Obično ne pišem o stvarima koje se ne dešavaju u Srbiji. Zato što mislim da svi mi na Balkanu najpre treba redom da počistimo svoja dvorišta, pa onda, eventualno, ako nas komšije pozovu, da bacimo pogled u njegovo i – ako nam zatraži – pomognemo mu. No, referendum (ili, ako vam je draže, Referendum) o danu Republike Srpske je već nešto sasvim drugo. Naročito nakon što je kompletna srpska medijska scena juče izveštavala sa istog, kao da se u Srbiji odlučuje o nekom prazniku, a neko tamo nam ne da da ga praznujemo.
Portali i televizije su se naprosto utrkivale da objave novu informaciju, da otkriju kolika je izlaznost, da procene koliko će ljudi glasati za, a koliko protiv. Reporteri su se javljali sa lica mesta, pronalaženi su sagovornici, analitičari su imali pune ruke posla, a sve to – ni zbog čega.
Kao da je išta bilo upitno.
Znalo se: Jedini razlog za raspisivanje referenduma (ili Referenduma) o danu Republike Srpske bio je u Miloradu Dodiku. Njemu je – i to će vam reći svako ko se iole razume u dešavanja u BiH i u Republici Srpskoj kao jednom od entiteta u toj zemlji – u poslednjih godinu dana vruće u fotelji. Zbog toga mu je bilo neophodno da nađe nešto čime će se narod o jadu zabaviti, kako bi prestao da razmišlja o tome kako loše živi i kako nema posla. Baš kao što narod „s ove strane Drine“ nema posla.
Setite se samo – referendum je bio najavljivan još u decembru prošle godine, da bi se nakon preganjanja sa zvaničnim Sarajevom i zakuvavanjem na svim frontovima ta priča malo „smirila“ (a kako drugačije – trebalo je pratiti izbore u Srbiji). Nakon što mu je Ustavni sud BiH rekao da referenduma ne može biti, Dodik je u letnjim mesecima ponovo zašiljio priču da će ispitivanje volje naroda biti sprovedeno u septembru. Znate već: Kad narod nema posla, onda nema ni para. Kad nema para, onda narod ne ide na more. A kad ne ide na more, onda narod ima vremena da psuje po vlasti. Zato je tu – referendum! Ili Referendum, kako vam drago.
Potom su usledile konsultacije, pregovori, dogovori između Sarajeva, Beograda i Banjaluke. Pa svađe i svađice, prepucavanja i ocenjivanja. Uh, kakve su samo teške reči padale na relaciji Banjaluka – Sarajevo… To nije bilo moguće progutati bez upotrebe terapije propisane kod izabranog lekara. Dve nedelje su Milorad s jedne i Bakir s druge strane razmenjivali pretnje i uvrede kakve se mogu zamisliti samo na Balkanu. A onda su se iznenada, Milorad i Bakir, u maniru bratstva i jedinstva – sastali u kafani i dogovorili se o „budućnosti evrointegrativnih tokova Bosne i Hercegovine“. U prevodu – dogovorili su se o tome kako će se u BiH deliti pare.
A to im je najvažnije.
Sve ovo što se posle dešavalo – nema nikakve veze sa realnim životom i razmišljanjem običnog čoveka u BiH. Bez obzira na to u kom entitetu živi, ili kojoj naciji pripada. Zapaljivi naslovi u novinama, izjave kojekakvih penzionisanih generala koji se posle posipaju pepelom ili političara koji se danas zalažu za Evropu a pre 25 godina su huškali u rat… Sve je to provaljeno i odbačeno sa obe strane Drine (a i šire) uz poruku – Jebite si mater, mi u rat više nećemo.
E, sad, što se tiče referenduma koji je održan u nedelju, a koji ne priznaje EU, Stejt department i Sarajevo:
Izlaznost od 55, 7 odsto biračkog tela ukazuje na to da je na referendum (ili Referendum, ako želite) izašlo uglavnom starije stanovništvo uz deo mladih koji su (kao u jednoj zemlji u kojoj takođe žive Srbi) članovi vladajuće stranke, pa im je to bio partijski zadatak. Takođe, poznato je da je najslabija izlaznost bila – u glavnom gradu Republike Srpske!
Referendum će Dodiku podići (na kratko) popularnost, ali budite sigurni da će, kako bi izbegao međunarodne sankcije i o(p)stao na vlasti, Mile Ronhil (ili neko njegov) koliko za 15 dana pokrenuti inicijativu da se umesto Dana Republike Srpske ubuduće slavi Praznik Srpske, Dan državnosti, ili već neki drugi praznik s istim datumom. Ipak je dil postignut u kafani sa Bakirom važniji od bilo čega. Uostalom – tako će se najlakše naći rešenje za problem koji u Banjaluci stalno apostrofiraju: Ako se u FBiH Dan nezavisnosti proslavlja 1. marta (iako bi bilo logično da se proslavlja 6. aprila, kada je BiH međunarodno priznata), ako se u BiH 25. novembra proslavlja Dan državnosti, zašto u Srpskoj ne može da se praznuje Dan Republike Srpske? Zato što sadrži ime „Srpska“?
Dodik je poručio da je „moguć i referendum o osamostavljivanju RS“. Vučić – da je „najvažnije da je sve proteklo mirno“. EU je poručila da „ne priznaje referendum“. Rusija „stavlja tačku na to pitanje“. Stejt department je u kontri, naravno. Bošnjački političari u BiH pozivaju na sankcije protiv Dodika. Tužilaštvo u Sarajevu najavilo „saslušanja osoba zbog kršenja odluke Ustavnog suda BiH“. A narod? Kako živi?
Aleksandar Bećić
Kolumnista
