Reforme i izbori

Reforme i izbori, upravo ovim redosledom, glavne su teme koje Aleksandar Vučić preko medija neprestano nameće građanima Srbije, bez kojih im nema boljeg života jednoga lepog dana. Reforme su neprestano – ako ne u toku, a ono bar u najavama da će ih biti – dok su trenutno najvažniji izbori za Predsednika republike, ili možda i ostale organe vlasti širom zemlje, ako tako odluči premijer.

Sad je najveća nepoznanica koga će on predložiti kao svog kandidata. Dosad se znaju samo oni koji mu se ne dopadaju, ali je obećao da će na Sretenje objaviti ko je čovek (ili možda žena) po njegovom ukusu i potrebama.

Mediji – šta bi drugo – nastoje koliko mogu da što više zbune birače, pa raspredaju priče o mogućim kandidatima, nagađaju koji bi mogli da dobiju podršku pojedinih stranaka i koliki su im izgledi da stignu do Andrićevog venca. Jednoglasni je zaključak da je neophodno ujedinjenje „proevropske opozicije” oko jedne ličnosti kako bi mogla da se suprotstavi kandidatu SNS-a, ali se zasad ne primećuje da su te stranke spremne i sposobne da se dogovore.

No, pre svega, znamo li šta u našim uslovima uopšte znači „proevropska opozicija”? Kakva je razlika programa tih stranaka od programa evrofanatika Vučića i njegovih sledbenika? Šta će one da ponude dosad neodlučnim ili potpuno razočaranim biračima, koji uopšte ne koriste pravo glasa. Koja bi ih obećanja privukla na birališta?

Osnovno je, prema tome, pitanje: da li su „proevropski opozicionari” uvereni kako su u stanju da nadmaše SNS i njenog predsednika u poslušnom ispunjavanju onoga što Zapad zatraži, pa se tako najzad dokopaju vlasti ili im je njihov opozicioni položaj sasvim zadovoljavajući, pošto ne snose nikakvu odgovornost za dešavanja u Srbiji, već bez ikakvih posledica mogu da kritikuju pogrešne odluke vladajuće klike, umesto da njih neko poziva na odgovornost?

Aleksandar Vučić neprestano plaši birače da će dati ostavku na mesto premijera ako njegov kandidat za predsednika Republike ne bude izabran. Što podstiče neke stručnjake za politiku da objasne javnosti kako je veoma važno da pobedi upravo onaj koga premijer predloži kako ne bi bila otežana njihova saradnja, dok moguću Vučićevu ostavku ne uzimaju u obzir.

Tomislav Nikolić, kome se očigledno dopala uloga predsednika Republike i želeo bi da je ponovi, prvi je najavio svoju kandidaturu.

Posle njega su se postepeno javljali i drugi kandidati: zastupnik građana Saša Janković, potpredsednik DSS-a Aleksandar Popović, predsednik Dveri Boško Obradović, nesuđeni predsednik Generalne skupštine UN Vuk Jeremić… a usledila je i najava čak dvojice kandidata iz redova Srpske narodne partije – njenog predsednika Nenada Popovića i Milana Stamatovića, jednog od osnivača te stranke. (Zanimljivo je da je SNP, iako nije pristalica Evropske unije, članica vladajuće proevropske koalicije, a i da njen predsednik izjavljuje kako je „otvoren za razgovore o zajedničkom kandidatu naše koalicije ako se bude išlo na postizanje takvog dogovora”. Što je samo još jedna potvrda stare izreke da je u politici sve moguće.)

Na kandidature Saše Jankovića i Vuka Jeremića reagovali su iz SNS-a i Pokreta socijalista. Posebno je loše prošao Vuk Jeremić „koji je uspeo da svojom politikom posvađa Srbiju sa najmoćnijim zemljama, a sada bi da kao predsednik Srbije bude pomiritelj u Srbiji i zato je on lažni pomiritelj”, izjavila je gđa Zorana Mihajlović, dok je Aleksandar Vulin zaključio kako će Vuk Jeremić, „posle brojnih neuspelih pokušaja da se udomi negde u svetu, pokušati da se udomi negde u Srbiji”.

Jasno je da još ništa nismo čuli, da je ovo samo početak kampanje protiv kandidata koji se ne dopadaju Vučiću, i da je njen cilj da ih predstavi u najgorem svetlu. Kako se izbori približavaju, biće sve više niskih udaraca, što će ujedno biti i najbolji znak koliko se premijer, zapravo, plaši mogućeg poraza, iako je teško poverovati da bi on zaista ispunio svoju pretnju i podneo ostavku. Srbija, nažalost, nije toliko srećna zemlja.

Vojislav M. Stanojčić

www.stanjestvari.com