Relja Rašović: Jedna generacija dalje od Sinaja

0
172
Foto: printskrin Youtube

Ako čovek pogleda svet oko sebe, živimo u vremenima gde se inovacije pojavljuju brzinom svetlosti. Iako bi to samo po sebi moglo da izgleda dobro, čini mi se da čovek treba da se zapita da li uz sve prednosti taj napredak sa sobom nosi i svoju cenu koja ne mora biti uopšte mala.

Od tehnološkog napretka, novijih metoda komunikacija, gedžeta, socijalnih mreža, napretka u medicini, hip trendova uz sve što je brzo i još više primamljivo, učeni smo od samog početka da sve što je novije je ujedno i sigurno bolje.

Postavlja se pitanje kako je to živeti u svetu gde čoveka više i nema i gde je on iščezao u potpunosti, gde postoji samo ubrzani tempo koji sam po sebi ne mora voditi ka bilo čemu smislenom, a kojeg održava društvo nebrojenih dehumanizovanih dronova, dok se taj mehanički sklop totalno ne raspadne od pohabanosti svojih „delova“.

U ovom post modernom vremenu, živimo u društvima u kojima je glavna vrednost da je sve relativno. Na stranu toga da je to jedna totalitarna i apsolutisticka tvrdnja koja i nema veze sa čovekovom slobodom, takav sistem vrednosti po svom diktumu negira postojanje bilo kakve istine koja se vremenom ne može menjati. U tom vakumu, samim tim čovek postaje merilo svega i sve može i treba biti podređeno njemu i njegovim najmanjim unutrašnjim hirovima, nezadovoljstvima i egzistencijalnim nedostatcima. I tada počinje pandemonijum besmisla i ludila…

Današnje vreme je čoveku oduzelo osećaj za svetinju, iščupalo je iz njegovog srca onu najosnovniju ljudsku osobinu, skromnost. U našim težnjama da totalno gospodarimo svetom oko sebe, u jednoj nezasitoj pohlepi i aroganciji, sve čega se dohvatimo uspemeo da svedemo na onaj broj delova na koji je to što analiziramo moguće rasklopiti, i ne obraćajući previše pažnju da takvom pristupu spoznaje podleže i sam čovek, najčešće posle tog rasklapanja nema ponovnog sastavljanja, i ako do toga dođe ipak smo mi ti koji znamo kako se to može sastaviti bolje i tu povratka na ono što je dobro funkcionisalo nema. Time je onaj osećaj za tajnu, divljenje, svetinju i čudo sveden na jednu mesarsku tehniku i mehaniku, u kome ništa drugo ne ostaje osim čoveka koji se sam pretvara u isti takav mehanički konstrutk sa različitim tasterima kojima se može kontrolisati.

Ovakav kolektivni duh kao fabrika gradi samozaljubljene, prazne, nesrećne i sebične ljude lišene bilo kakvih unutrašnjih vrednosti koje prestaju da budu nešto što se u čoveku ceni. Gradi se fasada koja je doterana do perfekcije u kojoj moderan čovek vidi jedinu utehu samo u doterivanju svoje spoljašnjosti kao okrečenog groba, dok se unutrašnja struktura čija je potpora bila od stubova vrline (dobrote, krotkosti, mudrosti, odmerenosti, osećaja za pravdu i lepotu, požrtvovanja i hrabrosti) polako pretvara u ruševine i pustoš.

Vreme u kome čovek ima srce za drugog je već na izdisaju, i čekaju nas na pragu konglomerati neljudi u koje se postepeno pretvaramo, svodeći najveći deo našeg bića na predatorsku oholost i grabežljivost imajući samo svoje najneposrednije interese i nagone u vidu. Volja za moć, i nezasita želja za kontrolom i posedovanjem.

U takvoj destrukciji čovekove suštine, postojanje se može nastaviti u nekom ograničenom trajanju samo kao poludela biološka forma (nikako ne kao odgovorna i celovita ličnost), i ono može voditi samo u propast društva i još mnogo veća zla, koja nam trenutno i ne mogu pasti na pamet ali ćemo ih svakako doživeti. I kao što je jedan jevrejski rabin koji je ujedno i doktor psihijatrije govorio, koliko god da sam ja dobar uvek ću biti jedna generacija dalje od Sinaja, tako i mi teško možemo doživeti obnovu ako nemamo želju da obnovimo unutrašnjeg čoveka u nama, ne shvatajući da su tradicionalne vrednosti dobrote i vrline uvek moderne i aktuelne, jer su one univerzalne i vanvremenske i to se ne može nikada promeniti.

Relja Rašović

vidovdan.org

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime