Pregovori o formiranju novog Saveta ministara BiH, koje su zakočili vođe Stranke demokratske akcije (SDA) Bakir Izetbegović i Demokratske fronte(DF) Željko Komšić insistiranjem na slanju Godišnjeg nacionalnog plana(ANP) za aktiviranje Akcionog plana za članstvo(MAP) BiH u NATO alijansi – protegli su se na više od godinu dana, a da se više ne može ni naslutiti do kada će takvi pregovori trajati, pa samim tim ni da kada će novi Savet ministara BiH biti formiran.
Nakon oproštajnog sastanka sva tri člana Predsedništva BiH sa odlazećim evropskim komesarom Johanesom Hanom u Briselu, sva tri člana Predsedništva BiH(Milorad Dodik, Šefik DŽaferović i Željko Komšić) saopštili su kako su „Komšić i DŽaferović za put BiH i u EU i u NATO, a Dodik samo za put BiH u EU“. A nekoliko dana ranije, srpski član Predsedništva BiH i vođa Saveza nezavisnih socijaldemokrata(SNSD) Milorad Dodik poručio je da nipošto ne prihvata slanje ANP-a u sedište NATO-a u Brisel. „Taj plan znači aktivaciju puta ka NATO-u. Kada krene prvi korak, više ne pitaju hoćemo li unutra ili nećemo, već je NATO taj koji će reći ‘danas ste primljeni’. Taj prvi korak ne smemo uraditi, jer je to kapitulacija i vrsta izdaje. Nemojte nas čekati, nećete dobiti to što hoćete. Možete biti u statusu kvo koliko hoćete, on odgovara kao dokaz nesposobnosti BiH da živi“, rekao je Dodik pošto su ga prethodno Izetbegović i Komšić optužili Dodika da je on isključivi krivac za postojeći „status kvo“.
Nešto ranije, Komšić je potvrdio da su iz sedišta NATO-a u Sarajevo dostavili „nacrt dokumenta(ANP-a) koji bi zadovoljio njihove kriterijume, a u kome su postavljene manje obaveze u odnosu na prvobitni dokument“. Komšić je otkrio da su i predsednici Turske i Srbije, Redžep Tajip Erdogan i Aleksandar Vučić, pokušali da utiču na članove Predsedništva BiH da se između sebe nekako dogovore, tokom poslednjeg trilateralrnog sastanka BiH-Srbija-Turska u Beogradu. „Erdogan je rekao da bi bilo jako dobro formirati Savet ministara BiH, a i Vučić je zamolio tad Dodika da i on malo popusti. Međutim, DŽaferović i ja smo odgovorili Erdoganu i Vučiću da nema ništa od toga bez ANP-a, odnosno NATO puta“ – ispričao je Komšić. A Dodikov predlog da BiH obnovi dvogodišnji Individualni akcioni plan partnerstva(IPAP) sa NATO alijansom, Komšić je okarakterisao kao „vraćanje stepenice unazad“.
Istovremeno, Izetbegović pokušava da odobrovolji Dodika i ostale srpske političare u Republici Srpskoj(RS) svojim „obećanjem“ prema kome „slanje ANP-a neće prejudicirati članstvo BiH u NATO-u, jer će se o tome kasnije odlučivati“. Izetbegović ne isključuje ni referendum u svrhu pomenute odluke, ali upravo je njegovo pominjanje referenduma u očima Srba u RS ogolilo Izetbegovićevu ponudu, jer je – imajući u vidu da su Bošnjaci i Hrvati u velikoj većini za pristupanje BiH NATO-u, dok je ogromna većina Srba protiv – ishod takvog referenduma već unapred poznat.
Vođa Hrvatske demokratske zajednice (HDZ) BiH Dragan Čović i dalje se (ne)upadljivo drži malo po strani, tek povremeno pominjući slanje ANP-a kao drugi-treći korak nakon formiranja novog Saveta ministara BiH. Istovremeno, HDZ-ov zamenik ministra inostranih poslova BiH Josip Brkić ističe da to mogu učiniti i sadašnji članovi Saveta ministara BiH. „Hrvatski predstavnici u vlasti očekuju da se taj dokument(ANP) konačno nađe na dnevnom redu Saveta ministara BiH i pošalje u Brisel. Hrvati će za njega dići ruke“, izjavio je Brkić krajem oktobra u sedištu NATO-a u Briselu. No, još aktuelni srpski ministri iz Srpske demokratske stranke(SDS) i Partije demokratskog progresa(PDP) i dalje odbijaju da se slanje ANP-a nađe na dnevnom redu Saveta ministara BiH, ističući da o tome treba da odluče Dodik, Izetbegović i Čović, kao pobednici prošlogodišnjih izbora. Pritom su uvereni da bi i njih i Dodika i ostale srpske političare slanje ANP-a moglo puno koštati među srpskim biračima. „Ko prihvati, makar i benigni ANP, gubi izbore u RS“ – tako je to opisao vođa SDS-a Mirko Šarović, još aktuelni ministar spoljne trgovine i ekonomskih odnosa BiH.
HDZ-u se, pak, i pored jasnog stava za slanje ANP, ne žuri sa pritiskom da to stave na dnevni red aktuelnog Saveta ministara BiH, trudeći se da prethodno nekako istrguju sa Izetbegovićem i Komšićem promene Izbornog zakona BiH. U HDZ-u ne kriju da im je prvenstveni interes da tim promenama dobiju garancije da će Hrvati u Federaciji BiH(FBiH) moći da izaberu svog člana Predsedništva BiH, imajući u vidu da je Komšić već u tri mandata biran u Predsedništvo BiH većinskim glasovima Bošnjaka, pre svega u Sarajevskom i Unsko-sanskom kantonu. Međutim, o interesima HDZ-a Komšić ne želi ni da razgovara, dok bi Izetbegović razgovarao, ali ne pokazuje ni najmanji signal da bi pristao na bilo kakav ustupak Čoviću. Tako da je i ova vrsta političke trgovine ostala na dugom štapu.
U međuvremenu, Metju Palmer kao specijalni izaslanik američkog državnog sekretara Majka Pompea, pominje isključivo Dodika kao „glavnu prepreku“ za slanje ANP-a, čime (in)direktno pruža podršku Izetbegoviću i Komšiću da nastave sa uslovljavanjem formiranja novog Saveta ministara BiH slanjem ANP-a. Dok je, s druge strane, u svega nekoliko oktobarskih dana iz Rusije stiglo oštro neslaganje sa planovima NATO-a na proširenje i u BiH. „SAD i pojedine vodeće zapadne države zahtevaju da bošnjačke i pojedine hrvatske političke partije, koje su pod njihovim uticajem, zauzmu kurs ka stvaranju unitarne države u BiH. Cilj je, jednostavno, uvesti BiH u NATO“, ustvrdio je šef ruske diplomatije Sergej Lavrov. Ruski premijer Dmitrij Medvedev opisao je kao „veoma opasan pokušaj da se u NATO uvuku BiH i RS, te druge zemlje u kojima postoji unutrašnji konflikt kao što su Gruzija i Ukrajina“.
Nasuprot širenju NATO-a Medvedev je pomenuo „ideju o uspostavljanju autonomne evropske bezbednosti izvan NATO-a“, što korespondira sa postojećom „Zajedničkom bezbednosnom i odbrambenom politikom“(ZBOP) EU koju ona poslednjih godina razvija u nameri da preuzme stratešku autonomiju i odgovornost za intervencije u svom širem okruženju. Tim okvirom delovanja EU obuhvaćene su i članice EU koje ujedno nisu članice NATO-a(Austrija, Finska, Švedska, Irska, Kipar i Malta), već sa tom vojnom alijansom imaju sklopljene individualne akcione planove partnerstva (IPAP). Jedan od tih modela, austrijski, Dodik je već pominjao bošnjačkim političarima, ali oni su, prosto, prešli preko toga, čvrsto insistirajući na aktiviranju MAP-a. Ni pozivanje srpskih političara na IPAP koji ima Srbija sa NATO alijansom nije ništa više odobrovoljila političare u Sarajevu, a Komšić je poručio da „to nema nikakve veze sa BiH“. „Šta mi imamo s tim šta će Srbija uraditi“, rekao je Komšić.
Na sve to predsednik Srbije Aleksandar Vučić nastavio je sa svojim glasnim ćutanjem kada je reč o pritiscima na RS da aktivira MAP za BiH, iako, s druge strane, gotovo da ne propušta priliku da naglasi da je Srbija jedan od garanata Dejtonskog sporazuma. Moguće je da Vučić, kao nosilac te garancije, misli da pomenuti pritisci nisu usmereni u pravcu narušavanja Dejtonskog sporazuma, kao i da aktivacija MAP-a ne bi štetila ni RS, ni Srbiji. No, s obzirom da se javno ne izjašnjava, ostaje samo da nagađamo šta predsednik Srbije zaista misli o ovoj temi, a neće, ne želi ili ne sme da kaže Srbima s obe strane Drine. Da li zato što nije siguran da može da ostane dejtonski garant vojne neutralnosti RS i BiH ili zbog toga da ne rizikuje da se javno zameri svojim prijateljima u NATO-u kao garantima vojne neutralnosti Srbije na Kosovu i Metohiji? Izgleda da će Srbi u RS morati da sačekaju na bilo kakav Vučićev odgovor, sve dok taj srpski svedržitelj ne potpiše „Sveobuhvatni sporazum o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine“. Do tada im valja da se politički snalaze kako sami znaju i umeju.
