- Plodove svog velikog pregnuća od pre 100 godina smo, što zahvaljujući sebi, što drugima, postepeno pretvorili u poraz, koji je mogao da nas košta i nestanka. Najviše zato što smo brinuli ne samo svoje, već i tuđe brige. Usled promena okolnosti i odnosa snaga u svetu, ali i zbog istrajnosti istog naroda sa obe strane Drine tokom godina ratova, sankcija i ”tranzicija” – šansa nam se upravo ukazuje
- Nedosledno, licemerno zapadno ponašanje u protekle skoro tri decenije glavni je i odgovorni krivac za rušenje zapadnog autoriteta, i za sve veći prostor za nezavisno, suvereno delovanje koji se sada otvara kako nama tako i svima drugima koji su voljni i sposobni da ga iskoriste
- Kao što su srpski porazi (u smislu gubitka zajedničke države) 1990-ih godina označavali uspon unipolarnog sveta, tako sadašnje srpske pobede odslikavaju jačanje višepolarnog sveta, i borbu za vaspostavljanje međunarodnog poretka u kojem bi pravo ponovo preuzelo primat nad silom
- Kao što je Zapadom predvođeno razbijanje SFRJ predstavljalo drsko kršenje međunarodnog prava, tako pobeda Srbije na generalnoj skupštini Interpola, zasnovana na poštovanju statuta te organizacije, i pobeda Milorada Dodika i koalicije oko SNSD-a, zasnovana na zalaganju za izvorni Dejton, predstavljaju simbolične pobede u borbi za međunarodno pravo
ISTOG dana kada je Srbija odnela zasluženu, teško izvojevanu pobedu na generalnoj skupštini Interpola, sprečavajući članstvo lažne države Kosovo u toj organizaciji, novi srpski član Predsedništva Bosne i Hercegovine, Milorad Dodik, položio je zakletvu, ali i poljubio zastavu Republike Srpske, i to pošto je prethodnog dana položio zakletvu pred poslanicima Narodne skupštine Republike Srpske, čime je jasno stavio do znanja kome će biti odgovoran u vršenju dužnosti.
Lepo su to iskoordinirali Beograd i Banja Luka, zar ne? Ili je sreća jednostavno pratila hrabre, pa su se ova dva simbolično važna nacionalna događaja desila u istom danu… Svejedno je.
Već neko vreme je jasno da je vreme (napokon) počelo da radi za Srbe, i dešavanja od 20.11.2018. samo to potvrđuju, jedan vek posle, činilo se, završetka veličanstvene srpske borbe u dva Balkanska i Prvom svetskom ratu, koja je trebalo da donese nacionalno ujedinjenje – i to ne samo za Srbe.
Kao što sada znamo – plodove tog velikog pregnuća od pre 100 godina smo, što zahvaljujući sebi, što drugima, postepeno pretvorili u poraz, koji je mogao da nas košta i nestanka. Najviše zato što smo brinuli ne samo svoje, već i tuđe brige.
Samo mali broj srećnika među pojedincima i narodima dobija šansu za popravni ispit. Usled promena okolnosti i odnosa snaga u svetu, ali i zbog istrajnosti istog naroda sa obe strane Drine tokom godina ratova, sankcija i „tranzicija”, ta šansa nam se upravo ukazuje.
Glasanje na skupštini Interpola je pokazalo da politički Zapad više nema ni približno onu moć koju je imao koliko juče. Ni „tvrdu” ni „meku”. Ili, rečima ministra spoljnih poslova Srbije Ivice Dačića, „pokazalo (se) da nije dovoljno da neke velike sile pošalju zahteve i da svi trkom ispune i podrže te njihove zahteve”.
Nisu, dakle, pomogli ni zapadni argumenti, ni zahtevi, pa čak ni „zavrtanja ruku” manjim i slabijim državama od strane SAD, Velike Britanije i „prijateljske” Turske (koja ionako nije, niti će ikad biti „Zapad”, šta god to više značilo).
Lažna narko-država nije prošla.
Nisu Zapad i njegovi vazali naprasno postali vojno slabi. Naprotiv, američki vojni budžeti nikad nisu bili veći, NATO nikad više vojnih vežbi nije organizovao još od kraja Hladnog rata, a do zuba naoružana Turska ima pretenzije na obnovu Otomanskog carstva i na razne načine aktivno pokušava da utiče na sve svoje susede ili da ih podredi. Međutim, u međuvremenu su ojačali drugi – na prvom mestu Rusija i Kina, ali i Indija. I vojno i ekonomski i diplomatski.
Jednopolarni monopol na projektovanje globalne sile više ne postoji. Toliko, ukratko, što se tiče tvrde moći.
Gubitak zapadne meke moći je, međutim, suštinski veći. Opet, nije to zato što zapadne zemlje ne troše ogromna sredstva na propagandu, NVO sektor i „izvoz demokratije” uopšte. Naprotiv: čini se da ti izdaci nikad nisu bili veći. Međutim, ono što se ne može nikakvim novcem nadoknaditi, to je gubitak zapadnog kredibiliteta – političkog, moralnog, kulturnog.
Politički Zapad je svoju veliku priliku, koja mu se otvorila padom Berlinskog zida, prokockao. Umesto da bude predvodnik u rušenju svih vrsta zidova, u promovisanju istinske demokratizacije i razvijanju ravnopravne međunarodne saradnje – što je sve, inače, putem medija, knjiga i Holivuda obećavano svetskim masama koje su čeznule za ispunjenjem bar dela „američkog sna” u sopstvenim zemljama – Zapad je uradio upravo suprotno:
– Pokrenuti su procesi „tranzicionih” pljački gde god su se zapadni „eksperti” pojavljivali radi „pružanja pomoći”, „davanja podrške” i sličnih šupljih idealističkih fraza. Ekonomska „pomoć” je uvek uslovljavana prihvatanjem neokolonijalnog programa zasnovanog na tzv. Vašingtonskom konsenzusu, putem kojeg je vlasništvo nad domaćim privrednim resursima prelazilo u ruke zapadnog kapitala i/ili njegovih lokalnih podizvođača.
– SSSR i SFRJ su razbijene upravo po administrativnim linijama koje su povukli do juče omraženi komunistički vlastodršci, ne pravde ili demokratije radi, već, ispostavilo se, ruso- i srbofobije radi. Ispod visokoparnih fraza stajao je – i stoji – goli geopolitički interes. Proklamovani su „visoki principi”, poput onih koje je iznela Badinterova komisija (da samo bivše republike, a ne i autonomne pokrajine, mogu da postanu države), da bi se, čim bi to postalo zgodno, isti pogazili proklamovanjem „jedinstvenog slučaja” zvanog „Kosovo”. U isto vreme, u neposrednom susedstvu, odlučno se odbacuje mogućnost primene sličnog načela u slučaju Republike Srpske, koja je svoju državnost unela u Dejtonski sporazum, a koja je stvorena od naroda koji se u ogromnoj većini protivio nasilnom otcepljenju od zajedničke države SFRJ.
– Pokrenute su razorne vojne intervencije širom sveta, pod lažnim izgovorima: od područja bivše SFRJ pa do Avganistana, Iraka, Libije, Sirije, uz (više)milionske žrtve i izbeglice, i stvaranje moćnih terorističkih organizacija, od kojih su mnoge u tesnim partnerskim vezama sa zapadnim prestonicama.
– Organizovani su ili podsticani državni udari u zemljama poput Ukrajine i Makedonije, da ne bi slučajno „skrenule sa pravog puta” određenog im u Vašingtonu/Londonu/Briselu/Berlinu/Parizu, ili su isti lažirani, kao u slučaju Crne Gore, da bi se zemlja na brzinu i mimo referenduma ugurala u NATO.
– Po izbijanju velike ekonomske krize 2008. godine, spasavani su upravo oni najbogatiji slojevi, na prvom mestu bankarski, koji su bili i najodgovorniji za krizu, čime je ozvaničeno da se u tzv. liberalnom kapitalizmu dobici privatizuju a gubici – socijalizuju. Princip Superhika – otimanje od siromašnih da bi se dalo bogatima –odneo je pobedu.
– Tradicionalne partije zapadne levice su, posle Klintona i Blera, postale, zajedno sa partijama tradicionalne desnice, partije jednog te istog „centralističkog” establišmenta. Umesto borbe za prava radnika a protiv militarizma, one su počele da se bave identitetskim pitanjima sve odabranijih i užih „manjina”, u isto vreme priključujući se veštačkoj anti-ruskoj histeriji koja je pothranjivala novu militarizaciju evropskog kontinenta, širenje NATO ka istoku i novu globalnu trku u naoružanju. Itd. itd…
Dakle, Zapad je izgubio i svoj monopol sile, i svoj moralni kredibilitet. I zato još uvek moćnim propagatorima lažne države nisu pomogli ni štap ni šargarepa u namicanju neophodne dvotrećinske većine potrebne za prijem njihovog nedonoščeta u Interpol. I zato nikakvi milioni koje su zapadne prestonice namenile za medijski i drugi uticaj na izbore, niti raznorazni specijalci, nisu mogli da spreče državotvorne snage u ostvarivanju velike izborne pobede u Republici Srpskoj.
Posle pada Berlinskog zida, na ogromnu zapadnu vojno-ekonomsku moć se u većem delu sveta gledalo skoro pa blagonaklono. Smatralo se da ta moć nije predstavljala puku silu, već da je bila utemeljena na uspešnom političko-društvenom modelu, toliko uspešnom da je bio smatran ne samo poželjnim na globalnom nivou, već i maltene bezalternativnim, što je dodatno legitimisano Fukujaminim konceptom „kraja istorije”. Međutim, upravo je nedosledno, licemerno zapadno ponašanje u protekle skoro tri decenije glavni i odgovorni krivac za rušenje zapadnog autoriteta, i za sve veći prostor za nezavisno, suvereno delovanje koji se sada otvara kako nama tako i svima drugima koji su voljni i sposobni da ga iskoriste.
Kao što su srpski porazi (u smislu gubitka zajedničke države) 1990-ih godina označavali uspon unipolarnog sveta, tako sadašnje srpske pobede odslikavaju jačanje višepolarnog sveta, i borbu za vaspostavljanje međunarodnog poretka u kojem bi pravo ponovo preuzelo primat nad silom. Kao što je Zapadom predvođeno razbijanje SFRJ predstavljalo drsko kršenje međunarodnog prava, tako pobeda Srbije na generalnoj skupštini Interpola, zasnovana na poštovanju statuta te organizacije, i pobeda Milorada Dodika i koalicije oko SNSD-a, zasnovana na zalaganju za izvorni Dejton, predstavljaju simbolične pobede u borbi za međunarodno pravo.
Uvek je dobro biti na pravoj strani istorije. Zadatak nam je, kao i uvek, da istrajemo, i da ovog puta ne ponavljamo kobne greške od pre jednog veka.
Aleksandar Pavić
Izvor: sveosrpskoj.com
