On je neupadljiv. On je bez izrazitih spoljnih karakteristika tih i dobar. On krade kad god mu se ukaže prilika i mažnjava sve redom a bez pikantnog sira ne izlazi iz prehrambene prodavnice. Znači, hranu, piće, tehniku, garderobu, čak i cveće za svoju treću po redu ženu. Očigledno pažljiv i nežan suprug. On ne krade samo za sebe pa između ostalog i zbog toga kažem da je dobar. Verujte mi na reč dobar je i otac ali nećemo decu da petljamo u ovu kontraverznu priču. Zbog majstorskog lapisanja garderobe mogao bih da mu dam specifikaciju da je ‘šaner’ a po nastupu i stilu je nenadmašni gradski šarmer. Znači pričamo o urbanom liku, šmekeru i neobično intelegentnoj lopini sa darom i talentom. Sem nekolicine najbližih drugara niko ne sanja čime se on u stvari bavi. Njegovo društvo i blizinu vole svi koji ga upoznaju jer je beskrajno duhovit, plemenit a pritom dobronameran. Priznajem, nije baš dobronameran prema prodavcima i vlasnicima butika ali ne rekosmo li da je priča kontraverzna. Kada je na kasi jednom (ne)prilikom plaćao neke sitnice tek da ne bi bio sumnjiv radnicima samoposluge a tegle majoneza i pekmeza počele da klize iz pojasa pravo u gaće i ostali pokradeni artikli da opasno vire iz prenatrpanog specijanog za krađu opremljenog mantila, malo se savio, pa ukočio kako bi zaustavio pičvajz, iznenađena kaserka ga zabrinuto upita:
-Gospodine… jel’ vam teško?
Već mu je znoj probio naborano čelo pretvoreno u uspaničenu klovn grimasu ali je pribijenih laktova uz telo ipak odabrao reči koje verno odgovaraju situaciji.
-Ne možete da zamislite gospođo koliko mi je teško.
Izašao je iskrivljen pod teretom kao da je ne daj Bože hendikepiran zadržavajući tegle i konzerve da se ne razlete po ulici, iskreno uživajući u drami koju je stvorio, jer jebeš lopovluk ako nije začinjen dramatičnom neizvesnošću. Sporo odlazeći sa inkriminisanog mesta vukao je noge po kaldrmi jer su se i čarape dokolenice prepunjene tvrdim sirom razlabavile a malo je nedostajalo da revnosni građani pozovu hitnu pomoć za sredovečnog gospodina koji se gega, ljulja, i ukratko vrlo čudno ponaša.
-Sad mi je dobro!?
Odgovarao je znatiželjnim pogledima prolaznika dok klizio po trotoaru naš čudak, junak kao skijaš kad pažljivo hoda uzbrdo po utabanom snegu a svaki čas može da se oklizne i padne. Da, moramo pomenuti zimske sportive jer pored društva, brzine i skija voli da je dobro i masivno obučen (pogađate zašto) a inače redovno sa drugarima posećuje najpoznatije skijaške centre po Evropi. Elem, put do prvog ćoška je mučno dugo trajao i ako se vrlo retko smeje, tad se nasmejao manje od muke a više od sećanja na epizodu iz Milana. Tamo je u butiku tehničke robe gurao pod perjanu jaknu ogroman kasetofon sa zvučnicima. Sve je nekako stalo osim niklovane antene koja je virila iznad njegove pametne glavice. Prodavac sa susednog štanda je video sumljivo komešanje i prišao bliže da bude od eventualne pomoći kupcima, baš u trenutku kada je naš junak opomenut od svog drugara za višak koji štrči u poslednjem trenutku spakovao isti ispod jakne.
-* Entschuldigen Sie mich,(izvini se čoveku uljudno na Nemačkom)
pa mu doda na za Srpskom jeziku za koji je tipovao da dotični nerazume a ujedno da oraspoloži zatečene uplašene i nervozne zemljake:
-Pakovao sam brate antenu ispod jakne!
Taj ostatak Srpske skijaške rekreativne ekipe koji ne krade, ‘popada po podu’ od smeha a zbunjeni prodavac se postiđen udalji. Pa ta drama ga i tera da krade još od prve uspešno maznute čokoladice kad je imao svega 11 godina. Podelio ju je sa njemu simpatičnom pegavom devojčicom koja je sedela ispred njega u školskoj klupi i koju je često vukao za kikicu. Nekako u to vreme prvi put je pročitao strip o Robinu Hudu. Mnogo mu se dopao dobri junak Šervudske šume i njegove šale sa drugarom ‘Malim Džonom’pa je ubrzo pokušavao da ga imitira. U Beogradskoj prodavnici alata strpao je čekić, vodoinstalerska i obična klješta, bonsek u specijalni džep dok su garniture i burgije promašile isti pa je taj kiks proizveo veliko čangrljanje po masnim podnim pločicama. Prilazi revnosni poslovođa sa pitanjem da pomogne a on mu nonšalantno odgovara:
-Taman posla da vas uvlačim u moj problem.
Lepše i lakše mu je da krade ako je režija cele akcije začinjena skrivenim humorom. Dok se nije zaposlio kao ekonomista i postao koristan član društva, mažnjavao je iz ćefa ili onako usput zabavljajući se komičnim scenama koje je pravio u trenutku ali kada mu je firma otišla u bankrot i kada je ostao bez priliva neophodnog novca za život, počeo je redovno da otuđuje i tako zarađuje. Kolut sira od 6kg. izneo je iz marketa u kolicima za bebe maskirajući se iza neke nepoznate pridošle žene koja je nesvesno imala ulogu majke a tri puta lakši zamotuljak uspeo je da ‘smota’ lako obučen u bermuda i majicu! To je bio podvig. Beba se nije videla (jer je nije bilo) od ćebenceta, kapice i igračke. U pravu ste ako nagađate da sir obožava. Nije ga se najeo kao dete jer ni nije bio na trpezi a kad mu je prvi put otkrio ukus postao je njegov pravi zavisnik. Nadprosečno intelegentan brzo je ovladao umećem i tehnikom krađe. Prilagođava se zakonima pa i sad često gleda da cena robe koju nezakonito prisvoji ako ne mora, ne prelazi zakonski limit koji podleže krivičnoj prijavi. Zato mora uvek iznova da pravu ‘ulaz izlaz’ u više sličnih supermarketa. On ne prisvaja sve ukradeno za sebe već velikodušno deli onima kojima sam odredi i misli da je najpotrebnije. Novac troši samo ako baš mora jer je kupovna moć u konstantnom padu i ‘keš’ mu sve ređe pristiže. Recimo na fudbalske utakmice koje obožava ulazi ‘laganica’, bez karte. Strpljivo posmatra službeni ulaz i bira manje revnosne redare pa čeka povoljan momenat. A idealan trenutak se recimo može ukazati na minut dva kada radnici SUP a u civilu nesmetano prolaze kapije stadiona. Stane u red poslednji ili pretposlednji i kada ga redar pogleda on započne priču sa nepoznatim inspektorom ispred sebe neobazirajući se na kontrolora karata.
-Au kolega al’ je gužva danas!
I prođe ne sačekavši odgovor. Ume da preskoči ogradu kao mačka ali samo ako izmeri da je neophodno a obično prođe poput duha baš kao da je redarska služba hipnotisana njegovim bezobrazlukom. Na Tašmajdanskom rok koncertu savladao je duplu ogradu a kada je milicioner potrčao prema njemu! Potrčao je i on prema milicioneru i momentalno ceo slučaj stavio u egal i neizvesnu završnicu. Zadihan sa unezverenom facom vikne već zbunjenom progonitelju:
-Kolega, nema smisla, neće da puste našeg kolegu invalida bez karte?
‘Kolega invalid’je njegov najbolji drugar Raca kako ga on od milje zove, onaj isti koji ga je u Milanu upozorio da mu antene vire iz skijaške jakne a koji je u međuvremenu oboleo. Vodi milicionera do Race i ljutito ga pita:
-Kolega (ta reč para vredi) da li su te pustili da uđeš bez karte,
našta ovaj nemušto, negativno odgovara.
-Ja moram hitno u halu, concert počinje,
i odlazi naš junak kao opasni užurbani poručnik iz 87 policijske stanice u Njujorku. Posle dva minuta i Raca je na koncertu sa neponištenom kartom u džepu.
No vratimo se mi njegovoj osnovnoj delatnosti to jest neobičnoj krađi. Ne ide on u *đukra garderobe napamet. Pre nego što ode ‘na posao’ on revnosno uzme meru zainteresovanog klijenta za određeni artikal, raspita se o željenom dezenu i modelu odela pa trk u akciju. Vodi računa o svim modnim detaljima a cene su mu pristupačne, oću reći upola jeftinije nego u najskupljoj radnji. Pipka, bira, menja, proba pa…. nestane. Nema slobodan dan, radno vreme a još manje beneficije. Ukradeno oprezno drži po štekovima kod …… dok se roba ne rasproda. Na pamet mu nikad nije palo da se hvata za tuđi džep kao neki ljigavi džeparoš niti je pravio kakve gnusne pljačke i bezobzirna obijanja. On samo uzima sa gomile da preživi ono što je izloženo za prodaju. On nije običan lopov. On je elegantan ‘gospodin lopov’ prikriven ozbiljnim godinama i sedim vlasima i uvek isključivo radi sam. Nosi zatamljene naočare na malu dioptriju u prvom redu da sakrije nemirne oči koje mu igraju kao na vrelom ulju na vrh glave. Brz je i trči dobro što dokazuje na fudbalu koji redovno igra sa dugogoišnjem društvom iako je ušao u sedum deceniju. Nije greška, dobro ste pročitali. Retke su takve situacije ali morao je da sprintuje po molovima i biznis centrima skoro svih većih evropskih gradova mada preferira manje glamurozna mesta zbog sve češćih skrivenih kamera, sigurnosnih čipova, pooštrene kontrole i duplih ogledala. On je human. Kad odradi poslić i zadovolji đavola u sebi, šara pogledom po ulici kome bi da udovolji. Zatečenim cigančićima ispred kakve pekare kupi veliku picu, dedi u parku koji hrani golubove tutne u ruke kesicu kokica, namigne i prođe a jednom se verovali ili ne izuo bos i dao zabezeknutom beskućniku svoje tek ćornute, znači ‘vruće,’ nerazgažene patike. Bilo je leto i uživao je kod svakog vrelog koraka hodajući bos po asfaltu Beograda. Redovno pomaže očajnim vozačima u neprilici kad stanu na putu zbog gumnog defekta ili slično, dok ostali primerni sugrađani okreću glave praveći se da šatro ne vide čoveka u nevolji i da kao fol nemaju vremena. On ga ima na pretek. On je sam svoj gazda i majstor nad majstorima. Posle rukovanja sa neznanim oraspoloženim šoferom oseća se skoro odlično pa osokoljen pravi novi plan osmatranja sa osnovnim pitanjem:
Šta je prioritetno da neprimetno drpi? On ne može drugačije. Probao je i ne ide. Teši se svojom teorijom da je život inače jedna velika prevara i nemilosrdna krađa. Odavno mu je jasno da skoro da skoro svi ljudi na ovom surovom svetu kradu . Neki ‘olovkom’ neki lopatom, neki kradu poverenje, neki vreme a drugi Bogu dane a tek novac! Kradu banke svoje štediše i to legalno, državnici teritorije, glasačka komisija glasove i vlast, kradu radnici material sa gradilišta, generali tenkove a vojnici čarape, seljaci građane na tezgi, sportske sudije santimetre i sekunde, pevači lapišu pesme, umetnici ćapišu tuđe ideje, pa što ne bi on nešto hrane i odeće? Tako se on preimišlja uveče dok ne zaspi. A kad napokon utone u san opet mu se kroz snove razvija akcioni film frke i jurnjave. Vijaju ga žandari, hvataju, pretresaju, istresaju, sudi ga sudija, odvode u zatvor ali ponekad se javljaju i lepi snovi kad okićen kao novogodišnja jelka izlazi iz luksuznog tržnog centra. Za pojasom tamno ljubičaste šunke, u kapuljači neizbežan okrugli Švajcarski sir, oko vrata venac debelih kobaja a džepovi puni čokoladnih bombona i malih metalnih autića za decu. Ruke ne može da spusti pored tela od količine otuđene robe na sebi. Dobar početni položaj za uzletanje. To mu ne retko i uspeva i on leti i leti pa povremeno sleće po dvorištima svoga grada kako bi udelio deci i starijim ljudima po neki poklon. Nađe se ponešto i za napuštene ulične kuce i mace sa kojima se svakodnevno druži i kojima samokritički prepričava svoje (ne)zgode . Budi se u znoju ali pošto počinje novi dan ‘tušne’ se pa ispred ogledala malo brijačem isfazonira Robin Hud bradicu već spreman za nove izazove.
-A kraj, kakav će kraj da bude?
Srećom još ga nema na vidiku ali će biti otprilike ovakav. Pošto na sve misli i za to se obezbedio na vreme. ‘Skinuo’ je sa jednog ‘pikapa’ pravi pravcjacti luksuzni mrtvački sanduk i ugurao u svoje vozilo. Naravno da je najpre proverio unutrašnjost i pozvao radnika gradske čistoće da mu pomogne obećavši mu 200 dindži za pivo. Stavio je nekakvu staru šapku na glavu bez oznaka i uz falcifikovanu legitimaciju radnika protivpožarnog obezbeđenja koja je visila na reveru teget sakoa izgledao je sasvim službeno. To je bilo dovoljno da ne objašnjava djubretaru šta on to zapravo radi.
-Kolega (auh kako todobro pali) ne mogu više da čekam moje radnike, ajde ti i ja da ubacimo ovo sami.
Usput dok su pažljivo pakovali sanduk u njegov opel karavan ispriča jak crni humor vezano za sanduk budućeg vlasnika da ne kažem ‘stanara’ i doda gas. Sad je spokojan jer zna da će jednog dana zauvek biti ‘svoj u svome’.
Nenad Simić – Tajka
