Ukoliko su postojale nedoumice na koji način aktuelna vlast i u kom vojnom, odbrambenom pravcu vodi Srbiju i da li iskreno brine o bezbednosti i nezavisnosti zemlje, poseta Dimitrija Rogozina nam je omogućila dugo očekivane odgovore i turobnu istinu. I defintivno razvejala sve šarene laže izbacujući na površinu vešto upakovane manipulante.
Na takav zaključak upućuju brojni detalji iz susreta na najvišem nivou, ali prema onome što je moglo da se čuje i vidi u toku ovih par dana, ključno mesto zauzima rečenica Aleksandra Vučića izgovorena na konferenciji za štampu – da su rakete S-300 skupe za Srbiju i da mi nemamo taj novac[i]. Tako nešto je izgovorio istovremeno apostrofirajući ozbiljne pretnje od strane „nekih drugih, onih koji ne odustaju od nabavljanja veoma snažnog ofanzivnog oružja“, dajući do znanja da Srbija neće „biti laka meta“.
Teško je proceniti šta je duhovitije – Vučićeva ili izjava vrhovnog komandanta, Tomislava Nikolića, koji je, zahvaljujući se Rusiji što brine o bezbednosti Srbije, dubokoumno saopštio gospodinu Rogozinu sledeće: „Mi sigurno nećemo ratovati protiv Hrvatske, a pogotovo bi bio besmislen rat Srbije protiv NATO. Srbija neće uložiti ogroman novac na rakete kojima bismo gađali Hrvatsku“.[ii]
Vredi ga priupitati – a šta ćemo ako nas oni ponovo napadnu, baš onako kako su to učinili na kraju 20. veka, kada se, gle čuda, on lično nalazio u vrhu savezne države i raspolagao svim mogućim analizama? Hoćemo li se to unapred predati, bez borbe? Ako je tako, pa čemu povika na Hrvate? Šta će nam onda uopšte Vojska kojom on (kao) zapoveda?
Dakle, po ko zna koji put pružena snažna ruka ruske strane, simbolično je ostala u vazduhu. Bajke o tome kako država nema para i kako je mala i siromašna, zaista ne zaslužuju ozbiljniju pažnju imajući u vidu koliko, za šta sve, kod koga i kojim tempom se zadužujemo u zapadnim i arapskim lihvarskim trezorima. I posebno, kako te zajmove i kamate ali i ogromne svote narodnog novca iz budžeta, trošimo.
Da se zaključiti da od silnog i pompezno najavljivanog naoružavanja neće biti skoro pa ništa. Jasno je da su posredi simbolični aranžmani iz oblasti namenske industrije, verovatno će biti sklopljen ugovor o kupovini par transportnih helikopetera, kao i ugovori o remontu pojedinih borbenih sistema i aviona nabavljenih još u sovjetsko doba. Eventualno popravka ruskih helikoptera. I to je to, ako nam se ikada dogodi, imajući u vidu minulo četvorogodišnje iskustvo.
Uzalud što je Rogozin ekskluzivno izgovorio nešto što se retko čuje u međunarodnim odnosima – da nas Rusija vidi kao saveznika na Balkanu[iii]. Biti saveznik tako moćnoj sili u ovom vremenu, to znači biti apsolutno zaštićen. Ali, da bi istinsko savezništvo, onako kako ga prepoznaje međunarodno pravo bilo materijalizovano, poput njihovog savezništva sa Sirijom, potreban je međudržavni sporazum sa preciziranim obavezama i ozbiljnim garancijama. Sa ovakvim državnim vrhom Srbije to je nemoguća misija. Oni to, jednostavno, neće, ne žele, a u stvarnosti – ne smeju. Zna se i od koga.
I dok je Rogozin naglašavao savezništvo kao spasonosnu i brzopoteznu opciju koja najmanje košta (!), Vučić je istovremeno, brže bolje, po ko zna koji put apostrofirao vojnu (nepostojeću) neutralnost. Jer, država u neutralnom statusu nema prava na vojna savezništva. Ni sa jednom stranom. Međunarodnim pravom je tako nešto decidno zabranjeno.
Pritom, da tragikomedija bude kompletna – država Srbija nema validan međunarodni dokaz da je neutralna, a još manje da je vojno neutralna. Takav status – vojna neutralnost, koji je sama sebi i to indirektno zadenula skupštinskom rezolucijom povodom druge teme (Kosmet), u teoriji i posebno u praksi međunarodnih odnosa ne postoji. I zbog toga niko u svetu ne mora da poštuje i odgovarajuće tretira.
Šta je ono najvažnije, a što je Rogozinu poznato naizust, zbog čega između redova skoro pa poručuje – manite se igrarija, budite neutralni prema nama onoliko koliko ste prema zapadnoj alijansi?
Ne može se biti vojno neutralan i aplicirati u NATO vojnom programu „Partnerstvo za mir“ koji je ugovornog karaktera i to u najvišem stadijumu. Niti se može govoriti o takvom statusu ukoliko je država nepovratno usmerena ka Evropskoj uniji o čemu svedoče otvorena poglavlja u tzv. pregovorima, gde je zajednička spoljna i bezbednosna, a to znači i vojna politika, jedna od najvažnijih tema, odnosno stubova. Većinu obaveza iz tog segmenta Srbija poodavno i vrlo sadržajno primenjuje.
E, sada, režimski podupirači (znamo koji) tvrdiće kako su pregovori zaštićeni od javnosti, dakle, odvijaju se u nekoj silnoj tajnosti, kako će iznenađenja tek da uslede, kako se sprema okretanje leđa zapadnim silama, pa tako i vojni otklon i tome slično.
Tajnost u naoružavanju nije postojala niti je bila moguća čak ni u vreme najžešćeg hladnog rata između dva vojna bloka, ali ni kod ostalih država širom sveta toga vremena. Takvi pregovori i isporuke oružja, ne samo da nisu mogli biti sakriveni, već naprotiv, ciljano su propagandno i u preventivne svrhe popularisani. Šta se na ovom polju dešava u 21. veku, vidljivo je na svakom koraku.
No, da razmotrimo i takav akspekt. Pogledajmo samo sastav delegacija koje vode ekspertske razgovore[iv]. U pratnji Rogozina je Andrej Arturovič Bojcov, zamenik direktora Federalne službe za vojnotehničku saradnju Ruske Federacije, sa brojnim timom. Srpsku stranu predvodi ministar odbrane u ostavci Bratislav Gašić, tu je v.d. pomoćnika ministra odbrane za materijalne resurse Nenad Miloradović i načelnik Uprave za odbrambene tehnologije, general-major Bojan Zrnić.
O Bati Gašiću i v.d. pomoćniku Miloradoviću ne vredi trošiti reči. Ko je Bojan Zrnić? General prema meri i ukusu NATO. Ili, još preciznije – srpski general iskrene NATO provenijencije na veoma važnom i visokom položaju u vrhu Ministarstva odbrane, koji je upravo zadužen za opremanje vojne sile.
Kompletnu karijeru je proveo u vojnom školstvu bez dana službe u trupi, a onda je naglo gurnut u orbitu u vreme Borisa Tadića, Dragana Šutanovca i Zdravka Ponoša. Završio je dva kursa u Nemačkoj, ukoliko me sećanje ne vara 2003.godine, i to u Evropskom centru za bezbednosne studije „DŽordž K. Maršal“ u Garmiš-Partenkirhenu u Nemačkoj. A zatim je 2007. godine usledila kruna školovanja na najvišoj britanskoj školi – „Kraljevskom odbrambenom koledžu“ u Londonu (Royal Defense College in London).
To je visoki oficir Vojske Srbije koji je imao čast kakvu nije doživeo čak ni Aleksandar Vučić – počašćen je prijemom kod NJ.K.V. Elizabete Druge. Ko ne veruje neka otvori link: http://www.mod.gov.rs/multimedia/file/staticki_sadrzaj/skolovanje/MonografijaSrpskoVojnoSkolstvo.pdf, gde će na 264. strani elektronskog prikaza monografije „Srpsko vojno školstvo“, moći da vidi fotografiju kojom je ovekovečen navedeni susret.
Nakon ovoga, šta reći o razgovorima srpske i ruske strane, na kojima će nam se „dogoditi“ dugoočekivana iznenađenja i kako sve to izgleda „međ’ javom i međ’ snom“? Ubeđen sam da Savet NATO u Briselu i posebno Vrhovna komanda u Monsu, ne moraju previše da brinu o ishodu.
Na kraju, ‘ajmo o onome što je u stvari najvažnije i ključ ovog ozbiljnog problema.
Bombastične i neprestane priče o naoružavanju Vojske Srbije iz ruskog aranžmana koje su podgrevane još od 2012. godine (i tada smo gostili Rogozina i slušali lepe želje i obećanja), odvukle su nas u potpuno pogrešnu stranu. Tome je doprineo, naravno ne namerno i ruski državni vrh, uporno verujući preumljenim bivšim radikalima i socijalistima.
Narodna poslovica nas opominje – boj ne bije svijetlo oružje, već srce u junaka.
Ali, dovoljnog broja junaka.
Dakle, dok imamo ovako brojčano malu i organizaciono (operativno) neadekvatnu oružanu silu koju nam je projektovao (i drži je pod potpunom kontrolom) NATO savez, koja ne može da pokrije kompletnu teritoriju zemlje i uspešno je brani, mogu Rusi ne da nam prodaju, već da poklone i S-400 „Trijumf“, i „Jars“, i „Pancir-S“, i „TOR-M2U“, i BUK-M2“, i samohotke SU-100, i tenkove „Armata“, i najnovije vazduhoplove…., sve je uzalud. Takva sredstva ovde nema ko ni da zaduži, a kamoli da upotrebi.
Neće nas spasiti Vučićevi „Lazari“, „Sore“, „Nore“ i slična borbena sredstva (u zanemarljivim količinama, kada ih ako ih uopšte bude), zato što ovako projektovana Vojska Srbije ima dovoljno kvalitetno teže naoružanje. Od haubica 122 mm, preko „Gvozdika“, „Ognjeva“, „Orkana“, topova 130 mm, tenkova…
Ali, tako projektovana oružana sila. Napisah već kakva je.
Vojska koja je, na žalost prinuđena da prihvata procene, analize, usmerenja i naloge koje neko drugi nameće i da se tome bezpogovorno povinuje. Što bi se popularno reklo – u skladu sa demokratskom i civilnom kontrolom, bez prava glasa.
O tome kakva nam je i kolika oružana sila zaista potrebna i da li je moguće odbraniti se u uslovima najtežeg, takozvanog strategijskog okruženja od strane potencijalnog agresora i to bez saveznika (kako nam državni vrh nalaže, a ta se ne poriče), u nekom naredom pisaniju. A ako ću pisati, znači – moguće je. Itekako. Gledali smo taj film ’99-te.
Sve dok nas je preko pet miliona na ovoj teritoriji, ima smisla (i mora se) pisati.
Ubeđen sam da bi nas i tada posetio Dimitrij Rogozin. I da bi smo ga dočekali kako treba – saveznički.
Goran Jevtović
fsksrb.ru
[i] http://www.nspm.rs/hronika/aleksandar-vucic-licno-bih-izbegao-vanredne-parlamentarne-izbore-ali-ima-onih-koji-ih-zele.html
[ii] http://www.nspm.rs/hronika/tomislav-nikolic-cudno-mi-je-sto-hrvatska-nabavlja-raketni-sistem-posto-nece-biti-sukoba-u-regionu.html
[iii] http://rs.sputniknews.com/intervju/20160111/1102429280/Ekskluzivno-intervju-sa-Dmitrijem-Rogozinom.html
