Želeo sam da ovaj septembarski uradak o Javnom servisu počnem lepim i pohvalnim stvarim. Medjutim, ono što mi posebno smeta u profesiji u kojoj sam bio preko 40 godina su nemar i javašluk. Oni, nažalost, postoje svuda, ali su na TV veoma vidljivi. Program Javnog servisa je pun nepotrebnih brljotina i javašluka i kvari ukupnu sliku jednog Javnog servisa.
Jedan od najvećih javašluka zbio se u ponedeljak, 16.09. RTS 2 i serija Viktorija . Taman sam završio gledanje prenosa košarkaške utakmice Srbija – Estonija i rekoh, hajde da pogledam novu epizodu serije Most – jer zbog komplikovanog sistema premijernog i repriznog programa, čas je na RTS1, pa na RTS2, kod koje mi se najviše dopada definicija „ biće emitovano oko ponoći“, kad poče epizoda Viktorije, ali nema titla, odnosno bez prevoda. Meni nije smetalo. Čak sam to koristio da proverim svoje znanje engleskog jezika, a i pomislio da to nije deo nekog projekta RTS-a za učenje engleskog jezika, kad , odjednom, posle 20 minuta emitovanje bi prekinuto, bez reči objašnjenja, pa 30 minuta ’’pre roka’,’ što bi rekao Mrkonjić, krenu Hronika Bitefa. Izabrano najgore moguće rešenje! I svi su oštećeni: i oni koji gledaju seriju, a i oni koji su računali da će Hronika Bitefa krenuti u vreme koje je naznačeno u novinama. Zašto se ovo desilo ima nekoliko objašnjenja, ali su komplikovana. No, jednostavno rečeno – nemar, javašluk.
I to se skoro svakodnevno dešava i kad voditelji ’’prozivaju’’ reportere na terenu, pa oni ili ne čuju, ili nisu u kadru, ili kad u Jutarnjem TVD odjavni „naslovi“ imaju pet videa, a voditelj – spiker pročita samo četiri, po automatizmu, ne gledajući u monitor, ili još gore, kada gleda u monitor, vidi pogrešku, ali ne reaguje. I tako se, sve zbog sitnica, kvari se slika o Javnom servisu. Šteta.
Ali, vratimo se lepšim temama.
Planeta RTS
U istoriji srpske TV, barem kada je reč o Javnom servisu, ostaće neki dogadjaji u trajnoj istoriji, samo je pitanje, da li će ih se oni koji organizuju proslave i obeležavanja setiti ili neće. Pored početka emitovanja, to bi moglo još biti i učestvovanje RTB u prvom svetskom projektu, kad su Evropa i Amerika, po prvi put, televizijski povezane preko satelita Telstar, što je bio dogadjaj u kome su uživo učestvovali i Bitlsi, ili uvodjenje magnetoskopa i ENG kamera, televizije u boji, prvi prenos reportažnih kola u boji, prenos sa Planice, uvodjenje HD TV signala… Ali, sigurno, na ovaj bi spisak trebalo staviti početak rada digitalne platforme RTS Planeta. Ovaj projekat trebalo bi da bude ponos Javnog servisa, kao prvi ozbiljan korak ka potpuno različitom gledanju televizije. I odlično je što je Javni servis imao osećaj za tako nešto, mada mi je nekako žao što ovaj projekt nekako prolazi bez veće javne podrške. Ono što mi se posebno dopada je što na ovoj platformi važi zakon autorskih prava, što se nije vratilo u doba Robina Huda, koje je promovisao jedan od generalnih direktora, ali dok je bio na drugoj TV, koja je sve emitovala bez regulisanih autorskih prava.
Nisam bio zadovoljan što tenisko finale US OPEN nije bilo na platformi, barem za nas koji smo tada bili u inostranstvu, ne znam da li ga je bilo i u Srbiji, ali sam, istovremeno, bio i veoma zadovoljan što se poštuju zakoni i procedura; shvatio to, dakle, kao mali, ali značajan doprinos ekipe koja radi na tome da Srbija bude zemlja uvažavanja i poštovanja zakona i pravila. Ekipi platforme želim što više kanala, ali i da medijski, u njenom promovisanju budu prisutniji, naročito medju mladjim gledaocima, koji televiziju i filmove sve više gledaju na njima, umesto na klasičnim TV, kao i da razviju aplikacije za ’’smart TV’’ i ’’smart TV boksove’’.
Nisam shvatio samoreklamerstvo kako je RTS, prvi Javni servis koji mituje u HD tehnici, svoje programe, na svojoj platformi emituje u HD tehnici! Verovatno, po njihovom mišljenju, zbog Brexita, BBC nije više evropski Javni servis, a koji na svojoj platformi, I Player, emituje program, a i svoje serije u HD tehnici. Ali želim da verujem da ljudi u Javnom servisu, kad ovako nešto saopšte, imaju bolji uvid od mene.
Vučić na Kosovu i Vučić u Kini
Sigurno za svaku TV, a pogotovo za Javni servis to je veliki tehničko-tehnološi i produkcioni izazov. Ono što sam video, napominjem, na TV Planeti, je odradjeno, bar tehnički dobro. Posebno ističem da su reporteri iz dopisničkih centara bili odlični, bolji od pojedinaca koji su došli iz Beograda na ispomoć. Bilo je kritika na društvenim mrežama da je izvestavanje bilo ne samo ektenzivno, što bi Englezi rekli „from wall to wall“, nego da je bilo jednostrano, i da se nije čuo ni jedan drugačiji glas. Izveštavanje je bilo u tradiciji državne televizije. I ako ćemo pošteno, RTS je odlična državna televizija. I ako je tako shvatite, naročito u delu informativnog programa, onda je sve čisto i jasno i odlično odradjeno. Ja, tako, dilemu nisam imao, RTS gledam kao državnu TV, koja takav svoj posao odlično obavlja, jer, očigledno, neki ljudi tamo hoće mirno da dočekaju penziju – bez talasanja. A jedino tako i mogu da postignu rekord u dužini vodjenja redakcije informtivnog programa. Kad bi RTS, ali stvarno, postao istinski Javni servis, na kome će se ’’lomiti koplja’’ u dijalogu pozicije i opozije – treba sačekati neka druga vremena. Namerno ne kažem ’’bolja’’, ali valja biti realan! Jer šta očekivati od TV na kojoj je jedan od glavnih analitičara njihov predsednik Upravnog odbora, što čak i ne spomenu u najavi.
Tako, na kraju, za ono za šta su zaduženi – RTS je odlično obavio posao oko posete Vučića Kosovu. Sve smo videli, sve smo čuli, i što bi ljudi rekli, malo li je?! Bilo je i analtičara – sintetičara u studiju, objašnjeno sve, i – to je to. Više se nije ni očekivalo.
Još veći izazov je bila Vučićeva poseta Kini. Ne znam kolika je bila ekipa RTSa, ali mislim da nije pošteno da sve ’’padne’’ na ledja urednika Bojana Brkića. Bio sam impresioniran njegovim višeminutnim monologom, prvog dana, u javljanju uoči samog susreta dva predsednika. U nekim drugim TV, ovakvu posetu prate najmanje dva novinara – jedan radi javljanja „uživo“, a drugi radi priloge. Ovako, Brkić je čitavu posetu, očekivanja, dosadašnje rezultate, sve morao sam, u monologu, koji je on jako dobro odradio. Ali nije to TV format! Ipak, u svakom slučaju, veliki posao odradjen je u u duhu, kako sam već napisao, jedne solidne državne televizije.
Ako nema Vučića- nema dogadjaja
Imam sad jedno pitanje: Da li, prethodno, znači kako dogadjaji gde nema Vučića za RTS ne postoje?! Ako je tako onda je RTS sjajna državna TV! Ali ako je već tako, ako je državna TV, e pa onda neka je država Srbija i finasira, u potpunosti, a ne polovično, deo Srbija a deomi gradjani!
Stogodišnjica proboja Solunskog fronta za Javni servisa nije postojala! U moje vreme , a na to me je potsetio Goran Milić, urednik TVD u RTB, minimum je bio bar jedan minut posvećen godišnjici proboja Solunskog fronta. A sad ni tog minuta.
Ako Vučić nije bio na Vukovom saboru u Tršiću, a ta manifestacija je tradicionalno prenošena na RTSu, nema ove godine i sabora na TV. Usta su nam puna Vuka, Dositeja, ćirilice… Pa se kao veliki uspeh pominje da je čak američki „Starbacks“ pristao da mu reklama na restoranu bude na ćirilici. Ali Vukov sabor nije zanimljiv jer mu nije prisustvovala prva garnitura političara u Srbiji.
Kvadratura kruga u krug
Ovo je program koji rado gledam i Milan Stanković je jedan od retkih na RTS-u, koji neguje dokumentarne programe. Gledao sam ga sa Perom Zubcem, ali mi je bilo jako žao, što verovatno zbog nemanja para, autor i Zubac nisu otišli u Nevesinje, ili šetali Mostarom. Jer – autor „Mostarskih kiša“ mora da bude u Mostaru i da tamo bude sniman.Tada program dobija na verodostojnisti i postaje pravi program i dokument.
Prilozi za sećanje
Istog dana u TVD 2 bila su tri priloga za sećanje: Jedan o Kopaoniku i granici sa Kosovom, drugi Orlovi Uvac i, treći, hodanje na štulama. Taj TVD je bio veoma dobar, jer su to prilozi koji se pamte. Političke teme, koje su najčešće uradjene „ravno“ i šablonski, a ima ih svaki dan, čovek više i ne pamti. A nema ni razloga, jer su svakog dana isti, i o istim temama.
Kako se prave ugled i ime
Lako se na TV-u postaje popularan. Nekoliko pojavljivanja i već vas ljudi gledaju i zagledaju na ulici. Ali takva slava je brza i prolazna. Oni koji uspeju da postanu vrhovni znalci u oblasti koju „pokrivaju“ možda su manje popularni, ali je njihova poularnost dugotrajnija. Jedna od TV ličnosti, koja je izgradila takvu karijeru, i kad je vidite znate da ćete dobiti pravu, a što je važnije i kvalitenu informaciju je Sandra Perović. Njeni prikazi filmske umetnosti su stručni, intervjusala je toliko reditelja, glumaca, što ovde, što u inostranstvu, pitala ih prava pitanja, a ne trvijalno, u stilu “šta ovaj film znači za Vas“ ili „šta je Vaš sledeći projekat“… I zato je velika šteta što njene emisije sa festivala idu u neko podosta negledljivo vreme na RTS 2. I šteta je što nemaju stalni termin, jer njene bi emisije bile pravi nastavak nekad legendarne emisije „Ekran na ekranu“ sa Ivanom Hetrihom i Sandom Langenhorc. Današnje generacije i ne znaju za te projekte koji su ondašnju JRT stavljali u sam vrh svetske produkcije. Zato bi Sandra Perović trebalo da ima svoju redovnu emisiju o filmu, jer to, više manje, imaju skoro sve TV koje drže do sebe.
To je i moja poruka uz ime Slobodan Šarenac: Odmah se vidi da košarku drži u „malom prstu“ i da će ga pre i gledaoci po tome ceniti i pamtiti, nego po „Šarenici“, što je trenutna i prolazna slava, jer će, čim bude „izašao“ iz Šarenice, gledaoci brzo zaboraviti da je i bio u tom projektu.
Lepše je bez ’’tonskih udara’’
U Evropskim TV, takozvani „nat. sound“, ili prirodni ton, je obavezan u svakom prilogu. Nažalost, taj nat.sound je bio ukinut još u doba RTB, a i sad se sporadično pojavljuje. Tako je velika štete što je prilog o šipurku u TVD2 04.09. imao mešavinu, čas je imao prirodan ton, ali dok se čuo tekst novinara, nije ga bilo. To nije dobro! Potrebno je samo malo truda, što novinarskog i snimateljaskog, ali najviše u montaži, pa da sve tonski bude jedna celina.
Čudi me da se ovo dešava i vrhunskom profesionalcu Jovanu Memedoviću, pa za vreme njegovog teksta tkz. OFF-a, nema prirodnog tona, a kad se, odjednom, on i pojavi i šeta i priča, dolazi do takozvanog „tonskog udara“. I njemu savet: vodjenje kviza je prolazno! Dokumenarističke emisije, pak, ostaju zauvek. Ali, verovatno je razlog novac, što u je ovoj opštoj besparici razlog za uvažavanje.
Malo više dogovora
Primer nesinhronizacije je bio i u jednom izdanju Jutarneg programa, kad je voditeljka razgovarala sa tri reportera. Prva je bila reporterka iz Beograda, drugi iz Pančeva, i treći – devojka zadužena za vreme. I svi su bili na video zidu.
I šta se desilo? Reporterka iz Beograda, kad je ’’izdeklamovala’’ situaciju oko saobraćaja, ispričala je ne samo dnevnu vremensku prognozu za Beograd i okolinu, već i prognozu za nekoliko dana unapred. A onda, posle Pančeva, kad je na red došla devojka za vremenesku prognozu, većina stvari je ponovljena. Nepotrebno dupliranje i gubljenje vremena. Urednik, producent u režiji, trebalo bi tačno, kao reditelj u pozorištu, da novinarima podeli uloge i da zna šta će ko od njih da priča.
Solidarnost na ekranu
Greške se dešavaju, pa se tako i desilo da jedna ista emisija TV Slagalice bude emitovana u dva dana.Ne bi trebalo da se desi, ali se desi. Očigledno neko je pobrkao brojeve emisija. Moguće je da novinar najavljujući kolegu, pogreši u prezimenu, ne bi trebalo, ali se desi. Ali ono što, definitivno, ne bi trebalo da se desi, jer nije pitanje života ili smrti, jeste da prozvani novinar, odmah po uključenju, kaže ne ja nisam X.Y. već sam X.X! To nije dobro! Ljudi u produkciji jedne emisije trebalo bi da čuvaju jedni druge. Radio sam često sticajem okolnosti, što telefonska, što uživo, javljanja u program Sky News. Ponekad bi mi iz produkcije javili da budem pažljiv, jer je nov voditelj i nije baš upoznat sa temom i da budem spreman na razne varijante pitanja, jer nikad svadja voditelja ili ispravljanje kolega ne izgleda dobro na ekranu. A zamislite tek kako bi izgledalo da sam ih svaki put isprevljao kad izgovore moje prezime?! Ono Šćekić je bilo nesavladivo! Čuo sam svoje prezime u hiljadu varijanti, ali nikada, nikada ih nisam ispravljao u živom programu.
Rukavica u lice
Ovaj ponedeljak 17.09 trebalo bi da bude veoma zanimljiv dan, kao dan kada jedna komercijalna TV, PRVA, napada „prime time“ teškom artiljerijom uz veliko pitanje kako će ovaj izazov „preživeti’’ RTS i njegova gledanost. Detalji: Od 20.00 do 23.00 od ponedeljka do četvrtka Prva TV ima tri jake domaće serije, a poznato je da domaći program uvek ima veću gledanost nego bilo koji strani program. Prvo ide sapunica gde je autor J. Veljača, koja je u Hrvatskoj imala nekoliko veoma gledanih projekata, onda sledi najgledanija domaća serija „Istina i laži“ pa zatim srpska verzija „ER“, „Urgentni centar“ i to su sve bile gledane serije. I bio sam u pravu: Već prve večeri, gledanost Prve TV je bila veća i od Javnog servisa, koji je imao reprize po ko zna koji put, i od drugih komercijalnih TV. Znači, poduhvat Prve TV im se već isplatio. RTS ima dva puta. Jedan da se vrati kvalitetu, na uštrb gledanosti, ili da udje u trku za gledanost na uštrb kvaliteta. U kom trenutku, druga varijanta im je nešto bliža, jer kako bi, onda, bilo hvalospeva u TVD2, emisiji koja je, inače, je za vesti, a ne za saopštavanje rejtinga.
Mešanje katrata, a špil ostaje isti
Ono malo što vidim po najavama, šta će RTS da uradi: ’’Promešaće’’ voditelje, neki idu na Jutarnji, neko novi na TVD2, ali sadržina ostaje ista. A da, ’’veliki pomak’’. Sad će jutarnji trajti do 11.00 znači, ’’progutaće’’ projekat „Tako stoje stvari“. Ali o tome malo više kad krene nova šema sa novim ljudima. A počinje 8. oktobra. ’’Pa, da vidimo…’’
Dopisnici, najveća vrednost Javnog servisa
Mislim da ni sami gledaoci nisu svesni koliki je doprinos dopisničkih centara programu Javnog servisa. Takva dopisnička mreža daje ogromnu prednost nad drugim televizijama, oni postaju sve važniji u ovom sistemu, a na nekim dogadjajima, dopisnici su mnogo bolji od kolega koji stignu iz Beograda.
Pogledajte nekad emisiju „Srbija danas“ ili recimo, koliko bi TVD2 bio dosadan i suvoparan politički bilten. Da nema priloga dopisnika, koji su pre svega život,bili bi ’’suva’’, dosadna politika. Dopisnici drže program, odnosno daju ono što je TV, a to su slike iz života. Zato je šteta, što se dopisnici iz inostranstva malo koriste. Jer, TVD drugačije izgleda kad recimo u njemu imaju autorske izveštaje, sa odličnom kombinacijom slike iz razmene, ili od neke svetske agencije, pa, tako. priča o tajfunu izgleda mnogo bolje kad o njemu priča Nenad Zafirović, nego kad se napravi suvoparna priča u Beogradu. Ili kad se iz Londona javi Ivana Miloradović, ili iz Čikaga Aleksandar Žigić, koji se specijalizirao za crkvu i sport. Da ne pominjem Dušana Gajića, koji odlično prevodi komplikovan briselski život na rečnik shvatljiv za prosečnog gledaoca u Beogradu i na koga je pao čitav teret objašnjavanja procesa pristupanja Srbije EU.
Šteta, jer dopisnici znaju bolje šta se i kako dešava, nego redakcija u Beogradu. Ali, očigledno, nedostatak novca odredjuje koliko će biti korišćeni dopisnici iz inostranstva. A moguće je da ponekad ni urednici nisu svesni tema koje oni , dopisnici, predlažu.
U svakom slučaju, njihov doprinos je veliki. I onih iz Srbije i onih iz sveta. Prosudite sami jednog dana, izostavite u jednom TVD2, priloge dopisnika, pa ćete videti šta je ostalo. Sport i vreme. To je jedino što će vam ostati u sećanju, jer politika se u TVD prati zapisnički, neatraktivno, propagandistički. Nije to svrha Javnog servisa.
Bitef
Šteta što ovaj svetski pozorišni festival prolazi tako kako prolazi na Javnom servisu, odgurnut na drugi kanal. Čini mi se da ponekad i sam Javni servis pravi „dve Srbije“, prvi kanal za jednu, a drugi kanal za drugu Srbiju. Tako je prošao i prenos predstave sa Bitefa: ćušnut na RTS2, pa ako se neko seti – setio se.
Liga šampiona
Gledaoci u Srbiji trebalo bi da shvate: Koliko para toliko i sporta.
RTS je kupio, ako sam dobro razumeo, prava za utakmice sredom. Za više se nije imalo i to je pošteno. No, nije samo RTS u takvoj poziciji već i skoro svi javni servisi. Jednostavno, privatni sportski kanali imaju više novca, tako da će javni servisi imati sve manje prilike da prenose lukrativne programe poput fudbala.
To samo i potvrdjuje, ali dok to stigne do RTS-a, ono što su im mnogi gosti govorili, manite rejtinge, bavite se kvalitetom. Ali, to je u Srbiji mnogo teže
TVD su vesti, a ne vreme za samohvalisanje
TVD2 je glavna informativan emisija i tu gledaoci čekaju da vide i čuju izbor najvažnijih vesti. I to je razmljivo. Ali, TVD nije mesto za EPP i najave koje projekte RTS sprema jer to je samohvalisanje, koje neke gledaoce i ne zanima. Takav vid samoreklamerstva ne pripada u TVD, već u posebne emisije ili ako ćemo pošteno u EPP blok.
TVD je za vesti. Ali vest o snimanju novih serija ili hvalisanje za rejtinge nije vest. A i vraća se kao bumerang. Jer je jedan projekat komercijalne TV, a nije reality show, pretekao sve.
I šta ćemo sad ?
JAKŠA ŠĆEKIĆ
www.anti.media
