Rusi i Srbi – nema mesta razočaranju

0
605

jelena-copyPročitah tekst Sergeja Pravosudova: „Razočaranje u Srbiju“. Interesantan tekst, premda se ne slažem sa nekim njegovim tvrdnjama. Pa ipak, tu je kazao i nekoliko neprijatnih istina: „Kada sam se prije nekoliko godina prvi put obreo u Srbiji, bio sam jednostavno očaran: prirodom i ljudima, hranom, rakijom. Osećao sam se kao kod kuće. Srbi se, većinom, zaista, dobro odnose prema Rusima.» («Когда несколько лет назад я впервые оказался в Сербии, то был просто очарован: природа, люди, еда, ракия. Я почувствовал себя как дома. Сербы, в большинстве своём, действительно, хорошо относятся к русским“, Правосудов Сергей Александрович: Разочарование в Сербии).

Sa ovom konstantacijom mogao bih da se složim, jer ovo sam čuo od stranaca koji su nam bili skloni, kao i od onih, koji ne pokazuju mnogo razumevanja za nas. Takođe i sledeće rečenice nisu sasvim netačne:

„Što sam više upoznavao Srbiju i Srbe, više sam se razočaravao. Ipak, srpska politička elita i SMI (mediji, prim. prir.) otvoreno (javno) sprovode antirusku poziciju. Meni su objasnili da je sadašnja politička elita Srbije praktično u punom sastavu sastavljena od ljudi koji su ovom ili onom stepenu povezani sa specijalnim službama SAD, Velike Britanije, Nemačke i drugih zemalja. Na riječima su svi za Rusiju, budući da se to dopada biračima, ali na delu sprovode politiku u interesu svojih nalogodavaca. Praktično svi stručnjaci za političku situaciju u Srbiji govore o tome da zemljom u stvarnosti upravlja američka ambasada.“

Šta o nama kaže Sergej Pravosudov? Da se većina Srba dobro odnosi prema Rusima. A rečenicu posle toga tvrdi suprotno: „Srbi su me razočarali, … jer srpska politička elita i SMI otvoreno (javno) sprovode antirusku poziciju. Ali, Srbi i vlast u Srbiji nije jedno te isto. To je tako ne samo u Beogradu, već i u Moskvi. Pa, to Pravosudov i sam priznaje, pošto „zemljom u stvarnosti upravlja američka ambasada.“

Sergej Pravosudov
Ruski autor nastavlja: „Jedan moj moskovski poznanik je mnogo godina živeo i radio u Srbiji. Evo šta je on ispričao: „U Srbiji je prošla moja mladost, i trebalo bi da težim ka Srbiji, ali toga nema. Umorio sam se od toga što Srbi sve vrijeme pričaju o tome kako oni vole Ruse, a kada podeliš s njima nešto zaista važno, tada oni odmah otrče u američku ambasadu kako bi ispričali sve tvoje tajne. Danas ću radije otići u Hrvatsku. Tamo tebi neće govoriti o ljubavi prema Rusima, ali ti to i ne očekuješ, zato se i ne razočaraš.“ („Odin moй moskovskiй znakomый mnogo let žil i rabotal v Serbii. Vot, čto on rasskazal: «V Serbii prošla moя molodostь i я, vrode bы, dolžen stremitьsя tuda, no эtogo net. Я ustal ot togo, čto serbы vsё vremя rasskazыvaюt o tom, kak oni lюbяt russkih, a kogda tы delišьsя s nimi čem-to deйstvitelьno važnыm, to oni tut že begut v amerikanskoe posolьstvo, čtobы rasskazatь vse tvoi sekretы. Segodnя я lučše poedu v Horvatiю. Tam tebe ne budut govoritь o lюbvi k russkim, no tы эtogo i ne ždёšь, poэtomu ne razočarovыvaešьsя».)

Da Vas podsetimo:  Specijalnu „poluvojsku“ obučava NATO, a udara na Srbe

To je razumljivo i ljudski. Čovek se razočarao. No, sigurno da ima i takvih Rusa koji i dalje radije provode vreme u Srbiji nego u Hrvatskoj. Moje pitanje autoru: Koji Srbi to trče u američku ambasadu? Pravosudov meša pojmove „Srbi“ i „jedan Srbin“. Zar nema Rusa koji rado trče u američku ambasadu u Moskvi? To opet ne znači da to rade svi Rusi. To se isto odnosi na Srbe. Postoji kompradorska, izdajnička klasa i kod Srba, ali i kod Rusa. No, većina ruskog i našeg naroda ipak je „normalna“, dakle, voli svoju zemlju.

Netačna je ova tvrdnja: „Pokret Dveri“, koji je istupio protiv ulaska Srbije u EU, i govorio o tome da je Srbiji neophodno da postane član EAS i da se osloni na Rusiju, dobio na izborima 2013. godine svega 4% glasova. Vođe Dveri to objašnjavaju time što praktično njihova partija nije predstavljena u vodećim srpskim SMI.

Četiri procenta „Dveri“ nisu odnos realnih snaga, a internet, kako pokazuju ispitivanja i na Zapadu, ne može da nadoknadi činjenicu da niste prisutni u vodećim medijima.

Sledeće činjenice ne poznajem, pa mogu samo da kažem da mi njegovo izlaganje izgleda prilično ubedljivo, jer sam slične podatke našao i u našoj štampi:

„Naftno-prerađivačka preduzeća NIS-a u Pančevu i Novom Sadu 1999. godine bila su veoma oštećena u NATO bombardovanju. Kada je vlada Srbije odlučila da privatizuje NIS, zapadne kompanije nisu pokazale interesovanje za modernizaciju tih preduzeća. Stvar je u tome da u Evropi postoji veoma mnogo naftno-prerađivačkih preduzeća koja nisu 100% iskorištena. Zapadne kompanije su računale da će srpska preduzeća biti zatvorena budući da njihovo gorivo nije odgovaralo standardima EU i onda bi oni počeli prodavati u Srbiji gorivo dovezeno iz drugih zemalja. `Gasprom` nije imao svoje NZP u Evropi, stoga je `Gaspromnjeft`pristao da se bavi modernizacijom srpskih kompanija. Ishod toga jeste da je kompanija počela proizvodnju goriva kvaliteta EVRO-5, čiji je obim sada sasvim dovoljan ne samo za zadovoljavanje potreba same Srbije nego i za izvoz u susedne zemlje. Brzo se širi van granica Srbije i mreža AZS NIS. Ove godine vlada Srbije inicirala je preispitivanje međunarodnog ugovora s Rusijom i počela je razmatrati proces privatizacije NIS-a. Zaključak ove analize lako je predvideti. Pokazaće se da je `Gaspromnjeft` platio za NIS malo novca i da mora doplatiti. To je način da se `Gaspromnjeft` potiskuje iz biznisa.“

Da Vas podsetimo:  Video-traka zločina nad Srbima iznajmljivana kao horor film

Ovde je ruski autor verovatno potpuno u pravu, jer Vučiću i srpskoj vladi nije nikada palo na pamet da, recimo, preispitaju slučaj jedne američke ili nemačke firme, koja je kupila fabriku u Srbiji.

Sergej Pravosudov verovatno i ovde ima pouzdane podatke: „U odnosu na Južni tok Srbija i Bugarska vode analognu politiku. One ne pristaju da počnu da grade gasovod do momenta dok ne dobiju dozvolu od Evropske komisije. Posebno čudi pozicija Srbije koja nije u EU. Veoma je velika verovatnoća da će ove zime Ukrajina početi da uzima gas iz tranzitnih cijevi koji je namenjen potrošačima u Bugarskoj i Srbiji. Ispada da Evropska komisija, zajedno sa vlastima Bugarske i Srbije, želi da se Bugari i Srbi smrzavaju ove zime zbog samovolje vlasti Ukrajine. Nije tajna da su kao rezultat državnog udara vlast u Ukrajini preuzeli izabranici SAD, koji svojom glavnom obavezom smatraju borbu protiv Rusije.“

Veoma je korisna informacija da nam je autor kazao u nekoliko reči istoriju svoje zemlje poslednjih dvadesetak godina: „Rusija je 90-ih preživela veoma težak period: ekonomija je doživela kolaps, broj stanovnika je opadao, zemlja se našla na granici raspada. Zatim se situacija postepeno poboljšavala. To se baš mnogo ne dopada SAD i njihovim saveznicima u SAD. Posebno ih je uznemirilo prisajedinjenje Krima Rusiji. Oni traže da Krim ponovo postane ukrajinski, ali je za prisajedinjenje Rusiji glasalo više od 90% stanovništa Krima i njih je nemoguće naterati da glasaju za vraćanje u sastav Ukrajine.“

Od Sergeja Pravosudova saznali smo nekoliko važnih infromacija o susednoj Bugarskoj: „Ogromnu podršku ekonomiji Bugarske pokazuju turisti iz Rusije. Nije tajna da više od 400 000 ruskih porodica imaju kuće i stanove u Bugarskoj. Broj stanovnika Bugarske se naglo smanjuje: sa 9 miliona iz 1998. godine na 7 miliona 2014. godine. Ako se tako nastavi, Bugari će jednostavno nestati. Jedan moj prijatelj Bugarin rekao mi je da ga je za vreme posete Rusiji najviše porazio reklamni plakat koji je pozivao Ruse da rađaju više dece. Začudilo ga je da vlada plaća majkama 12 000 dolara za rođenje drugog deteta.U Bugarskoj je propaganda usmerena na to da ljudi misle samo na sebe. Zašto gubiti vreme i novac na dete ako možete otputovati na odmor?“

Na kraju tekst ipak završava vedro, optimistički: „U Srbiji 1994. broj stanovnika iznosi 7,7 miliona ljudi, a 2014. godine 7,2 miliona. Ali Srbija zasad još nije član EU, sve je još pred njom i gej parade i šou tranvestita. Svi znamo da, da nije bilo Rusa, desetine miliona koji su izgunuli u vreme rusko-turskih ratova, I i II svetskog rata, Srba već odavno ne bi bilo, u krajnjoj liniji, pravoslavnih Srba. Sačuvali bi se samo oni koji su prihvatili katoličanstvo i islam. Godine 1990. Srbi su našli u sebi snage da vode rat za očuvanje svoga naroda, ali su izgubili zato što su protiv njih bile SAD zajedno sa svojim saveznicima. Rusija je bila suviše slaba da bi mogla pružiti pomoć. Zajedno sa Srbima borili su se samo ruski dobrovoljci. Danas srpski dobrovoljci ratuju zajedno sa Rusima na istoku Ukrajine. Mi imamo samo jedan put: ili pobediti i preživeti zajedno, ili umreti pojednačno.“

Da Vas podsetimo:  Doviđenja! Kako ste!?

Verujem da je dobro da je Sergej Pravosudov napisao ovaj tekst. On nam pokazuje koliko smo Rusi i mi povezani, ali istovremeno i koliko se mi zapravo malo poznajemo. A iz te činjenice proizlaze i mnogi nesporazumi. Verujemo da smo „bratski slovenski narod“. No kada počnemo da razgovaramo, vidimo da iste reči imaju drugačije značenje kod nas, Srba, nego kod Rusa. Mogao bih i ja, kao Srbin, da kažem da sam razočaran u Rusiju pošto nam nije pomogla kada su nas Amerikanci bombardovali punih 79 dana (od marta do juna 1999). Međutim, i mi znamo da je na vlasti bio Jeljcin, te da je u to vreme Rusija bila neka vrsta američke kolonije. Ako ja kao Srbin imam razumevanje za Ruse iz godine 1999, onda bi Pravosudov morao takođe da pokaže razumevanje za Srbe iz godine 2014, jer Srbija je danas okupirana zemlja i njom upravlja američki (a u manjoj meri britanski i nemački ambasador).

Slovom, potrebno je mnogo strpljenja i sa jedne i druge strane. Tim pre, pošto su nam bitni interesi vekovima bili isti – da se odupremo agresivnim, neprijateljskim napadima rimokatoličko-protestantskog Zapada, kojima smo izloženi kako u prošlosti, tako i danas. Završavam tekst malo izmenjenim rečima ruskog autora.

Za razliku od Pravosudova, koji je svom članku dao naslov „Razočaranje u Srbiju“ („Разочарование в Сербии“), ja kažem da ne samo da nisam razočaran u Rusiju, već sam i danas oduševljen tom zemljom, kao što je to slučaj kod mene, otkad znam za sebe. Ovo osećanje nisu mogli da mi pokvare ni Gorbačov, a ni Jeljcin. Jer ja veoma dobro znam da je Rusija takođe Rubljov, Suvorov,Tolstoj, Lobačevski, Čehov, Mendeljev, Bunjin i Lihačov.

Nikola N. Živković

NSPM

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime