Rusija i Srbiji ili krug dugačak sto godina

0
723

Ako je propast Ruske carevine u Velikom ratu bilo upozorenje za Srbiju, onda je povratak silne Rusije dobar znak za Srbiju

ww1rusi

Prošao je čitav vek od najvećeg sukoba u dotadašnjoj istoriji čovečanstva, ali taj vremenski period nije razjasnio mnoga pitanja, koja imaju sasvim precizne odgovore. Da bismo shvatili uzrok nemogućnosti utvrđivanja istine, dovoljno je da znamo da postoje istorijske činjenice, ali postoji i dogma koja ne polazi od istine, već od „istine“ koja ne sme da se dovede u pitanje. Zbog toga u istorijskim čitankama agresora i gubitnika u ratu, kao i njihovih današnjih istomišljenika, stoji da je Gavrilo Princip terorista koji se zalagao za velikosrpske ideje i da je njegov pucanj uzrok Prvog svetskog rata.

UZROK VELIKOG RATA

Treba poći od toga da je austro-ugarska aneksija Bosne i Hercegovine 5. oktobra 1908. godine bila uvod za Prvi svetski rat. Glavni zagovornik okupacije Bosne i Hercegovine bio je prestolonaslednik Franc Ferdinand, a iza proglasa cara Franca Jozefa krila se težnja Nemačke za širenjem granica. Prisvajanje teritorije na kojoj su vekovima živeli Srbi bilo je protivno međunarodnim ugovorima, i u Srbiji je izazvalo veliki revolt. Kroz njega se ogleda suštinski konflikt između austro-ugarskog imperijalizma i srpske težnje za slobodom. Uzrok izbijanja Prvog svetskog rata nije bio velikosrpski hegemonizam, koji je izmišljen, već nemački imperijalizam, odnosno interesi velikih sila i potreba za preraspodelom dotadašnjih snaga. Rat za osvajanje novih teritorija bio je isplaniran u Beču i Berlinu, o čemu postoje mnogobrojni dokazi. Konrad fon Hecendorf, šef generalštaba austro-ugarske vojske, je sredinom 1913. podsetio na neminovnost rata sa Srbijom.

U austro-ugarskoj, nemačkoj ali i britanskoj štampi pre početka Velikog rata vodila se žestoka propaganda protiv Srbije. Srbi su predstavljani kao varvari, narod divljaka, spreman na svakakva zlodela a Srbija kao zemlja zločinačkih zavera. Civilizovana Evropa je srpskim divljacima poslala sledeću poruku: „Srbija mora umreti“ (“Serbien must sterben“).

Gavrilo Princip, Jugosloven po ubeđenju, ubio je Franca Ferdinanda, koji je na najveći srpski praznik došao da paradira okupiranom srpskom teritorijom, i na taj način pošalje političku poruku. Iako srpska vlast nije imala nikavu ulogu u planiranju i izvođenju atentata, Austro-Ugarska je svu odgovornost prebacila na nju. Ultimatum od deset tačaka napisan je tako da bude neprihvatljiv. Srbija je bila iscrpljena dotadašnjim ratovima, borbom za oslobađanje od Turaka, a zatim i sukobom sa prethodnim saveznicima, i nije bila spremna za novi rat. Međutim, izbor nije postojao. Vojnici Austro-Ugarske su dobili naređenje da budu nemilosrdni. Ta naredba je najviše pogodila nevino srpsko stanovništvo, koje je neprijateljska vojska nabijala na bajonete. Podignute su aleje vešala, na kojima su visili srpski seljaci i žene u narodnim nošnjama. Nisu bile pošteđena ni deca. Austro-ugarska vojska je izvšila svirepe masovne zločine nad srpskim civilima, koje je dr Arčibald Rajs istražio i dokumentovao.

Pored svih okolnosti, koje nisu išle na ruku Srbiji, srpska vojska je potukla daleko jaču i brojniju austro-ugarsku vojsku na Ceru, u prvoj bici Velikog rata. Ostale su zapisane reči jednog vojnika posle Cerske bitke: „Sjajni su momci ovi Srbi, oni umeju da brane svoju zemlju. Tek u Srbiji 1914. shvatio sam da je ljubav prema slobodi malih naroda jača sila od nasilja velikih i moćnih. Tek ovde sam shvatio da neumitna sila-volja savlađuje sve, a da je slabost sile u tome što veruje u silu“.

Da Vas podsetimo:  Ima li uopšte alternative za termoelektranu Tuzla?

ww1rusi2

RUSIJA I SRBIJA U VELIKOM RATU

Rusija je bila glavni saveznik Srbije u Velikom ratu i njena uloga je bila od najveće važnosti i značaja za opstanak Srbije. Ovo savezništvo temeljilo se na prethodnim, iz vremena kada se Srbija borila za oslobođenje od turske okupacije a zatim i kroz Rusko-turski rat. Kada je Austro-ugarska izdala ultimatum Srbiji, car Nikolaj je na pismo regenta Aleksandra odgovorio sledećim rečima: „Dok ima i najmanje nade da se izbegne prolivanje krvi, svi naši napori treba da idu tom cilju. Ako, uprkos najiskrenije naše želje, mi ne uspemo, Vaše Visočanstvo neka bude uvereno da ni u kom slučaju Rusija neće biti ravnodušna prema sudbiji Srbije!“

Rusija takođe nije bila spremna na rat. Politička situacija je bila nestabilna, ozbiljno uzdrmana prethodnim revolucijama. Vladavina cara Nikolaja II i temeljne reforme koje su sprovođene u svim oblastima, dovele su do velikog prosperiteta Rusije. Ekonomski i kulturni razvoj zemlje bio je u usponu, ali je on doveo do društvenih promena koje su bile uzrok revolucije. Rusko društvo je želelo da odbaci ustanovljena moralna pravila monarhije i prigrabi evropsku „slobodu“.

Savetnici su cara Nikolaja II upozoravali da ulazak Rusije u rat pod teretom društvenih promena može da dovede do katastrofe. Ipak car je osećao moralnu obavezu da zaštiti bratski srpki narod. Rusija je odbila zahtev Nemačke da obustavi mobilizaciju, a Nemačka je na to odgovorila objavom rata 1. avgusta 2014. Rusiji.

Nakon pobeda na Ceru i Kolubari, srpska vojska je bila prinuđena na povlačenje. Usledila je užasna golgota preko Albanije, gde su na zaleđenim putevima stradali mnogobrojni Srbi. Kada je srpska vojska iscrpljena, gladna i polumrtva, konačno stigla na albansku obalu, doživela je veliko razočaranje. Takozvani saveznici Englezi i Francuzi nisu poslali brodove za transport i nisu želeli da pruže pomoć Srbiji. Ruski car je poslao demarš u kome je naveo da će prekinuti savezništvo i potpisati separatni mir sa Nemačkom, ukoliko ne pošalju pomoć srpskoj vojsci. Tek pod ucenom stižu čuvene francuske lađe. Zapravo je Rusija bila jedini saveznik i prijatelj Srbije u Prvom svetskom ratu. Ona je sve do sloma 1917. godine pomagala ne samo politički već i vojno slanjem dobrovoljaca, opreme i municije srpskoj vojsci. Vaskrsla srpska vojska je pokazala ogromnu hrabrost i snagu ostvarivši najslavnije pobede. Osim pobede, ostaće upamćeno veliko stradanje koje ni jedan narod na svetu nije preživeo sem Srba. Srbija je pretrpela najveće gubitke od svih zemalja koje su učestvovale u Velikom ratu, izgubivši trećinu stanovništva. Sa druge strane, Rusi su u Velikom ratu izgubili sve, i carstvo i cara. Cena ulaska u rat bila je previsoka, uključujući građanski rat i komunističku ideologiju, koja je ostavila nesagledive posledice na ruski narod. Vladika Nikolaj Velimirović je zapisao: „Veliki je naš dug pred Rusijom. Može čovek da duguje čoveku, može i narod-narodu. No, dug kojim je Rusija obavezala srpski narod 1914. toliko je velik da njega ne mogu da vrate ni vekovi ni pokolenja. To je dug ljubavi, koja vezanih očiju ide u smrt, spasavajući bližnjeg svog. Sam Hristos je rekao da nema veće ljubavi od one kada neko polaži dušu svoju za prijatelje svoje. Ruski car i ruski narod, stupajući nepripremljeni u rat za odbranu Srbije, nisu mogli da ne znaju da idu u smrt. Ali je ljubav Rusa prema braći svojoj nije posustala pred opasnošću i nije se uplašila od smrti“.

Da Vas podsetimo:  Kako su se interesi Amerike i Nemačke ponovo poklopili...

ww102

STO GODINA KASNIJE

Podmukli propagandni rat koji je vođen protiv Srba pre sto godina vodi se i danas. DŽelati i dalje upiru prstom na žrtve, i to nije usamljen slučaj već masovna pojava besnih licemera. Prošlog meseca je na institutu Vudro Vilson u Vašingtonu održana diskusija o Prvom svetskom ratu, na kojoj su Srbi i Rusi označeni kao glavni krivci za izbijanje rata, od strane udovice jednog od glavnih protagonista bombardovanja Srbije. U istom periodu u Beogradu je održana Međunarodna konferencija Veliki rat i novi svet, aktuelno podsećanje za čovečanstvo, koju su organizovali Rusi. Cilj konferencije bio je da se izlože činjenice o Prvom svetskom ratu, sramnoj propagandi protiv Srba, stradanju Srba i Rusa, agresiji austro-ugarske imperije, pokušajima revizije istorije kojom bi se zamenile uloge agresora i žrtava, kao i sadašnjim političkim okolnostima, koje u mnogo čemu podsećaju na vreme pre 100 godina. Po programu i dogovoru, trebalo je da Međunarodnu konferenciju otvori premijer Aleksandar Vučić, međutim, njegov dolazak je izostao. Pored toga, na konferenciji se nije pojavio niko od predstavnika srpske vlasti, koji ignorišu svaku potrebu odbrane nacionalnih i državnih interesa.

Zato nije neobično da se Srbija ne izjašnjava o ultimatumima koje danas Zapad upućuje Rusiji, isto kao što je upućivao nama devedesetih godina prošlog veka. Živimo u vremenu u kome se Srbija stidi svojih pobeda, slavi poraze i beži od sopstvenog identiteta. Velike pobede naših predaka na Ceru, Kolubari, Kajmakčalanu i Solunskom frontu, kao ni ogromne žrtve srpskog naroda se ne spominju. Umesto toga slavi se predaja Kosova i Metohije UČK teroristima kao veliki diplomatski „uspeh“. Vlast svojim postupcima svesrdno pomažemo u razaranju Srbije, ne skrivajući da radi na promeni svesti srpskog naroda. Zbog toga njeni predstavnici izjavljuju kako Srbija više nikada neće prouzrokovati ratove, iako nikada i nije bila uzrok, već je bila napadnuta i prinuđena da se brani. Dok Srbijom marširaju SS Handžar divizije, albanski teroriti i strani agenti koji promovišu separatizam u Vojvodini, srpska vlast ponavlja kako je posvećena miru i stabilnosti. Da je na takav način Srbija pre sto godina bila „posvećena miru“, nestala bi.

Nažalost, sve što je Srbija odbranila u ratu, izgubila je u miru. Sve za šta su se naši preci krvlju i mukom izborili, izgubljeno je pristankom i potpisom političkih figura, koje protiv interesa države i naroda sprovode politiku Vašingtona i Brisela. Neslavnoj stogodišnjici, prethodile su godine samoporicanja, olakog praštanja zločina, prijateljstva sa najkrvoločnijim neprijateljima, bratstva sa izvršiocima genocida, međusobnog sukobljavanja, bežanja od istine, sumanute politike i izdaje. Iz države Jugoslavije Srbi su izašli poraženi i obesmišljeni, a u nju su uložili sve svoje pobede podelivši ih sa gubitnicima. Izgleda da se jedino nismo odrekli zabluda. Nakon Velikog rata, izgrađen je spomenik zahvalnosti Francuskoj, koji i dan danas stoji na Kalemegdanu. Istoj onoj Francuskoj koja je tek pod prisilom ruskog cara, poslala pomoć Srbiji. Engleska je tokom celog rata činila sve što je mogla da uništi Srbiju, a mnogi Srbi i danas ističu savezništvo i prijateljstvo sa Engleskom. Iako su nas naši veliki prijatelji iz Evrope i njihovi pokrovitelji iz SAD bombardovali i otrovali uranijumom, mi se prijateljstva ni po koju cenu ne odričemo. Svaka generacija Srba, i pored istorijskih činjenica, koje jasno ukazuju na krajnje negativan odnos Evrope prema nama, ponavlja iste greške i prihvata zablude o nekakvom prijateljstvu. Zbog toga smo sami sebi najveći neprijatelji, iako su resursi kojima se vrši manipulacija ogromni, ali ipak to nije nikakva uteha.

Da Vas podsetimo:  Snaga

Ako je propast Ruske carevine u Velikom ratu bilo upozorenje za buduću sudbinu Srbije, onda je povratak silne Rusije dobar znak za Srbiju. Pored istorijski ustanovljenog odnosa Evrope prema Srbiji, zacrtana je i sudbinska povezanost Rusije i Srbije. Prošlog meseca je na Kalemegdanu postavljen spomenik u obliku krsta sa Svetim Đorđem Pobedonoscem, posvećen zajedničkoj borbi Rusa i Srba u Velikom ratu, a ovog meseca će biti otkriven spomenik Svetom caru Nikolaju na Terazijama. Predsednik RF Vladimir Vladimirovič Putin dolazi u posetu Srbiji, posle koje ništa neće biti kao pre. Srbija ne može da utiče na predstojeće događaje, koji su deo velike geopolitičke promene odnosa snaga. U sadašnjem stanju kada je potpuno izgubljena suverenost, i kada je Srbija svedena na koloniju, ona nije u mogućnosti da se konsoliduje i oporavi iznutra. S obzirom da je politička scena Srbije godinama projektovana od strane Zapada, ona je danas svedena na pozorište lutaka u kome nema mesta ni za koga ko ne želi da sprovodi volju Vašingtona i Brisela. Većina srpskog naroda ima negativan stav prema EU i NATO i želi da se Srbija preusmeri na saradnju sa Rusijom i drugim perspektivnim zemljama BRIKS a, ali nema nikakvu mogućnost da iskaže svoju volju. Zbog toga su geopolitičke promene i uticaj koji će one imati od najveće važnosti za opstanak Srbije. NJih neće moći da spreče političari koji su preuzeli obaveze prema Zapadu, tako da će biti u poziciji žestokog udara sa dve strane. I dok se obruč medijske cenzure, policijske torture i ekonomskog davljenja sve više steže njihovi vlastodavci i sada pokazuju nervozu, karakterističnu za ljude koji gube na svim poljima. Najbolji primer je američki ambasador Kirbi, nosilac sudske, izvršne i zakonodavne vlasti u Srbiji, i njegove groteskne izjave kojima pokazuje svoju slabost i neznanje. Možda je jedno od ustanovljenih paradigmi takođe i to da Srbija uvek nekim čudom bude spašena, onda kada izgleda da je sve već izgubljeno, a spas za Srbiju po pravilu dolazi iz Rusije.

Dragana Trifković

Novi standard

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime