Rusija, Ukrajina i Srbija

0
592

Djordje-vukadinovic111Mislim da može. Ali jako teško i uz velike političke, ekonomske, pa i ljudske žrtve, koje su mogle biti manje da se delovalo pro-aktivno, da se nije zanemarivao problem i potcenjivala tzv. „meka moć“, odnosno, da je na „rusifikaciji“ ukrajinske javnosti činjeno barem upola onoliko koliko je na tom projektu radio Zapad.

***

Pretprošle nedelje, pre ovog aktuelnog povodnja – u kojem su se, uzgred budi rečeno, opet Rusija i ruski spasioci najbolje pokazali – Beograd je bio regionalni centar prave ruske političke invazije, kakva odavno nije viđena i koja svakako nije mogla biti potpuno slučajna i spontana.

Najpre je direktor Ruskog instituta za strateška istraživanja general Leonid Rešetnjikov, sa sradnicima, u Beogradu promovisao srpski prevod svoje knjige Vratiti se Rusiji i u nizu zapaženih medijskih nastupa „nezvanično“ poslao nekoliko važnih poruka zvaničnom Beogradu i – naročito – Podgorici. Potom je, u misiji obnove „Ruskog nekropolja“, u Beogradu boravio Konstantin Kosačev, član najužeg rukovodstava Jedinstvene Rusije i direktor „Rosotrudničestva“, odnosno Ruske državne agencije za međunarodnu humanitarnu pomoć i saradnju (neka vrsta ruskog USAID-a). I, konačno, najvažnije, radi učešća na naučnom skupu „Balkanski dijalog 2014“, u Beogradu se obreo i predsedavajući Državne dume Ruske Federacije Sergej Nariškin.

Uzgred, radi se o, formalno gledano, trećem, ili čak drugom čoveku ruske države i bilo je prilično neprijatno gledati kako ta poseta protiče u gotovo potpunoj senci Štefana Filea, koji je, u isto vreme, u Beogradu boravio u, takoreći, oproštajnoj poseti, s obzirom da završava mandat, a nije isključeno da će čak i njegovo radno mesto „komesara za proširenje“ biti ukinuto. Da nije bilo jednog većeg intervjua u Politici i manje-više kurtoaznog susreta sa Majom Gojković i Tomislavom Nikolićem (ali, obratite pažnju, ni predsednikom, ni prvim potpredsednikom vlade), izgledalo bi da je predsednik ruske dume bio u ilegalnoj poseti, odnosno, svaki EU aparatčik, a da i ne govorimo o Jelku Kacinu ili „zamenicima pomoćnika“ američkog državnog sekretara, ima neuporedivo glamurozniji tretman u srpskim političkim i medijskim krugovima.

No, pošteno govoreći, to nije samo bruka Nariškinovih srpskih domaćina, nego pomalo govori i o (ne)ozbiljnosti, improvizaciji i kampanjskom karakteru ruske politike na ovim prostorima. Pri čemu uvek negde ostaje da lebdi dilema da li je reč o pomanjkanju snage, ili interesa. Ali, premda verovatno ima nešto elemenata i jednog i drugog, čini mi se da to ipak nije presudno – to jest, verujem da Rusija ima veoma jasan interes u Srbiji i da, uprkos svim teškoćama, ima dovoljno snage da se za njega izbori. Ali je problem verovatno u birokratskoj inerciji i kadrovima koji su se Srbijom i regionom bavili, kao i, s druge strane, u poslovično zamršenim srpskim političkim relacijama i protivrečnim porukama koje ovdašnje vlasti godinama šalju prema Moskvi. A i jedan i drugi faktor se, bez obzira na brojne razlike i specifičnosti, verovatno mogu primeniti i na razumevanje ruskog (ne)snalaženja u početnim fazama ukrajinske krize.

***

Na skupu „Aktuelna pitanja spoljne politike Rusije i Balkan“ upriličenom povodom gostovanja Rešetnjikova, u organizaciji RISI-ja, Srpskog koda i Nove srpske političke misli, bavio sam se šire pitanjem da li je nakon događaja u Ukrajini Moskva bliža ili dalja od Srbije i Balkana. Na šta je jedan lucidni čitalac na NSPM dao najbolji i najkraći odgovor: „Ako pobedi, biće nam bliža, a ukoliko izgubi biće dalja“.

Da Vas podsetimo:  Laži Milana Kučana i slovenački zločini 1991.

I to je zaista dobar odgovor, bilo da ga shvatimo ironično, bilo da ga čitamo ozbiljno i doslovno. No, stvari se komplikuju kada pokušamo preciznije da definišemo šta bi u ovom konkretnom slučaju značili pojmovi „pobeda“ ili „poraz“ za Rusiju i druge zainteresovane aktere ukrajinske priče.

Niko ozbiljan više ne poriče da je Rusija je bila zatečena, ne toliko pravcem, koliko tempom, brzinom, radikalnošću i beskrupuloznošću kojom je izvršen državni udar u Ukrajini. A faktor iznenađenja, iako ne mora biti presudan, nikada nije beznačajan. Uostalom, čak i u šahu se zna da je beli u određenoj prednosti već samim tim što prvi povlači potez. A da i ne pominjemo tenis i prednost onoga ko je na servisu (s tim što u politici, za razliku od teniskog meča, ona druga strana ponekad i ne dočeka svoj servis).

Ma koliko povratak, odnosno, ekspresno prisajedinjenje Krima bilo sa oduševljenjem dočekano u najširim krugovima ruske javnosti, ruske politike i ruskog društva, treba reći da bi ono moglo biti Pirova pobeda ukoliko bi cena toga bio gubitak za Rusiju čitave (pre)ostale Ukrajine. No, to se, po svemu sudeći, ipak neće dogoditi. Uspešno sprovedeni referendumi u oblasti Donjecka i Luganska, bez obzira da li će i formalno ići putem Krima, ili – što je verovatnije – neko vreme ostati kao neka vrsta uloga za pregovore sa Kijevom i Zapadom, pokazuju da se Moskva neće i ne može zadovoljiti samo Krimom, a da sve ostalo prepusti Zapadu i zapadnoukrajinskim ekstremistima, jer bi tako dobila neku vrstu druge Poljske (sa sve NATO-m) na svojoj granici.

No, čak i da uspešno odvoji najveći deo, ili čak čitav ukrajinski jugougoistok, a što trenutno ipak ne deluje kao previše realno, pogotovo kada su u pitanju gradovi poput Harkova i Odese, Rusija bi i dalje, u zavisnosti od linije razgraničenja, imala protiv sebe između 25 i 35 miliona ostrašćenih i u međuvremenu nacionalno homogenizovanih Ukrajinaca – kao i više ili manje tvrd zid zapadne („međunarodne“) izolacije. A to se, pošteno govoreći, teško može smatrati velikom pobedom. Mada svakako ne bi nipošto bio ni ruski poraz kakvom su se neki stratezi na zapadu verovatno ponadali nakon uspeha kijevske „majdan-revolucije“.

Zato bi, kada razmišljamo o uspehu, sa stanovišta Rusije, verovatno najbolje i najdoslednije rešenje bilo – privremeni,uz pomoć Moskve i/ili istočnih federalista – povratak Janukoviča na vlast u Kijevu, usvajanje novog ustava kojim se ozakonjuje federalizacija zemlje i raspisivanje predsedničkih izbora na kojima ne bi imali prava da se kandiduju učesnici aktuelne ukrajinske drame, odnosno, oni koji su „okrvavili ruke“). Pri čemu bi buduće ukrajinsko rukovodstvo bilo suvereno, ali, što je i logično, negovalo specijalne i bratske odnose sa Moskvom. (Treba se samo prisetiti kako SAD, posle okupacije, instaliraju i podržavaju sebi prijateljske vlasti u Iraku i Avganistanu i kako to nikoga ne skandalizuje i te vlade svi tretiraju kao „demokratske“). No, i to rešenje, ma koliko bilo za Moskvu privlačno, pa možda i tehnički izvodivo, takođe nije bezbolno, a ni previše izgledno. (A pogotovo nakon izborne verifikacije kijevskog puča više neće biti skoro ni teoretski moguće.)

Da Vas podsetimo:  Povodom hajke na „Tamo daleko“

Drugim rečima, najverovatniji ishod će se kretati negde između ovog – sa stanovišta Rusije – optimuma u vidu ponovnog povratka Kijeva u svoje okrilje i geopolitičke katastrofe u vidu gubitka čitave Ukrajine (sem Krima, koji ostaje kao vredna, ali, u tom slučaju, ipak samo „utešna“ kompenzacija). A što će onda ostavljati prostor za različite interpretacije i rasprave o tome da li je čaša „polupuna“ ili „poluprazna“.

Druga najpovoljnija opcija za Rusiju verovatno je ovo ka čemu, čini se, Moskva trenutno ide. Prisajedinjenje Krima i široka autonomija za istočne regione unutar neutralne, federalizovane i „finlandizovane“ Ukrajine (ali sa vrlo verovatnim gubitkom borbe za „dušu“ stanovništva u najvećem, ne samo zapadnom, nego i centralnom delu zemlje). Ni do ovoga kompromisa Moskva neće stići lako, mada verujem da je, uz dosta peripetija, to ipak moguće, tim pre što će i Nemačka na kraju verovatno biti sklona tom rešenju. Ali pučistička garnitura u Kijevu će se tome opirati, i imaće podršku Amerikanaca kojima, razume se, odgovara što duže trajanje unutarslovenskog konflikta na tlu Evrope i granici Rusije.

Treća opcija jeste pomenuta podela Ukrajine sa granicom na Dnjepru – što ne ide bez rata i velikih ekonomskih i političkih tumbanja na čitavom evropskom kontinentu. Pri čemu Amerikanci – za razliku od evropljana i Nemaca – opet ne bi imali previše razloga za tugu (ne računajući „krokodilske suze“), mada ne bi bili baš ni presrećni, s obzirom da su u jednom trenutku već pomislili da će za sebe i NATO dobiti Ukrajinu u celini.

Sve ostale opcije, sem ove tri (a, videli smo, ni one nisu sasvim bez mane), za Rusiju bi, kao i za Putina lično, predstaljale veći ili manji neuspeh, poraz i poniženje. I zato će Moskva činiti sve da rešenje bude negde unutar ovih navedenih. Odnosno, ako bih se usudio da spekulišem, da ozbiljno preteći scenarijem 1. i 3. (ali ta pretnja mora biti uverljiva i verodostojna, inače neće uroditi plodom) radi na ostvarenju opcije broj 2.

***

No, bez obzira kako se sve završilo, ko na koga navijao, i koga više simpatisao, ne može biti nikakve sumnje u to ko je prvi – očigledno Zapad – narušio „status kvo“ i pravila kakvog-takvog političkog fer pleja u Ukrajini. Isto tako, ma šta ko mislio o mirnoći „mirnih demonstranata“ na Kijevskom Majdanu ili u Slavjansku i Kramatorsku, činjenica je da „zli diktator“ Janukovič (inače, da ne zaboravimo, legalni i legitimni predsednik države) nije hteo da na njih pošalje borna kola, helikoptere i tenkove, a što su „demokratske“ vlasti miljenika EU i SAD Jacenjuka i Turčinova učinile bez premišljanja.

Drugim rečima, moralno i politički gledano, Rusija je u ovoj aktuelnoj krizi nesumnjivo u pravu, ali to još uvek ne znači i da će iz nje izaći kao pobednik. I zato bi, možda, u ovom trenutku, Moskva trebalo manje da se trudi oko, inače, hvale vrednog dokazivanja ispravnosti svoje pozicije, a više oko toga kako da spase situaciju na terenu. Jer, ma koliko se trudili oko zapadnog javnog mnjenja, i bez obzira na neke tamošnje uticajne glasove, od Henrija Kisindžera, do Berluskonija i Šredera, koji ukazuju na ono što je očigledno – da Rusija nije želela krizu u Ukrajini, niti ju je inicirala – dominantni stav zapadnih medija i zapadne politike ostaće konfrontirajući, a Rusija i Putin, ma šta činili (sem ukoliko ne kapituliraju i pristanu na dodeljenu im ulogu podređenog i regionalnog igrača), biće demonizovani, to jest, „hitlerizovani“, i proglašeni za glavnog krivca za sve loše što se u Ukrajini događa. Ali ta neravnopravna medijska i duhovna bitka, koju sada u gotovo nemogućim uslovima pokušavaju da vode po zapadnim prestonicama, možda nije morala da bude izgubljena u Kijevu, i – još uvek – ne mora u Beogradu.

Da Vas podsetimo:  Nema više „dva oka u glavi“

Neko će možda reći – sve je to nevažno kada topovi progovore i kada sve svodi na to ko je jači i ko će koga. I to je, u osnovi, tačno. U onom istom smislu u kojem je donekle tačna i ona svojevremena Staljinova opaska-pitanje „A koliko papa ima divizija“? (Mada je, kao što smo videli tokom osamdesetih, papa Vojtila taj Staljinov argument, ako ne sasvim pobio, a ono barem prilično relativizovao.)

Zaista postoje trenuci kada sve drugo, i argumenti i diplomatija i propaganda, postaje sekundarno i sve se svede samo na to kolikom silom raspolažete, koliko ste spremni da je upotrebite, koliku žrtvu možete da podnesete i koliko patnje da istrpite. Ali tačno je i da nije sve u divizijama i balističkim raketama. Jer da jeste, Varšavski pakt i Sovjetski savez bi još postojali, direktor CIE ne bi smeo da tajno dolazi u Ukrajinu, a „banderovci“ i „desni sektorovci“ ne bi smeli nos da promole ili, eventualno, po mrklom mraku, napišu poneki grafit u Lavovu, a kamoli da haraju i linčuju ljude po Kijevu i Odesi.

Šta hoću da kažem? Samo to da kada „meka moć“ odradi dobro posao onda divizije, žrtve, patnja i pogibelji možda nisu ni potrebni. S tim da će Rusi i Srbi, kao i obično, tu mudrost naučiti na teži način – i na sopstvenoj koži.

No, istovremeno, kad već govorimo (samo)kritički o ponekad gorkim istorijskim lekcijama, poukama i propustima, onda se, ne samo kao puka nada već i kao prilično racionalna pretpostavka na osnovu nagomilanog istorijskog iskustva ne može zaobići ni pomisao koja je sastavni deo nove, svim ovim događajima probuđene ruske samosvesti, a koja sugeriše da će i ovo aktuelno rusko iskušenje biti okončano na isti, ili sličan način kao i većina prethodnih tokom njihove slavne prošlosti. Dakle, mukotrpnom, skupom, teškom, „iracionalnom“, ali slavnom – pobedom. To je ono što, rekao bih, pomalo ledi osmeh na licu i kvari sreću čak i onima kojima se čini da su u Ukrajini ruskog medveda uboli u meki trbuh.

Đorđe Vukadinović

NSPM

PODELI
Prethodni tekstPoplavljena Srbija
Sledeći tekstSvetog Petra kajgana

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime