Rvače ne pogađa, zar ne?

0
433

Tri rvača, tri drugara, Voja, Nele i Dragče sede u hotelskom restoranu posle ručka. Mali predah izmeču dva naporna treninga. Prilazi im znatiželjno dečak sa susednog stola, jer ga nasmejani momci zovu i njihove šale izgledaju mnogo zanimljivije od tatine i trenerove dosadne priče. Od njih je čuo da su oni poznati sportisti, ratnici bez mane i straha! Tek ga to privlači. Radoznalo se smeši i začikava sa beskompromisnim borcima na strunjači, koji za čas poneseni zaboravljenom igrom postaju još veća deca od njega. Šale se zajedno na glas pa se na čas prekida ozbiljan razgovor dva sredovečna čoveka.

Skloni se od njih dete, vidiš da su ružni, prljavi, zli….

Pravi grubu šalu i smeje se na glas priznati trener, aludirajući na poznat vestern film.

-Jel’ da, da su gadni i opasni?-

postavlja detetu provokativno pitanje. Rvači su jaki, izdrže svakojaka davljenja i bacanja u parteru, pa šta je par surovih reči za njih? Mačji kašalj! Podrazumeva se da će preboleti okrutne opaske k’o od šale, jer su stameni, jer imaju mišiće jake k’o  kamen. Tajac. Bolje da je pitao zatečenog tatu, jer bi uspešni direktor i moćni sponzor sigurno umešno slagao. Rvači u izgužvanim i starim trenerkama tih skromnih 60 – tih u Beogradu sa strepnjom očekuju odgovor, jer deca ne znaju da lažu. Dete pažljivo prelazi pogledom od jednog do drugog pa trećeg mladića i bez žurbe razgleda njihove neobično zadebljane uši, ulubljene noseve i ispijena lica od svakonedeljnog skidanja težine. Dvojica su  neobrijani, a treći ima mladalačke bubuljice umesto brade. I frizure su im više nego kratke i prilagođene bespoštednoj borbi prsa u prsa. Ima tu i po koja modrica i masnica na ogrubelim, izudaranim facama.

-Da, jesu ružni,

reče napokon dečak iskreno i vrati se poslušno za sto kod oca i trenera. Još je tu poneko nešto rekao da pokrije neprijatnu tišinu kao najstariji rvač poznat po crnom humoru:

-Nismo zli treneru, samo tako izgledamo danas.

Iskrivljenim osmehom, da bi prikrio nedostatak nekoliko prednjih zuba, procedio je najstariji među njima, kapiten šampionskog tima. Otac se na silu nakašljao i zapalio novu cigaretu Marlboro, a Voja, Nele i Dragče odoše kiselih osmeha u sobe na odmor kao da se ništa značajno nije dogodilo. Da li nije?

Dvadeset godina posle tog sasvim nevažnog popodneva.

Voja je nabacio nove zube i smeje se bez ustezanja, a ponekad bez razloga. Nele je u međuvremenu hiruški uljudio naduvane uši, zauvek odbacivši vunenu kapu koju nije samo zimi nosio. Nije znao da je Dragče već uveliko operisao deformisani nos. Sasvim opušteno, sigurni u svoj dobar izgled, izbrijani, sa prikladnim frizurama, sede moderno obučeni po raznim kafićima u gradu, koji sad izgleda mnogo lepši i bogatiji nego pre. Ponekad kad se tako vide, krišom se zagledaju dok razgovaraju o svojim svršenim karijerama, životu i o svemu i svačemu osim o estetskim popravkama na sebi. Nesebično razmene po koji kompliment jedan drugome, ‘dobro se držiš’ ili ‘lepo izgledaš’. Samo o tom važnom za njih popodnevu ne pričaju jer je to duboka rana i tajna za svakoga ponaosob iako mnoštvo pitanja u pogledu lebdi, ipak se ćuti o vidljivim promenama. Nerado se sećaju trenerove neslane šale i ne bledi im izraz detinjeg lica, koje ih je iskreno procenjivalo. Dete koje još nije znalo za film ‘Ružan, prljav zao’, niti je naučio da laže.

Nenad Simić – Tajka

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime