Šabac je trenutno najbolje mesto za život u Srbiji

0
511
Kad sam nedavno jednu zajedničku prijateljicu pitala šta radi Minja Bogavac, odgovor je bio samo: Bori se s aždajama. Sve mi je bilo jasno.

Milena Minja Bogavac, istaknuta beogradska dramaturškinja, spisateljica, pesnikinja, u junu 2018. postala je upravnica Šabačkog pozorišta i stupila na jednu scenu drugačiju od one na koju je navikla kao umetnica – scenu na kojoj vladaju druga pravila igre, gde su uloge mnogo lošije podeljene i gde bilo kakav scenario u slavu zdravog razuma odavno ne prolazi. Znala je ona da će to biti borba s aždajama. Znali smo i svi mi koji smo na vest o njenoj novoj funkciji reagovali pitanjem: Zašto? Šta njoj to treba?

Sada, u finišu sezone, konačno sam i njoj postavila to pitanje. Odgovorila je sa zadovoljstvom i, kao i uvek – bez dlake na jeziku.

Pre tačno godinu dana stala si na čelo Šabačkog pozorišta. Kako iz današnje perspektive gledaš na tu odluku? Da li si imala momenat: Šta je meni ovo trebalo?

– Nikada se nisam pokajala. Šta više: kako vreme prolazi, čini mi se da je to bila jedna od boljih odluka u mom životu. Mnoge stvari koje su mi pre godinu dana izgledale kao zastrašujuća viša matematika ili horor kafkijanskog tipa, danas mi deluju rešivo i savladivo… što mi je važno, jer nisam osoba koja može da živi u strahu, zbog neznanja. Momente zvane „šta je meni ovo trebalo“ – imam, i po nekoliko puta dnevno, ali kad god to pitanje sebi postavim ozbiljno, shvatim da odgovor znam. Imam 37 godina, u zemlji koja te nikako ne pušta da odrasteš. Generacije ljudi u punoj snazi, ovde su zarobljene u „lažnu mladost“, beskonačno studiranje, honorarne poslove, žurke i mamurluke… To nas čini pervertiranim društvom: duboko smo infantilni, a imamo najstarije stanovništvo u Evropi… Ovo mi je iskustvo, dakle, bilo potrebno da bih odrasla… da bih osetila svu punoću odgovornosti, koja vam je od nekih godina potrebna, ukoliko želite da se razvijate, idete napred i uradite nešto na šta ćete biti ponosni.

Šta si očekivala kad si ušla u tu priču, a šta te je dočekalo?

– Nisam očekivala da će biti lako i to je dobro – bila sam u pravu. Znala sam da je Šabačko pozorište ugledna institucija sa ozbiljnom dramskom tradicijom i bilo mi je važno da se ta tradicija ne odbaci, ali i da se pozorište oplemeni novom energijom i novim sadržajima. Pre svega, da se hrabrije i otvorenije obrati zajednici i posebno mladima, jer nije realno očekivati bolje rezultate, ako uporno vrtiš isti vid velikih, dramskih produkcija… To ne znači da ovakvo pozorište ne treba da postoji, već samo da nije jedini legitiman oblik pozorišnog izražavanja u epohi u kojoj živimo… Moram da priznam da tu nisam odmah naišla na poverenje u kolektivu… Mene, valjda, prati ta neka „bitefovska reputacija“, a dobar deo Srbije zamišlja Bitef kao pozorište u kom goli ljudi na štulama gađaju publiku blatom… Zato kad kažem „savremeno pozorište“, svi prvo pomisle da ćemo zapaliti sve primerke Aristotelove „Poetike“ u foajeu, a posle stati na štule da vičemo političke parole. Do danas se trudim da dokažem kako ovo nije skrivena agenda mog repertoara i nadam se da su kolege počele da mi veruju. Onaj bolji deo priče o očekivanju i dočekivanju, jeste ovaj grad. Uverena sam da je Šabac, u ovom trenutku, najbolje mesto za život i najvažnija tačka Srbije.

Šta je bio tvoj prvi potez?

– Moj prvi potez bilo je osnivanje Omladinskog kluba Šabačkog pozorišta. Dvadeset mladih ljudi, upalo je u ovo pozorište, da volontira, uči, druži se i raste… Sa sobom su doneli smeh, entuzijazam, ljubav prema pozorištu i želju za životom kakva je svojstvena samo mladima… Jedan od najlepših trenutaka, bilo je otvaranje sezone. U Šabačkom pozorištu, sezona se tradicionalno otvara revijom gostujućih predstava. Omladinski klub, po prvi put je bio uključen u organizaciju ovog mini-festivala… Pet minuta pred ulazak publike, stojimo u foajeu i brzinski se dogovaramo, oko finalnih detalja… Naša organizatorka otvara vrata za publiku i u sledećem momentu, nastupa spontani „group hug“… Grlimo se, skačemo i čujem jednu od devojaka kako izgovara: „Ljudi, ovo je Život!“… Zašto pričam baš ovu anegdotu? Zato što duboko verujem da se pozorište ne može praviti bez entuzijazma, a profesionalizam i entuzijazam su prirodni neprijatelji… Zato postoji Omladinski klub Šabačkog pozorišta. Jer, pozorište mora da bude i život, a ne samo profesija; jer mladi treba da uče od profesionalaca, ali i profesionalci od mladih… U prethodnih godinu dana, učili smo kako da se podmladimo i taj deo moje “misije”, nije se promenio. Podmladili smo publiku i naš tim, a zahvaljujući inovativnim predstavama za decu i omladinu, primljeni smo u ASSITEJ Srbije – međunarodnu mrežu profesionalnih pozorišta koja rade sa mladima i za mlade. U narednoj sezoni, bavićemo se razvijanjem posebnih programa za nastavnike, kako bismo ojačali našu saradnju sa školama, ali ćemo se truditi i da privučemo jedan deo publike do kog, za sada, nismo stigli. Mislim na seniore, na inkluzivno pozorište i pozorište zajednice.

Koja je najteža situacija s kojom si se susrela u protekloj godini?

Da Vas podsetimo:  Razgovori s decom i mladima koji se leče od kancera u Srbiji

– Neka to ostane jedina tajna, ove žene na javnoj funkciji! … Umesto iskrenog odgovora o najtežoj situaciji, podeliću sa vama trik, koji u takvim slučajevima može da pomogne. Muški parfem! … Modna industrija zasnovana na najbrutalnijim rodnim stereotipima, učinila je da ženski parfemi mirišu slatko i nežno… Muški parfemi mirišu na autoritet. Postoje sastanci, događaji, a nekad i čitavi dani, u koje ne treba ulaziti bez muškog parfema. Ne zbog efekta koji ostavlja na druge, već na vas same. Možda ne možete da promenite rodne stereotipe, ali možete da obrnete zločestu igricu modne industrije, tako da – za promenu, radi na vašem samopouzdanju. „Izgleda šašavo, ali deluje“.

Koliko je tebe promenila „promena perspektive“?

– Situacija u kojoj sam se našla, zahteva ozbiljnu veštinu balansiranja. Moram da se promenim, a ne smem da se promenim. Ne smem da prestanem da budem umetnica, zato što sam upravnica. I ne smem da budem samo umetnica, ako hoću da budem upravnica. Razumete? … Ni ja, i tako po ceo dan!

Nedavno si pisala otvoreno pismo Ministarstvu kulture… Da li si dočekala odgovor? Da li si ga, uopšte, očekivala?

– Prvo sam poslala pismo Ministarstvu kulture, pa kad je odgovor izostao, rešila sam da svoje pismo „otvorim“… Pooštrila sam ton i tekst objavila u jedinom dnevnom listu, koji se ne plaši da takav sadržaj stavi na svoje strane … I zamislite: odgovor je stigao za manje od pola dana! Ne na adresu Šabačkog pozorišta, već na adresu redakcije Danasa, uz molbu da sutra bude objavljen, na istoj strani kao i moje pismo. Odgovor je bio služben i ljubazan, pa sam se odmah zapitala – zašto je to bilo toliko teško?! Isto pismo, mogli su da pošalju i deset dana ranije, na adresu Šabačkog pozorišta, pa ne bismo morali da se šamaramo preko naslovnih strana. Ovo mi je još jednom pokazalo u kako tabloidnom i senzacionalističkom društvu živimo, ali i kako je tehnologija ove vlasti bazirana na prevarama i manipulaciji. Svakoga dana gledamo Jednog Čoveka kako nam priča o budžetskom suficitu i rastu, dok se istovremeno smatra normalnim, da se – zbog nedostataka novca, podrška institucijama kulture u unutrašnjosti, skreše na pola. Pa, gde je onda sav taj novac?! Gledamo kako se rasipa na najveće gluposti: novogodišnje ukrase, gondole, jarbole, jelke i fontane… dok se istovremeno ništa ne ulaže u zaštitu životne sredine, infrastrukturu i druge, važne stvari, među kojima je i kultura. Neprekidno vodimo tu raspravu: da li je kultura važna, a ne vidimo da nam je loše, baš zbog toga što se o kulturi raspravljamo, umesto da je gajimo, čuvamo i rastemo, zajedno sa njom.

U tom pismu za primer si uzela Festival igre… Šta ti je skrivila Aja Jung?

– Ništa. Dotičnu gospođu i ne poznajem, a za deo onoga što je uradila, imam čak i izvesnu dozu poštovanja. Problematičan je, međutim, način i naravno – sistem, koji načine Aje Jung smatra legitimnim, afirmiše ih i promoviše. Recimo, nazoveš svoju firmu – nacionalnom, svoj privatni festival – gradskim i onda s punim pravom očekuješ da tvoj kreativni obrt, ima povlašćen način finansiranja u odnosu na nacionalne i gradske institucije. Ako tu nešto zapne, a ti kupiš karte za metro koji ne postoji, pa se provozaš sve do kandidature za gradsku odbornicu vladajuće stranke. Kada te pitaju šta ćeš da radiš kad budeš izabrana, ti kažeš: „Haha! Pa, niste valjda mislili da ću da se bavim politikom?“… Ako te posle toga Ministarstvo kulture, ne podrži u onoj meri koju ti smatraš adekvatnom, odeš na televiziju i odvališ ministra, po ličnoj osnovi… i pritom ne vidiš, ali apsolutno ne vidiš u čemu je problem! Kolege te kritikuju? … Ah, samo su ljubomorni! … Stručna udruženja dovode u pitanje tvoje kvalifikacije? … Kakva gomila luzera! „Za dobrim konjem, prašina se diže“, kažeš i odgalopiraš dalje, u nove radne pobede… Mora da je lepo biti u glavi Aje Jung. Tamo je bitno samo da si uspešan, i nema smaranja oko morala, odgovornosti, kolegijalnosti i drugih trivija koje nas, manje uspešne, neprekidno koče i usporavaju.

Čini se da je politika odavno debelo zašla u kulturne institucije… Kako se boriti s tim?

– Nemam problem sa politikom, kao takvom, već sa pitanjem: kakva je to politika? Loše politike su represivne, klijentelističke i podređene kultu ličnosti. Dobre politike su demokratične, participativne i podređene zakonima. Ukoliko je politika loša, moramo se boriti protiv nje. Ukoliko je dobra, moramo se boriti i njom i zajedno sa njom. Tu dolazimo do „prvog srpskog političkog paradoksa“: politika nas je uništila, a samo politika može da nas spase! … Uprkos činjenici da živim u Srbiji, gde se na reč „politika“ gleda kao na psovku, sebe doživljavam kao izrazito političnu osobu: ne odustajem od vere u duštvo i nove politike, koje će nam pomoći da se izvučemo iz stranačkog blata, u kome se predugo valjamo.

Kako si ti gledala na pobunu umetnika Narodnog pozorišta?

– Na svaku vrstu pobune gledam blagonaklono. Držim palčeve i pomažem, ukoliko mogu. Ukoliko ne mogu, sklonim se da ne smetam. U našem društvu, nevolja je samo što su brojne pobune zloupotrebljene. Pobuniš se, napraviš zemljotres i kad se stvari smire, shvatiš da je sve ostalo isto… Ljudi su umorni, apatični, pa i kad vide razloge da se pobune, ne vide svrhu. Ne veruju u mogućnost promene. Volela bih da se pokaže da je pobuna u Narodnom pozorištu bila drugačija i da ono do čega se došlo nije lošije od onog pre… Ali, nisam sigurna može li se promeniti samo jedna institucija, a da da se ne promeni čitav sistem.

Da Vas podsetimo:  Zlatna svadba – 50 godina braka Dušanke i Žarka

Kako se sprovodi cenzura danas? Besmisleno je i pitati da li je ima, ali čini se da su mehanizmi malo drugačiji…

– Kod cenzure u Srbiji danas, postoji jedna specifična opasnost. Ona se sprovodi u stanju potpune histerije i buke. Od zaglušujućih vesti, pravih i izmišljenih afera, dramatičnih ispada glavnog glumca i njegove svite, više se ne čuje da neko viče kako mu je zabranjena predstava. Ako neko i čuje, taj kaže: čuli smo ovo već hiljadu puta, jer je cenzura toliko dugo prisutna, da smo se na nju već navikli. Postala nam je normalna… Naravno, pomogle su i neke kolege, kad su se setile kako da ovo stanje zloupotrebe. Vikali su: „vuuuk!“ i dok je vuk bio u šumi… Sem toga, pokazalo se i da biti cenzurisan, zvuči mnogo bolje nego priznati da ti delo nije baš sjajno, da možda nema publiku, jer nije dobro. … Nekolicina umetnika, koji odavno viču protiv svih oblika cenzure, lagano ostaje bez glasa. Dosadilo nam je da se deremo, ponovo i ponovo, za iste stvari… Evo, naprimer: festival u Smederevu zabranio „Jami distrikt“. I šta sad mi treba da radimo?! Šta da radi Kokan Mladenović, kao reditelj? Ili ja, kao spisateljica?! … Taj „Jami Distrikt“ videlo je više publike, nego što dotični festival ima za tri godine. Igra se redovno u Beogradu, što je veoma blizu Smedereva i svako ko stvarno želi, može da dođe da je pogleda. Pritom, „genije“ koji je zabranio „Jami Distrikt“ tvrdi da brani državu i njene interese, a ne zna da je „Jami distrikt“ predstava koju je finansiralo Ministarstvo kulture i da među trideset sedam nagrada ima i sedam Sterijinih, dakle najznačajnijih državnih priznanja za pozorište… Od čega onda taj „genije“ čuva Smederevo? Od kulturne produkcije Republike Srbije?! Šta je sledeće? … Nezavisno Smederevo? Smederevo Republika?! … Ili lik zapravo nema nikakvu svest o tome što radi. Zabranjuje „Jami Distrikt“ iz ličnog hira, jer mu se ne sviđa Kokanov novi intervju ili moja frizura! … Dakle, cenzura u Srbiji nije planska, nego stihijska. Na vrhu je Vučić, a ispod dvesta malih Vučića i Vučićevića, koji misle da mogu da rade šta god hoće… A znate šta je najgore? Nije da misle, nego i mogu. Rade šta hoće, bez ikakvih posledica.

Jesu li se tebi zatvorila neka vrata zbog tvojih angažovanja i beskompromisnosti? A koja su se otvorila?

– Zanimljivo pitanje. Upravo shvatam da nisam osoba koja kuca na vrata i čeka da joj se otvore. Ulazim isključivo tamo gde sam pozvana, a izlazim svojom voljom, pre nego što me izbace. Neki put, to uradim ljubazno, ostavljajući vrata za sobom odškrinuta. Drugi put namerno tresnem tim istim vratima, u znak protesta. Nadam se da sam pritom polomila i sve prozore, pa se više i ne osvrćem da proverim da li su vrata ostala otvorena. Od kucanja na vrata, mnogo me više zanima da gradim kućice, čija su vrata šarena, dobro osvetljena i širom otvorena, za sve vredne i poštene ljude. Znam, naravno, da nisam svuda dobrodošla, ali zato na takva mesta i ne idem. Gledam napred! Uvek u ona vrata koja mi se otvaraju.

Zašto je Šabac drugačiji od drugih gradova Srbije? Je li zaista slobodan grad? I šta to zapravo znači?

– Kad kažemo da je Šabac – slobodan, mislimo da u njemu ne vlada Srpska napredna stranka. Za mene lično, sloboda je kad si slobodan od kapitalizma… A u praksi, „slobodan grad” znači da je Šabac ostao poslednje uporište alternative svemu što se događa u Srbiji danas. Kao što smo nekad govorili da „Beograd nije Srbija“, u smislu da život u Beogradu, nije reprezentativan pokazatelj života u ostatku države, sada istu stvar možemo reći za mali, bezobrazno drugačiji Šabac… U Beogradu, na obali Save, raste čudovište zvano BG H2O… U Šapcu, na istoj reci, pravi se park: obala se uređuje tako da istovremeno predstavlja zaštitu od poplava, i veliku zelenu površinu za odmor, rekreaciju i uživanje. U Beogradu, protestujemo protiv izgradnje turističke žičare na najznamenitijoj istorijskoj lokaciji. U Šapcu, građani sami odlučuju šta će izgraditi ili popraviti od svog poreza na imovinu. Centar Beograda je raskopan, tako da već godinu dana nemamo glavni gradski trg. U Šapcu, gradski trg je ružičast, ima otvorenu galeriju, igralište za decu i malu scenu; to je centar gradskog života, mesto okupljanja i agora na kojoj se organizuju različiti programi, koncerti, predstave, tribine… Kao neko ko živi na relaciji Beograd-Šabac, jasno vidim razliku: u Šapcu se lepše diše! Život je veseliji, sadržajniji, manje je pritiska i nervoze. Naravno da i ovde ima problema, ali za Beograd – Šabac je Zapad. U geografskom, kao i u kulturološkom smislu.

Da Vas podsetimo:  Ona ima posao iz snova i kancelariju na dnu mora

Kako se to odražava na kulturni život?

– Šapčani ulažu 7% svog budžeta u kulturu, što je i do deset puta više od ostatka države. Ovde imate savršeno funkcionalnu infrastrukturu i ustanove kulture: pored pozorišta, tu je i Biblioteka šabačka – najbolja i najlepša u Srbiji. Tu je Narodni muzej sa modernom stalnom postavkom, i nizom zanimljivih izložbi, programa i predavanja. U okviru Muzeja radi i Muzej šabačkih Jevreja, smešten u renoviranu zgradu Sinagoge, idealnu za tribine, promocije, stručne skupove, radionice i performanse. Zatim: Kulturni centar sa svojom galerijom, knjižarom i scenom, kao i Međuopštinski istorijski arhiv i Startit centar – hab za programere i IT stručnjake, u kome radi i omladinska organizacija Svetlost. Na Mišaru, u Domu kulture, svoj prostor ima Omladinsko pozorište “Vožd”, koga vode mladi profesionalci. Ove godine, pokrenuli su internacionalni festival omladinskih scena, pa je Mišar neverovatno mesto: selo koje ima internacionalni pozorišni festival! Šabac još ima Scenu Maska, koju vode prvaci Šabačkog pozorišta i školu glume “Veselo majmunče”, u kojoj rastu divni ljudi i umetnici… Dalje, u Šapcu se organizuje ogroman broj kulturnih manifestacija, od onih tradicionalnih, kao što su Ruže Lipolista, preko čuvene Čivijade i karnevala, pa do ŠLFa – muzičkog, letnjeg festivala na tvrđavi i našeg Pozorišnog proleća koje okuplja reprezentativne produkcije institucionalnih pozorišta Srbije… Ovde se stalno nešto dešava!… Takva kulturna atmosfera stvara ozbiljne umetničke grupe, kakva je Grupa Kombinart – jedna od najzanimljivijih nezavisnih organizacija u Srbiji, ali i niz vrlo dobrih slikara, mladih bendova i slično… Mislim da Beograd i Novi Sad još nisu otkrili puni turistički potencijal Šapca i ovdašnje scene. Ovo više nije samo „Mali Pariz“ nego i „Mali Berlin“. Petkom, predveče, imamo žurke zagrevanja u parku, voze se bicikli, ide se na bazen, a kostimografi tvrde i da je ovde najbolji second hand … Dakle: sve što vole mladi! … Ali, to je onaj spoljni deo priče. Budući da u kulturnom životu Šapca, učestvujem iznutra, moram da kažem da nije u pitanju „spontani procvat“, već deo brižljive politike koja kulturu stavlja u centar razvoja grada. Upravo se radi na gradskoj strategiji za kulturu, dokumentu koji će biti dostupan svoj zainteresovanoj javnosti, a kojim se određuju pravci razvoja kulture grada u narednom periodu. Taj dokument biće centralna tačka opšte strategije razvoja grada. Dakle, ovo je grad čiji razvoj počiva na kulturi. Kultura je prioritet, a ne malo polje za razonodu i pranje novca.

Na čemu ti trenutno radiš? Šta ti je trenutno prioritet?

– U predsezoni, u Šabačkom pozorištu pripremamo “Anu Frank”. Predstava će svoju premijeru imati prve nedelje septembra, u okviru festivala Evropski dani jevrejske kulture. Dramatizujem tekst, pa paralelno čitam Dnevnik Ane Frank i dnevnik G.M. Gilberta, pishologa na suđenju nacistima u Nirnbergu. Razmišljam o velikim pitanjima slobode i odgovornosti, kojima ćemo se sledeće sezone baviti, u Šabačkom pozorištu. Finaliziram repertoarski plan za tu sezonu… a u ostalo vreme, brojim suncokrete na putu Beograd-Šabac i dane do nekog mora… ili nekog drugog mira i odmora.

Koja predstava je, po tvom mišljenju, trenutno najjači adut Šabačkog pozorišta? Zašto?

– Nijedno pozorište u Srbiji nema predstavu kao što je „Bela griva”. To je predstava za starije od šest godina, a biće vam jednako uzbudljiva ukoliko imate 7 ili 77. Ona je predstava za sve uzraste, i najbolja je kada je gledaju odrasli i deca, zajedno. Ima neobičnu formu, zbog čega dolazak u pozorište pretvara u malu avanturu, a istovremeno otvara neke veoma važne teme: prijateljstvo, posedovanje, novac i interes ili sloboda… Rediteljka Irena Ristić, jednom je rekla: „Ovo je politička melodrama za decu“, a pritom – to je žanrovska odrednica izvedena iz romana, koji je remek delo svetske književnosti i obavezna lektira za sve osnovce. Predstava je tiha, nežna i suptilna, ona se bori za dečiju pažnju i divno je gledati kako je decaprate: širom otvorenih očiju, sa dovoljno slobode da postavljaju pitanja glumcima i dovoljno pažnje da pritom ne remete glavni tok. U predstavi učestvuje šestoro glumaca i osmoro članova Omladinskog kluba, tako da je to predstava za decu, koju zajedno izvode mladi i profesionalci. Pored ove, po svemu izuzetne predstave, Šabačko pozorište ima i svoje stare adute: „Rubište“ Kokana Mladenovića; Šekspirovog „Perikla“ u režiji Nikite Milivojevića i „Ćelavu pevačicu“ istog reditelja, koja se igra punih 25 godina, a da nije izgubila ništa od svežine i aktuelnosti. Imamo i nove produkcije. To su „Pretposlednja panda“, po tekstu Dina Pešuta, koju je adaptirala Marija Ratković a režirao Maksim Milošević, i predstavu „Bacači prstiju“ nastalu u koprodukciji sa Sterijinim pozorjem. Ovo je praizvedba nagrađenog teksta Ive Brdar, na originalnom jeziku, jer je, pre Šapca, već igrana u Njujorku, Parizu i Nemačkoj. Predstavu je režirao Bojan Đorđev i napravio nešto zaista svetski. Nadam se da ćemo u sledećoj sezoni dobro igrati na ove adute.

Koji citat tvog omiljenog dramskog pisca najbolje oslikavaju srpsko društvo danas?

– „Jugoslavija je divna zemlja, šteta što ne postoji“, Milan Marković.

Ana Kalaba

Izvor: Noizz.rs

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime