Đukanović je uporno bio protiv Zajedničke države Srbije i Crne Gore.
NAJNOVIJE SVEDOČANSTVO JASNO OTKRIVA: ZAŠTO SU PROPALI PREGOVORI SRBIJE I CRNE GORE POČETKOM VEKA O ZAJEDNIČKOJ DRŽAVI
SAD su finasirale u ostvarenje svojih političkih interesa na Balkanu, pa su tako ulagali znatna sredstva u raspad SR Jugoslavije i potom i Državne zajednice Srbija i Crna Gora
Kupovali su i podmićivali političare sa Balkana da bi realizovali svoje geostrateške interese, saznajemo danas iz njihovih autentičnih dokumenata
Đukanović je preživeo decenije na vlasti, i pored svih afera, jer je oduvek bio štićenik, miljenik i verni sluga Zapada, a zauzvrat je, sem upornog rada na razbijanju SR Jugoslavije, nedavno uveo i Crnu Goru u NATO
Kao prvorazredna medijska senzacija odjeknula je vest objavljena 5. septembra „da je administracija bivšeg predsednika SAD Bila Klintona samo 1999. godine Crnu Goru i politiku Mila Đukanovića pomogla sa 55 miliona dolara!“
Vest ne bi izazvala toliku medijsku pompu da nije verodostojna, da ne potiče iz pouzdanih izvora: iz dokumenata koji su krajem prošle nedelje postavljeni na sajtu „Predsedničke biblioteke i muzeji Bila Klintona” u SAD.
Ova finansijska pomoć, ili kako bi se to u diplomatskim rukavicama reklo „ekonomska podrška“ nazvana je u skoro svim srpskim medijima kao ulaganje SAD „u korumpiranje političkih partija i političara u Crnoj Gori, ovog puta predsednika Mila Đukanovića“. Naravno za ovu „finansijsku injekciju“ crnogorskom režimu od strane SAD nije se do sada ništa znalo. To je bila potpuna tajna!
Ričard Majls (na slici levo), otpravnik poslova SAD u Srbiji (avgust 1996 – 23. mart 1999) uručuje M. Đukanoviću, predsedniku Crne Gore pismo B. Klintona 1999.
Tako podgoričke „Vijesti“ ocenjuju „da je administracija bivšeg američkog predsednika Bila Klintona pružala značajnu političku i finansijsku podršku crnogorskoj vlasti nakon što se predsednik Demokratske partije socijalista (DPS) Milo Đukanović distancirao od politike Slobodana Miloševića. I oni tu tehničku i humanitarnu podršku nazivaju podmićivanjem, mitom za predsednika Đukanovića“.
Uzaludni pokušaji stvaranja zajedničke države
Otkriće tajne finasijske podrške Milu Đukanoviću od strane SAD (tada predsedniku Crne Gore i predsedniku Demokratske partije socijalista (DPS)) otkrivaju jednu mnogo važniju stvar: pokazuju zašto je režim Mila Đukanovića bio još od tog doba, bombardovanja Jugoslavije od strane NATO, skeptičan, ne samo neraspoložen, nego otvoreno protiv stvaranja zajedničke države Srbije i Crne Gore.
Ono što se govorkalo, naslućivalo da su ključni razlozi razlaza Srbije i Crne Gore podrška koju Zapad pruža „montenegrinima“ i toj njihovoj razbijačkoj politici postojanja države Srbije i Crne Gore sada su postali evidentni, dokazi o finasijskoj pomoći takvoj politici, režimu i njegovom vođi M. Đukanoviću obelodanjena je upravo iz autentičnog izvora iz same Amerike.
Sociolozima – istraživačima, istoričarima i političkim analitičarima neće biti teško da sada lakše protumače i objasne mnoge arogantne i ignorantske postupke, skoro bojkot ondašnjih vlasti Crne Gore punih pet godina po pitanju opstanka zajedničke države Srbije i Crne Gore.
Svi pokušaji pregovora o stvaranju zajedničke države, političke platforme, novih ustavnih osnova posle agresije NATO na SRJ, a zatim i pada Miloševićevog režima u jesen 2000. godine propadali su brzo iako se vlast u Srbiji promenila, iako je Milošević nestao sa političke scene. Na vlasti je bila nova demokratska vlast, Partije DOS-a i predsednik SRJ je postao Vojislav Koštunica. Taj fakat kao da uopšte nije uticao na konstruktivnije ponašanje Mila Đukanovića i njegove partije DPS prema zajedničkoj državi.
Još 14. novembra 2002. godine list „Vreme“ iz pera Dragoslava Grujića dajući politički portret Đukanovića konstatuje: „Tada je Milo Đukanović slovio za neprijatelja režima Slobodana Miloševića i bio miljenik Zapada. Od Međunarodnog udruženja političkih eksperata 1999. godine dobio je Medalju za značajan doprinos demokratskim procesima u pojedinim delovima sveta…
Sukob Miloševića i Đukanovića je dobio oblik permanentne puzajuće državne krize koja traje do danas i transformisao se u sukob sa sadašnjim federalnim vrhom, odnosno Koštunicom – što govori da taj sukob nije bio samo personalne prirode“. (1)
Odmah na početku vladavine Vojislava Koštunice, predsednika SRJ, od oktobra 2000. bila je vrlo primetna i isto tako skoro neobjašnjiva odbojnost Đukanovića i prema njemu lično (ne samo prema zajedničkoj državi, prim. aut.) kao što je ranije bila prema Miloševiću?!
Koštunica je bio predsednik SRJ do februara 2003. godine i u tom periodu je pokušao sve, zajedno sa DOS-om, da uspostavi saradnju sa Đukanovićem, njegovom partijom „Pobjeda je Crne Gore“ ne bi li našao zajednički jezik za opstanak zajedničke države. Ali svi ti pokušaji su bili bezuspešni.
Iz tadašnjih izjava crnogorskih zvaničnika nejasno je da li treba da se pregovori vode o razlozima za i protiv zajedničke države ili saveza dveju država.
Dvostruka igra Zapada
S druge strane, sugestija međunarodne zajednice je da se razgovara o redefinisanju odnosa u federaciji, što je i želja jugoslovenskih i srpskih vlasti. Od eksperata u svakom slučaju ne treba previše očekivati jer odluku moraju konačno da donesu političari.
Na inicijativu Koštunice u proleće 2001. rađeno je na izradi Platforme o ustavnom preuređenju federacije. Treba podsetiti da je predsedništvo DOS-a u julu 2001. uobličilo i prihvatilo Platformu i očekivalo se brzo započinjanje vrlo značajnih razgovora sa svim najvažnijim političkim subjektima Crne Gore, posebno Đukanovićem i koalcijom „Pobjeda je Crne Gore“ o opstanku zajedničke države. Većina lidera DOS-a verovala je tada „da imamo ključ za opstanak Jugoslavije“ (D. Mićunović) i „da je interes većine građana Jugoslavije zajednička država Srbije i Crne Gore“ (Žarko Korać).
::::::::::::::::::::::::::::::::::::
ĐINĐIĆ O ZAJEDNIČKOJ DRŽAVI
Predlog novog ustava u avgustu
6. jul 2001.
Predsednik srpske vlade izjavio da DOS već mesec dana radi na konceptu ustava savezne države, koji će biti kompromisno rešenje predloga i želja DPS-a, DOS-a i SNP-a, a o kojem bi Crna Gora trebalo da se izjasni ovog oktobra.
Predsednik srpske vlade dr Zoran Đinđić je govorio o pripremama za izradu novog saveznog ustava.
DOS priprema savezni ustav koji bi mogao da bude zadovoljavajući i za Srbiju i za Crnu Goru. To je kombinacija predloga svojevremeno dobijenog od DPS-a, kojim se nadležnosti zajedničke države svode na dve ili tri oblasti. Novi koncept treba da uvaži želje DOS-a i SNP-a za opstanak zajedničke savezne države, pa je izvesno da se radi o „predlogu zdravog kompromisa”.
U interesu Srbije i svih građana je da se više ne delimo, da više nemamo državne krize, da se ne razgraničavamo i živimo u tenzijama i da pred svetom ne izgledamo kao region koji se dezintegriše”, izrazivši nadu da će se do oktobra rešiti sudbina zajedničke države. Mi u Srbiji ne možemo još dugo da živimo u neizvesnosti, jer nas očekuje pravljenje koncepta promena republičkog ustava, pa moramo da znamo da li će on biti ustav jedne federalne jedinice ili ustav suverene države”.
:::::::::::::::::::::::::::::::::::::
Da podsetimo, samo nekoliko dana kasnije u intervjuu „Politici“ (vidi intervju na Blogu, Koštunica: Rasplet nalaže nove izbore u SRJ i Srbiji, 11. jula ) Koštunica je izjavio: „Želimo efikasnu i funkcionalnu minimalnu federaciju Srbije i Crne Gore, sličnu federalnom uređenju Sjedinjenih Američkih Država. Ovakav model bi trebalo da bude prihvatljiv i za vladajuću koaliciju „Pobjeda je Crne Gore”. Međunarodna zajednica podržava ovakvo rešenje za opstanak Jugoslavije.“
Kao što se vidi predsednik je verovao, bio je uveren da međunarodna zajednica podržava taj model opstanka zajedničke države Srbije i Crne Gore. Takvi signali iz sveta stizali su tada do njega.
Ali, tako, na žalost, nije bilo! To potvrđuje i najnoviji dokument iz Klintonove zaostavštine i otkriva i zašto je tako bilo. Posebno će biti značajna buduća istraživanja o pogubnim i teškim posledicama raspada države – po srpski narod i državu – posle raspleta koji je potom (na referendumu maja 2006. godine) usledio kada se Crna Gora izjasnila protiv zajedničke budućnosti. Od Srbije i Crne Gore stvorene su dve samostalne države. Države koje su sada u prilično lošim odnosima u skoro svim oblastima.
…………………
Srbija – talac Crne Gore
– Nema više nikakvog smisla da Srbija bude talac Crne Gore koja odugovlači sa rešavanjem krize u funkcionisanju federacije i stabilizaciji prilika u saveznoj lržavi, ali i u obe republike. Zalažem se za demokratsku proceduru u pronalaženju rešenja za najbolji model života građana Srbije i Crne Gore. Zašto neko hoće da ode iz zajedničke države bez dijaloga nasuprot raspoloženju polovine sopstvenih građana koje predstavlja – zapitao se Koštunica.
………………..
Dalja podsećanja na hronologiju odbijanja Crne Gore da se formira zajednička država od 2001. su nepotrebna, treba reći još i to da je Koštunica bio poslednji predsednik SRJ do februara 2003.
A da je Svetozar Marović, funkcioner DPS, bio jedini predsednik Državne zajednice (nasledio je Koštunicu), nastale od njenog formiranja marta 2003. do razdvajanja dve države maja 2006. godine.
Treba još naglasiti kao kuriozitet i primer dvoličnosti i neiskrene politike da se S. Marović pre i tokom referenduma o nezavisnosti Crne Gore (održan 21. maja 2006) zalagao za nezavisnost „montenegra“, iako je u to vreme bio predsednik Srbije i Crne Gore. Marović je, jasno je danas, bio na istom zadatku po nalogu Zapada i njihovih službi, kao i njegov partijski šef Đukanović.
Tog leta i jeseni Đukanović je stalno ponavljao „da je članicama federacije mnogo bolje da budu samostalne države“, govorio je ustvari ono što je bio interes Zapada, Klintonove administracije, Britanije i premijera Blera, i Havijera Solane, generalnog sekretara NATO.
Solana, lukavi Španac (sa dva lica i tri vrste osmeha) bio je kasnije i predstavik EU za spoljnu politiku i u tom statusu je više puta posetio Crnu Goru nego rodni španski kraj (ne zbog izvanredne crnogorske pršute koju je obožavao) nego naravno da bi tadašnje rukovodstvo „montenegra“ držao na kratkoj uzdi da ne skrene sa puta razdvajanja od Srbije.
Javnost sada zna koliko je novca iz Amerike ušlo u Crnu Goru te 1999. godine kao finansiranje ideje nezavisnosti Crne Gore. Ali, i dalje se ne zna kako je taj novac trošen i koliko je od tog novca otišlo u privatne džepove gospodara Crne Gore (M. Đukanovića, S. Marovića, F. Vujanovića…)
Međutim, sigurno je da vlast u Crnoj Gori nije taj novac držala u budžetu i njime finansirala ekonomiju ili kulturu. Možda neko veruje i u to!?
Verovatno je da je neko unovčavao državne, nacionalne i opšte interese građana Crne Gore i punio sopstvene džepove. U tom poslu su zadovoljni nalogodavci, a zadovoljni su i izvršioci.
I ovog puta zakinuti su i oštećeni svakako građani, sirotinja i nazovi birači koji su sirovo i surovo zloupotrebljeni.
Đukanović – H. Klinton: Na razbijanju države Srbije i Crne Gore , a potom i ulasku Crne Gore u NATO sarađivao JE Đukanović sa svim proverenim srpskim neprijateljima
Danas nije više od većeg značaja informacija koliko su miliona dolara SAD i njihovi sateliti „investirali“ narednih godina u definitivno rasturanje Državne zajednice SCG i u „montenegrinski“ referendum.
Sama državna zajednica SCG konstituisana marta 2002. (u prisustvu Solane) loše je funkcionisala od samog početka. Ustavna povelja DZ SCG je usvojena 4. februara 2003. (parlament je konstituisan 3. marta 2003). Posle neuspešnih pregovora o usaglašavanju ekonomskih i carinskih politika, tek u leto 2004. sklopljen je i sporazum po kome Srbija i Crna Gora u evropske integracije idu ipak na dva koloseka.
Crnogorski vrh je stalno, pod pritiskom sponzora sa Zapada, tražio da se sklopi novi dogovor o savezu nezavisnih država. Posle potpisivanja najnovijeg sporazuma između Srbije i Crne Gore i izmene Ustavne povelje, Solana je uporedio državnu zajednicu SCG s vozom koji je dugo stajao na stanici i nije mogao da se pokrene. Konstatovao je da je voz krenuo i izrazio nadu da je svima jasno prema kom odredištu voz kreće.
Na žalost, nikom nije bilo jasno gde kreće taj Solanin voz, ni u kom pravcu ni u koju stanicu. Inače, taj Solanin voz ni do danas nigde nije stigao…
Većini je bilo jasno da su građani Srbije i Crne Gore izigrani, da se ne poštuju njihovi interesi, već interesi stranaca i stranih država i da se na Balkanu opet (posle 1991. i 1992. godine i raspada SFRJ) prave nove i nove države i iznova menjaju granice. Politika „podeli pa (lakše) vladaj“ ovde je stalno bila u punom zamahu. Dve Republike nekadašnje SFRJ, koje su imale najtešnje, bliske odnose su razdvojene u dve države, koje se od tada sve više udaljavaju jedna od druge.
I danas je ova ista politika Zapada na delu: iste snage rade na odvajanju Kosova i Metohije, dela teritorije Srbije, od matične države.
Đukanović je preživeo decenije na vlasti i pored svih skandaloznih afera, jer je oduvek bio štićenik, miljenik i verni sluga Zapada, a zauzvrat je, sem razbijanja SR Jugoslavije, nedavno uveo i Crnu Goru u NATO.
………………………
Poražavajuća saznanja iz Klintonovog dokumenta
Đukanović znao ranije za bombardovanje 1999!
„Šta se može učiniti da se minimalizuju političke posledice vazdušnih napada u Crnoj Gori na predsednika Đukanovića – piše (pita se) u dokumentu iz marta 1999. sa kog je skinuta oznaka tajnosti. U dokumentu se pominju verzije napada na SRJ u kojem bi prvobitni paket vazdušnih napada (“Faza 1″) bio fokusiran na integrisane sisteme vazdušne odbrane u Srbiji i u Crnoj Gori”.
– Napad na integrisane sisteme vazdušne odbrane uključuje u slučaju nužde napade u Crnoj Gori. Već smo upozorili predsednika Đukanovića da će to verovatno biti slučaj – stoji u dokumentu od 20. marta. Četiri dana kasnije počeli su vazdušni napadi na Jugoslaviju.
…………………..
Jedno pitanje ostaje bez odgovora: da li će se rastakanje postojećih država nastaviti i da li će biti novih nezavisnih, suverenih i samostalnih zemalja na Balkanu?
To samo znaju oni zlotvori Srbije sa Zapada koji ovde prevarama i velikim novcem korumpiraju i kroje istoriju.
_____________
https://www.vreme.com/cms/view.php?id=327446
Jovo Vukelić
izmedjusnaijave.rs
