Sada je i posred Srbije iscrtana meta…

0
561

Piše: Nikola Vrzić

Aleksander Veršbou zvani Sendi, zamenik generalnog sekretara NATO-a između 2012. i 2016. godine, inače prvi Amerikanac na toj poziciji u istoriji NATO-a, izrazio je ovih dana zabrinjavajuću količinu nade da će Sjedinjene Američke Države Ukrajinu ipak početi da snabdevaju smrtonosnim oružjem za njenu borbu protiv Rusa i Rusije: „Mislim da postoji realna šansa za to… Sve je ozbiljnija debata o proširenju vojne pomoći Ukrajini.

Sekretar za odbranu SAD Džejms Metis sugerisao je da se proširenje pomoći, uključujući smrtonosno defanzivno oružje, u Vašingtonu aktivno razmatra. Kao prijatelj Ukrajine, nadam se da će SAD odlučiti da ukinu zabranu bivšeg predsednika Obame na isporuke smrtonosnog defanzivnog oružja.“

Čak se i Barak Obama, čija je administracija i zamesila ukrajinski konflikt i time odnose sa Rusijom svela na hladnoratovsku temperaturu smrzavanja, uzdržavao od snabdevanja Ukrajine smrtonosnom vojnom pomoći, svestan da bi takva vrsta pomoći Ukrajincima odnose između Amerike i Rusije iz tačke smrzavanja ugrejala do tačke ključanja.

Bila je to svojevrsna crvena linija preko koje se Vašington dosad nije usuđivao da pređe. Ali citirani optimizam Aleksandera Veršboua i sugestija Džejmsa Metisa upućuju na to da se raspoloženje u Vašingtonu menja; da kakva-takva uzdržanost sve više počinje da uzmiče pred novom američkom ofanzivom protiv Rusije i onoga što je percipirano kao njen interes na koji se može udariti.

SENATOR IZ VISKONSINA

A to pak znači da je sada i posred Srbije tamo negde u Vašingtonu iscrtana meta. Početak američkog napada na Srbiju najavljujemo već neko vreme – znali smo da je neminovan, nismo znali samo kada će se tačno dogoditi – a ovonedeljna poseta Beogradu senatora iz Viskonsina Rona Džonsona svedoči da je period ove neizvesnosti za nama, što znači da nam sad sledi period druge vrste neizvesnosti.

Reč-dve o senatoru Ronu Džonsonu, tek koliko je potrebno da bismo bolje razumeli šta nam se događa.

Pre svega, neophodno je naglasiti da su – pored svega ostalog – „Vikiliksove“ depeše američke diplomatije pokazale i da članovi američkog Kongresa, uoči svojih poseta inostranstvu, od Stejt departmenta i lokalne ambasade SAD dobijaju uputstva o onome što treba da poruče zvaničnicima s kojima se susreću. Što će reći da poruke ovih posetilaca, pa i senatora iz Viskonsina koji nas je sada posetio, treba shvatiti kao poruke samog Vašingtona a ne kao njihove lične stavove.

Ovo tim pre što je senator Ron Džonson predsedavajući Potkomiteta za evropsku i regionalnu bezbednosnu saradnju Komiteta za spoljne odnose američkog Senata, dakle, relativno visoko pozicioniran u vašingtonskoj spoljnopolitičkoj nomenklaturi.

Otuda, njegovi stavovi o Rusiji sasvim su u skladu s politički poželjnim i preporučljivim načinom razmišljanja američkog establišmenta. „Posthladnoratovska Rusija je pod Vladimirom Putinom izvršila mračan zaokret. On je ohrabren slabošću i neaktivnošću. Sjedinjene Države moraju da počnu da se odnose prema Rusiji s pozicije snage“, poručio je, primera radi, krajem prošle godine.

Iz ovakvog stava prema Rusiji sledi i njegov stav prema Balkanu. „Ako Sjedinjene Države i Evropa ne budu angažovane u regionu“, rekao je pre dva i po meseca „Glasu Amerike“, „postoji opasnost da on padne pod uticaj Rusije, čiji je jedini cilj da destabilizuje to područje… Postoji izuzetna šansa da se zemlje u regionu okrenu ka Zapadu, integrišu u Evropsku uniju, sa zapadnim demokratijama. Ako ne pokažemo to liderstvo, ako ne budemo obraćali pažnju, mogle bi isto tako lako da padnu pod rusku dominaciju.“

Da Vas podsetimo:  Deset glavnih sličnosti Srba i Hrvata

KONFERENCIJA ZA NOVINARE

Ron Džonson, s ovakvim svojim stavovima, s predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem sastao se i prilikom njegove posete Vašingtonu 17. jula. Posle tog sastanka Džonson je odabrao da javno govori samo o pozitivnim aspektima srpsko-američke saradnje iako je iza zatvorenih vrata, naravno, bilo reči i o Rusiji („To su bili pre svega razgovori o našoj političkoj i ekonomskoj budućnosti i odnosima sa Ruskom Federacijom“, otkrio je tada Vučić), ali to se ove nedelje promenilo.

Džonson je, naime, posle novog susreta s Vučićem, ovog utorka u Beogradu, progovorio mnogo oštrije, a sva je prilika, zato i spomenusmo „Vikiliks“, da je iz njega progovorio i zvanični Vašington. Koji je, u najkraćem, Beogradu izdao javnu naredbu da se potčini njegovoj volji tako što će Rusiji reći njet kada je reč o dodeli diplomatskog imuniteta Rusima u Rusko-srpskom humanitarnom centru u Nišu.

Rečima senatora Džonsona, na konferenciji za novinare pored predsednika Vučića: „Što se tiče humanitarnog centra, nadam se da će se predsednik Vučić i Srbija odupreti svim pritiscima da daju imunitet. Mislim da bi to bio loš signal i sigurno ne bi bilo u interesu građana Srbije, u smislu dolaska zapadnog kapitala koji bi pomogao izgradnju vaše ekonomije. Da bi kapital došao iz Evrope, Sjedinjenih Država ili zapadnih zemalja neophodna je vladavina prava, što manje korupcije i pokazatelji da se zemlja kreće ka zapadnim demokratijama i kapitalizmu slobodnog tržišta, kao i da se protivi agresiji koju Vladimir Putin trenutno demonstrira u Rusiji.“

„Ja nemam prava da odgovorim na ovo?“, umešao se onda Vučić, ne dozvolivši da bude postavljeno novo pitanje dok ne odgovori na pitanje koje mu i nije bilo postavljeno; detalj važan utoliko što pokazuje da Vučić i nije odgovorio novinarima nego senatoru Džonsonu, to jest Vašingtonu: „Mi donosimo odluke u skladu sa svojim interesima. Mi nismo bili izloženi nikakvoj vrsti agresije… U skladu sa interesima nezavisne i suverene Srbije, donosićemo odluke.“

Šta nam čitava ova epizoda govori?

Pre svega, evidentno agresivniji nastup senatora Džonsona u odnosu na nastup koji je imao pre samo mesec i po dana posle prethodnog sastanka s Vučićem, potvrđuje procenu da je u međuvremenu u Vašingtonu i definitivno odlučeno da se krene u antirusku ofanzivu na Srbiju.

Drugo: činjenica da je senator Džonson ovaj američki zahtev, da se niškim Rusima ne dodeli diplomatski status, izneo javno, govori da iza zatvorenih vrata do sada na taj zahtev nije odgovoreno pozitivno.

Treći aspekt ove konferencije za novinare jeste Vučićeva replika senatoru Džonsonu, odnosno odgovor Srbije na ovu nameru Amerike da je ponizi – onako javnim izdavanjem naloga – i da je istovremeno udalji od Rusije, pri čemu simbolički značaj (ne)dodeljivanja diplomatskog statusa ruskim humanitarcima nadaleko prevazilazi praktični značaj ovog pitanja.

EU I POGLAVLJE 31

Pre nego što vidimo kakav će biti odgovor Srbije Americi, pogledajmo i širu sliku kroz nekoliko povezanih sličica koje čine ovu našu stvarnost.

„Večernje novosti“, tako, ovih dana javljaju da će „Evropska unija od septembra, čim joj se činovnici vrate s godišnjih odmora, biti zahtevnija prema Srbiji… Brisel je odlučan u tome da u ovoj fazi priključenja naše zemlje EU stavi akcenat na pitanje Kosova, odnose s Rusijom i vladavinu prava. Postoje pritisci određenih zemalja da na dnevni red što pre dođe poglavlje 31 koje se bavi spoljnom, bezbednosnom i obrambenom politikom. To bi, u slučaju Srbije, posebno bilo važno kada je reč o odnosima s Ruskom Federacijom. Zbog svojih zategnutih odnosa s Moskvom, iz ličnih interesa, u ovome pre svega prednjače Poljska i baltičke zemlje… Estonija, Letonija, Litvanija i Poljska insistiraju da se sve na ovom polju ubrza, da bi što pre ’odvojili Beograd od Moskve’, uslovljavanjima u pregovaračkom procesu. Neformalni dogovor je da se da još malo lufta do kraja ove godine, a da od januara krenu ozbiljni pritisci da se započne sa tretmanom ’ruskog pitanja’ – navode u Briselu. Što se tiče Kosova, Brisel traži nove pomake u cilju dalje normalizacije odnosa, i u tom smislu dosta se očekuje od najavljenog unutrašnjeg dijaloga u srpskom društvu, koji uskoro predstoji.“

Da Vas podsetimo:  Da li će Srbija dobiti profesore bosanskog jezika?

Ova saznanja „Novosti“, takođe u „Novostima“, posredno je potvrdio i ministar spoljnih poslova Litvanije Linas Linkevičijus, porukom da „Srbija mora jasno da pokaže stratešku orijentaciju prema EU i spremnost za usklađivanje spoljne politike sa Unijom. Sada se događa suprotno – usklađenost sa stavovima EU smanjuje se u poslednjih pet godina… Pitanja koja se odnose na poglavlje 31 važna su za procenu njene strateške orijentacije… Od Srbije se ne traži da napusti svoje tradicionalno bliske odnose sa Rusijom. Međutim, kada se suočimo s kršenjem međunarodnog prava, suvereniteta i teritorijalnog integriteta druge zemlje, moramo da ostanemo čvrsti i ujedinjeni. Imajući u vidu aspiracije Srbije za članstvom u EU i rusku agresiju u našem susedstvu, neke akcije i izjave Srbije, poput izvođenja vojnih vežbi sa Rusijom, šalju dvosmislene poruke državama članicama EU.“

Uočljivo je, naravno, da u ovoj predstojećoj EU ofanzivi – ako su informacije „Novosti“ tačne, a reči litvanskog šefa diplomatije sugerišu da to jeste slučaj – dakle da u predstojećem EU napadu na Srbiju zbog Rusije prednjače američki klijenti unutar EU, Poljska i one tri pribaltičke države, što, u kontekstu konferencije za medije Rona Džonsona i poruke koja je tamo izrečena, ne može da bude slučajno.

KOSOVO I RUSIJA

Baš kao što ne može da bude slučajno ni to što se istovremeno najavljuju napadi na Srbiju i zbog Rusije i zbog Kosova i Metohije. Pisali smo o tome u „Pečatu“ u više navrata, a potvrdu naše teze da bi srpsko odricanje od jednoga značilo i odricanje od drugoga (ma kojim redosledom) sad pronalazimo u ovonedeljnom tekstu bivšeg genseka NATO-a Havijera Solane „Balkan između suprotstavljenih polova“: „Pogledajmo odnose između Srbije i Rusije. Tokom posete Beogradu 2014, ruski predsednik Vladimir Putin otišao je toliko daleko da je rekao ’Rusija će, baš kao što je bila u prošlosti, uvek u Srbiji gledati svog najbližeg saveznika’. Uz dugovečne kulturne veze sa Rusijom, Srbija zavisi od isporuka ruskih energenata, kao i od prava veta koje Rusija ima kao stalna članica Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Dok god je Srbija u milosti Rusije, ona može da blokira članstvo Kosova u UN.“
A pošto je od Beograda javno

zatražio da se demonstrativno okrene od Rusije, senator Džonson je ove srede produžio u Prištinu, dan pre nego što će u Briselu biti nastavljen dijalog o normalizaciji odnosa…

MAKEDONSKI SLUČAJ

A tu je, najzad, i prošlonedeljni diplomatski obračun s Makedonijom koji je u međuvremenu dobio nešto jasnije obrise u obliku priznanja da su srpske diplomate u Skoplju zaista, kao što je Beograd i ustvrdio, bile na meti agresivnog obaveštajnog delovanja.

To je priznao izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju, Nemac Dejvid Mekalister – „Očigledno je da je Srbija bila razočarana određenim akcijama koje je Makedonija preduzela protiv srpskih diplomata… Ne mogu reći šta je bio razlog makedonskih akcija, šta im je bio motiv da učine tako nešto, jer nemam informacije“ – a priznao je i makedonski šef diplomatije Nikola Dimitrov, rekavši da „u obaveštajne aktivnosti zbog kojih je Srbija povukla diplomate nije bila upletena makedonska vlada. Obaveštajna aktivnost je delikatna aktivnost, ali je važno da nije upletena makedonska vlada“. Važniji deo Dimitrovljeve izjave, naravno, odnosi se na priznanje da obaveštajne aktivnosti jeste bilo, a za razjašnjenje drugog dela njegove tvrdnje, da u to nije bila upletena Vlada Makedonije, pobrinuo se njegov srpski kolega Ivica Dačić, precizirajući da se „saznanja srpskih bezbednosnih službi i ne odnose na makedonsku vladu ili neko konkretno ministarstvo u Skoplju, već na bezbednosni sektor“.

Da Vas podsetimo:  Preumljenje Srba da su Rusi zli i da im je Rusija neprijatelj

„Naravno, u svemu tome uz učešće stranog faktora. Mogu da vam kažem koji je to strani faktor, ali neću. Ovde je reč da se to više ne dešava, da ne budemo kolateralna šteta globalnih međunarodnih odnosa“, dodao je Dačić, i time potvrdio da je makedonska epizoda bila sastavni deo tekuće ofanzive na Srbiju. Zašto? Zato što taj strani faktor nije bila Rusija, to je otvoreno i direktno rekao Aleksandar Vučić, a to pak dalje znači da je najveća verovatnoća da je reč o Americi.

SRPSKI ODGOVOR(I)

I sve nas ovo dovodi do najveće nepoznanice u čitavoj ovoj jednačini, a to je srpski odgovor. Ohrabruje to što se Srbija usudila da onako oštro odgovori na američku bezbednosnu pretnju iz Makedonije, ohrabruje i to što je Aleksandar Vučić našao za shodno da javno replicira senatoru Džonsonu, ali da li sve to znači da ćemo Rusima dati status koji smo im i obećali, i na to se pride obavezali Zakonom o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Ruske Federacije o osnivanju srpsko-ruskog humanitarnog centra, koji je usvojen u Skupštini Srbije još 24. decembra 2012?

Morali smo da se drznemo da ovu svoju zakonsku obavezu ispunimo još mnogo ranije, dok je Zapad samo mrzovoljno gunđao zbog te mogućnosti. Sada, kada je protiv nje i otvoreno progovorio, biće mnogo teže. A opet, šta je alternativa?

Tako da se, delom i sopstvenom zaslugom, zbog pomanjkanja hrabrosti da se deluje na vreme i loše procene toka događaja, u ovom trenutku nalazimo kao u onoj narodnoj priči o tamnom vilajetu. Ako uzmeš, kajaćeš se, ako ne uzmeš, kajaćeš se. Ali nije svako kajanje isto.

Šta se, naime, dešava ako ispunimo američki nalog? Neće biti samo ugroženo dalje funkcionisanje niškog humanitarnog centra, niti će samo – a ni to nimalo nije samo, naprotiv – biti ugroženi naši odnosi sa Rusijom, već bismo svojim povinovanjem ovom američkom nalogu Amerikancima demonstrirali da ćemo i pred svakim sledećim njihovim zahtevom kapitulirati ako nas dovoljno jako pritisnu. A onda možemo da kažemo zbogom i Kosovu i Metohiji, i Republici Srpskoj, i samoj Srbiji koju volimo i drugu nemamo.

Ali imamo još i mogućnost da američki zahtev odbijemo, i da Rusima dodelimo status koji im i pripada. Da, to će značiti ulazak u otvoreni sukob sa Zapadom – ne treba se tome radovati – ali to je i jedini način da možda izbegnemo potpunu kapitulaciju. Što će reći da izbora zapravo i nemamo. Nažalost, to nije garancija da će pravi izbor na kraju i biti načinjen.

webtribune.rs

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime