Sami sebe ubijamo: Sve države bivše SFRJ odbile, jedino Srbija prihvatila!

U Beogradu i „još nekoliko gradova Srbije“ od 13. do 24. maja traje kampanja „prikupljanja potpisa podrške osnivanju REKOM-a (Regionalne komisije za utvrđivanje činjenica o ratnim zločinima i drugim teškim povredama ljudskih prava počinjenih na teritoriji nekadašnje SFRJ od 1. januara 1991. do 31. decembra 2001. godine)“. Iza repriziranja takve „kampanje“ stoji Fond za humanitarno pravo i njegova „osnivačica Nataša Kandić“, koja bi da povrati u život „inicijativu za osnivanje REKOM“ iako je ona propala još pre nekoliko godina uprkos činjenici da su na nju braća Rokfeler, Evropska komisija i mnoge zapadne ambasade, počevši od 2009. pa do 2014. godine, proćerdale više od četiri miliona evra.

POLITIZACIJA ISTORIJE

Naizgled, cilj inicijative je prihvatljiv – formiranje posebne regionalne komisije koja bi „od Triglava pa do Đevđelije“ utvrdila činjenice o zločinima počinjenim tokom ratnih sukoba od 1991. do 2001. godine, a uz to bi sastavila spisak žrtava, omogućila im da se čuje njihov glas i da se patnje iz proteklih ratova nikada više ne ponove… Sve to su humani ciljevi, stoga nije neobično što su mnogi podržali inicijativu, uključujući i neke visokopozicionirane političare i poznate ličnosti u regionu. Ali kada se zaviri „ispod haube“ čitavog poduhvata, brzo iščili proklamovana filantropija, što je i dovelo do urušavanja „prvobitnog“ REKOM-a pre nekoliko godina, kada je nestao na đubrištu istorije. Za propast su bile krive konstrukcijske greške njegovih arhitekata, koje su bile fatalne do te mere da i dan-danas diskvalifikuju REKOM kao ikada ostvariv projekat.

Sve je počelo da puca kada je isposlovano „proširenje mandata“ buduće regionalne komisije pod firmom utvrđivanja veoma širokog dijapazona „istorijskih istina“. Brzo se skliznulo u politizaciju jer je svaka (od nekada sukobljenih) strana pretendovala da „progura“ svoju varijantu istine, što je dovelo u sumnju čitav projekat, njegove domete i svrhu. Drugi problem ideje o osnivanju REKOM-a bio je ništa manje razoran: umesto dogovaranja, predviđeno je preglasavanje, tačnije većinski način odlučivanja stručnjaka koji bi činili REKOM, što je širom otvorilo vrata za sklapanje „neprincipijelnih koalicija“. Već u toj fazi bilo je jasno da je Srbija predodređena za večitog krivca, ali čak ni takva prednost nije ponukala Hrvatsku i Sloveniju da pristanu na raspravu o njihovoj odgovornosti za žrtve raspada nekadašnje zajedničke države. Došlo je do pat-pozicije, a potom i kliničke smrti ideje o REKOM-u. Sve dok se njegovi tvorci nisu dosetili da REKOM sada „skrate“ – na Srbiju, BiH i Kosovo. To je ne samo protivno prvobitnoj ideji o osnivanju REKOM-a već je takvo teritorijalno sužavanje mandata „komisije za istinu“ na Srbiju, BiH i Kosovo, posle odbijanja Slovenije, Hrvatske, Makedonije i Republike Srpske da učestvuju u tom poduhvatu – potpuno neprihvatljivo. I štetno po istinu.

TARGETIRANJE SRBIJE

Vratimo se temeljnom problemu, a to je „proširenje mandata“ budućeg REKOM-a, gde je za Srbiju posebno opasna izmena statuta na osnovu koga bi se formirao REKOM, a nju je isposlovao Aljoša Čampara, izaslanik Bakira Izetbegovića, koji je zahtevao da REKOM „istraži političke i društvene okolnosti koje su odlučujuće doprinijele izbijanju ratova ili drugih oblika oružanog sukoba, kao i činjenju ratnih zločina i drugih teških kršenja ljudskih prava“. Takva „istraga“, koju bi ubuduće trebalo da upražnjavaju članovi novog, krnjeg REKOM-a, preti da reaktivira nikad završene polemike na temu „ko je kriv za rat?“, kao i da pripadnici „REKOM-ekipe“ preglasaju predstavnike Srbije i ozvaniče istorijsku laž o „Srbima zločincima i agresorima“ onako kako je utabana u njihovim maticama. Što otvara vrata za novo ruženje Srba, pri čemu bi država Srbija sve to bila dužna da ugradi i u svoje nastavne programe od osnovne škole dalje, kao deo „zvanično utvrđene istine o uzrocima rata“. Sve to jeste sporno, jer je prema osnivačkim aktima „komisija za utvrđivanje činjenica“ (REKOM) trebalo da bude naddržavno telo, neopterećeno politikom i nacijom, a ne da se pretvori u suštu suprotnost tih postulata.

Ni to nije sve – zahvaljujući širokim ovlašćenjima, sličnim onima koje ima Haški tribunal, REKOM je namerio da izriče „konačne istine“, pa čak i da ograniči slobodu izražavanja u vezi s „istinom o ratu“ na tlu nekadašnje SFRJ, uz spomenuto „većinsko odlučivanje“ u utvrđivanju istorijskih istina. A Statut REKOM-a, njegov 23. član, koji su potvrdili „izaslanici predsednika Hrvatske, Kosova, Crne Gore, bošnjačkog i hrvatskog dela predsedništva BiH, i Srbija“ (odnosno njen dosadašnji predsednik Tomislav Nikolić), propisuje da u budućoj „komisiji za istinu“ BiH ima pet, Hrvatska, Srbija i Kosovo po tri člana, a Crna Gora, Makedonija i Slovenija po dva. Očito je Srbija u takvom scenariju predodređena za preglasavanje, i nije teško prozreti da bi rezultat glasanja u REKOM-u uvek bio na štetu Srbije.

Stoga je naprasno oživljavanje (krnjeg) REKOM-a klopka za službeni Beograd. To je nova platforma koja bi omogućila da Srbi budu proglašeni za glavne krivce za nedavne ratove. Takve pretenzije od početka nisu skrivali ni oni koji su neposredno učestvovali u procesu osnivanja (prvobitnog) REKOM-a, na najvišem nivou: izaslanici BiH zahtevali su „istinu o genocidu“, hrvatski predstavnici tražili su da se utvrdi da je „Hrvatska bila žrtva velikosrpske agresije“, a ništa skromnije nisu bile ni želje predstavnika Prištine; Selim Selimi, izaslanik za REKOM Atifete Jahjage, na sastancima REKOM-ovog „stručnog tima“ ustrajno je zahtevao i „ratnu odštetu od Srbije“. Uprkos većinskom stavu da je Srbija za sve kriva, prvobitna ideja o osnivanju REKOM-a doživela je, na kraju, krah, kako u Hrvatskoj, tako i u Makedoniji, Crnoj Gori i Sloveniji.

BERLINSKI PROCES

Iako su četiri (od šest) država nastalih na tlu nekadašnje SFRJ odbacile REKOM, to nije omelo propagatore inicijative da se sada „prikače“ na tzv. Berlinski proces koji se pod plaštom nemačke kancelarke Angele Merkel bavi (pre svega) potrebom što boljeg infrastrukturnog povezivanja „regije zapadnog Balkana“. To je poslužilo tvorcima ideje o krnjem REKOM-u da pokrenu novu kampanju čiji je „cilj da se pošalje jasna poruka premijerima Zapadnog Balkana i predstavnicima Evropske unije koji učestvuju u Berlinskom procesu, da se od njih očekuje da prihvate odgovornost i u okviru Berlinskog procesa potpišu sporazum kojim se obavezuju da će osnovati REKOM“. Pošto su lideri država Zapadnog Balkana već odbili osnivanje REKOM-a, sada bi propagatori te inicijative da je nametnu „odozgo“, direktno iz Berlina. I da iskoriste i samit lidera Zapadnog Balkana koji će biti održan jula ove godine u Trstu, kako bi pritisli regionalne zvaničnike da „omoguće ostvarivanje svih potrebnih koraka ka uspostavljanju regionalne komisije“. Kakav to pritisak sada treba da izvrši šest članica EU (učesnica „Berlinskog procesa“) na šest država iz regije (države eks-SFRJ plus Albanija), koje sarađuju u projektu nemačke kancelarke? Zar će Francuska, Italija i Austrija, uz Nemačku, postati članice REKOM-a i utvrđivati „istorijske činjenice“, npr. na koji način su same uticale na raspad SFRJ i doprinele ratovima u regionu? Jasno je da ni krnji REKOM nema za cilj takvo preispitivanje (ne)dela država članica EU. A ako se nametnuto „potpisivanje sporazuma“ koji bi ih obavezao da reinkarniraju REKOM odnosi samo na pomenutih šest „regionalnih zvaničnika“, opet nije jasno zašto bi u toj raboti učestvovale i zemlje EU, a još manje je jasno zašto bi u REKOM bila uključena Albanija, dok bi iz tog procesa ispala – Slovenija!?

Ne treba zanemariti ni činjenicu da su u okviru „projekta REKOM“ proteklih godina potrošene hiljade i hiljade evra na raznorazne „eksperte“ kako bi sklepali statut REKOM-a, uz garancije da se on ne kosi sa ustavima država iz regije (šest država eks-SFRJ plus Kosovo). I to se pokazalo netačnim i jalovim, jer su posebni izaslanici (koji su u ime predsednika matičnih država bili ovlašćeni da pretresu sve u vezi s REKOM-om) taj statut izvrgli ruglu, pocepavši ga na prafaktore. Stoga nije jasno na kakvim temeljima sad počiva vaskrsli REKOM, još manje kakva bi bila ovlašćenja takve komisije i, uopšte, koje su države osnivači „novog (krnjeg) REKOM-a“? Nije naodmet podsetiti i da bi ratifikacija „sporazuma“ koji bi aminovao nastanak takvog, krnjeg REKOM-a, bila ozbiljan problem za Srbiju zbog politike nepriznavanja Kosova.

ODBACIVANJE INICIJATIVE

U Srbiji se prikriva da je inicijalna ideja o REKOM-u doživela slom pošto je odbačena ne samo u Makedoniji nego i u Sloveniji i Hrvatskoj, kao i Republici Srpskoj. Nebojša Radmanović nijednom nije primio tzv. delegaciju inicijative za REKOM, predsednik Slovenije Borut Pahor odbio je da odredi svog izaslanika već je odlučivanje o sudbini te inicijative prepustio slovenačkoj vladi koja je negativno ocenila i preširoka ovlašćenja REKOM-a, i mogućnost da slovenački članovi budu preglasani. U Hrvatskoj je REKOM-u bio sklon samo (sada već bivši) predsednik Ivo Josipović, dok su vlade kako SDP-a, tako i HDZ-a odlučno odbacile inicijativu. Na kraju je od projekta odustao čak i Josipović. „Sudeći prema javnim rečima premijera i članova vlade Hrvatske, Inicijativa za REKOM nema podršku. Pomirenje nije više prioritet predsednika Hrvatske“, zabeleženo je u jednom izveštaju. Inicijativa je slično prošla i u Makedoniji. Kada je Žarko Puhovski (koga je Nataša Kandić izabrala za neformalnog vođu „zagovarača REKOM“) izjavio da „Makedonija nije država“, izaslanik makedonskog predsednika Đorđa Ivanova Luben Arnaudoski zaključio je da je to „najveća uvreda za Makedoniju i njene građane“ i u znak protesta odbio učešće u „zvaničnoj ekspertskoj grupi“ za REKOM.

Sve to nameće dilemu – zašto Srbija izgara u projektu koji je, između ostalih, odbacila i Slovenija gde je februara 1992. godine izvršeno administrativno etničko čišćenje 26 hiljada ljudi („izbrisani“), od kojih je njih 60 odsto imalo srpske korene. Ako Slovenija ni četvrt veka kasnije nije spremna da prizna svoju odgovornost, kazni krivce i žrtvama pruži satisfakciju, jednako kao i Hrvatska koja bi morala da utvrdi razmere zločina izvršenih nad srpskim narodom (službeni Zagreb odbacuje čak i pomisao o bilo kakvom utvrđivanju činjenica o vlastitim zločinima), šta onda Srbiju gura da bude deo te šarade? Krnji REKOM pretenduje da vodi rasprave o broju žrtava i istorijskim istinama (o raspadu SFRJ) a Srbija bi, izvesno, na kraju bila preglasana i od strane predstavnika Albanije, s obzirom na to da iz najnovijeg plana promotora REKOM-a proizlazi da bi i Albanija imala odlučujuću reč prilikom određivanja „istine o ratu u SFRJ“ u koju bi po svom nahođenju mogla da ugradi i osudu „genocida počinjenog nad Albancima“ iz tzv. Tiranske platforme. A sve to uz asistenciju srpskih volontera i same države Srbije. I to u trenutku kada su vlasti u Sarajevu i Prištini neočekivano minirale prvobitni REKOM kako bi stvorile sopstvene, nacionalne „komisije za istinu“ koje bi se bavile samo svojim žrtvama. Što je direktno odricanje od modela prvobitnog REKOM-a!

Otuda je najnovije šminkanje REKOM-a (u krnjoj formi), koji bi da se bavi samo Srbijom, Kosovom i možda Bosnom, posvađano ne samo sa osnovnom idejom te inicijative nego i sa geopolitikom i logikom. A što se samih „inicijatora“ tiče, jasno je da podgrevanje REKOM-a u „skraćenom formatu“ služi kao pokriće za mužu belosvetskih donatora i netransparentno trošenje tog novca, sve u suprotnosti sa inicijalnim postulatima projekta. U tu svrhu „centrala“ u Beogradu reprizira „kampanju“ za osnivanje (osakaćenog) REKOM-a, u koju je upregla „veliki broj volontera iz Beograda, Niša, Zrenjanina, Novog Sada, Subotice i Novog Pazara sa zajedničkim ciljem da prikupe što veći broj potpisa građana koji podržavaju osnivanje regionalne komisije“. Kao da prikupljanje potpisa nije okončano još pre pola decenije, posle čega su uz dokumente o inicijativi bili predati predsednicima ili članovima predsedništva svih eks-SFRJ država. Gde je REKOM, sa izuzetkom Srbije, doživeo neslavan kraj.

Svetlana Vasović Mekina

www.intermagazin.rs / Pečat