Samo se vi zezajte

1
290

Imam utisak da sve nas neko kolektivno zafrkava… Da je samo gradski prevoz! Ma…! Ne smeta mi što mi treba sat i po da stignem od Novog do starog Beograda, nego što mi treba 46, dobro ste pročitali, 46 minuta da stignem tramvajem od Železničke stanice do skretanja u Resavsku ulicu. To je drugi ćošak levo. Ljudi, znate li šta se sve dešava u tramvaju koji stoji tri frtalja sata u Nemanjinoj? Ništa od onog što se do sad viđalo! Zavalite se i uživajte.

Ogovaranje predsednika opštine, ne znam koje, počelo je još na Novom Beogradu. Utrkivale se tri žene koja će od njih više i bolnije da ispriča koliko taj predsednik opštine viče na zaposlene. Neko sa strane im reče: “Mora tako, ako hoćemo da imamo red”. “Tako – ne!”, odgovori jedna od njih, “Oni ljudi koji tamo rade postadoše invalidi”. “E, sad, “invalidi”!, ne dade se oponent. I žene počeše da mu objašnjavaju reč po reč, sve redom. Ja nisam mogla da verujem šta čujem s’ ove moje uši! Žene nisu pričale ono što su čule tamo negde, kao pobogusi ovo ja sad. One su bile posmatrači nečije patnje: jednoj je neko komšija, drugoj rođaka, treća je bila šef nekome ko je od nje prešao u Opštinu. Sve informacije iz prve ruke, reklo bi se. Samo što ne zaplakah! Pomislih: “Bože, pa zar smo mi već u paklu?”. Na svu tu ranu, neko dodade so: “A, pa vama su ovi najbolji”. Leleeee! Odkud se to priča na Novom Beogradu?! Kad zagrajaše ljudi! Ama nisu duhoviti – svađaju se. Bez veze. Meni sve to nekako isto. Samo fizički ne liče…

Na sledećoj stanici ulazi grupa momaka s kapuljačama, grupica zvana “crni Arapin”. Nastade muk. Niko ni reč. Svi junaci nikom ponikoše i u prljav patos pogledaše… Došlo mi da vičem “Ni-je sve-jedno”, ta-ta-ta! Ali, baba sam, ne ide. Izađoše momci kod Autobuske stanice. Uđe stariji prosjak. Znam ga. To mu je ruta. I poče “Nije mi dao Tito, ni Predsedništvo, ni Sloba”, pa redom, do današnjih dana. I umesto tuge što su nam, svima, uzeli ono što smo stekli, počeše da mu se smeju. Što, bre, ljudi?! On nije bezobrazan. Bezobrazni su oni što kradu, ovaj prosi. Na Železničkoj stanici uđoše dva policajca. Opet muk. Znači li to da smo mi narod koji samo ogovara, zajebava i plaši se? Meni deda bio Solunac, još nosim njegovu krvnu grupu… Ne radim to. To se ne radi. Trudim se da održim pristojnost, Hrista radi.

Na Železničkoj stanici, kad su se ponovo otvorila vrata, uđoše neki putnici sa torbama. Pitaju da li mogu ovim prevozom da stignu do Crvenog krsta. I puče narod od smeha, tresao se i pantograf. “Do Krsta?! Pa ne radi Slavija”. Oni ljudi pitaju šta je Slavija… Tugo. I počeše da im objašnjavaju da ne idu trolejbusi, drugi dodaju da idu autobusi, treći kažu da zato nema dovoljno autobusa na drugim linijama, četvrti kažu da ima vozila, ali nema vozača. Neće da rade za 30.000… A ovi ljudi koji su doputovali pitaju: “A kad će ovaj tramvaj da krene?”. I opet nastade cirkus i smeh. Kad tramvaj polazi? Pa ko to zna? Pridošlice u glavni grad svoje države, gledaju ukočeno, nemaju pojma šta nam je. Mi – kao naduvani. Nekontrolisani, totalno. I krenusmo tri metra, pa stadosmo. Majstor otvori vrata, pola naroda izađe, duplo uđe. Ima nas 150%. Zbijeni smo kao nekadašnje sardine (sad proredili). Mislim se, majstore, ne puštaj više, postadosmo – sjedinjene nacije!

Kad, eto ti, neko lupa spolja o staklo, ali sa leve strane našeg tramvaja, s one strane gde prolazi tramvaj iz suprotnog pravca. Stoji čovek u prostoru između dva tramvaja, gde nema ni metar. Hoće samo da se javi nekom. Nestvarna scena. Dere se, svi ga čujemo, samo ne momak kome ovaj sa ulice priča. Lupnem ga po ramenu da mu kažem da izvadi slušalice, on – ništa. Došlo mi da onom napolju kažem: “Dobro. Preneću mu”. I krenusmo. Osam metara. Vrata se ne otvaraju. Prozori? Hladno, bre, napolju. Znači dobro je. Bar je toplo. Žamor se odvija na temu “Ceo grad je raskopan”. Ma cela Evropa, izgleda. Valjda je tako u Evropi, kad mi hoćemo tamo. Ono, mi nismo sigurni da hoćemo, al` tako se kaže.

Nekome zvoni telefon. Javlja se devojka. Svi saznajemo da je medicinska, ali ne znamo šta, i da će sigurno stići na operaciju. Pošla je sat i po ranije, znala je da su gužve, pa će stići do dva sata. To je rekla još četiri puta. Poslednji put u dva i deset. Ko treba da se operiše, niko nije saznao. Ona je mirno kuckala po telefonu. Blagoš tebe, dete moje…

Kad stigosmo do Sarajevske ulice, navali sa svih strane sve što se kreće. Majko mila! Ko će veštije, ko će koga da pretekne, da zaobiđe. Posle minut – svi se izukrštali, niko da mrdne, klinč, a svi trube. Setih se da je glagol “nervirati se” u srpskom jeziku – nepravilan. Nema treće lice množine koje bi trebalo da glasi “oni se nerviraju”. Nema da se gradska vlast nervira. Sve ostalo ima: “ja se nerviram”, ti, on, ona, ono, mi, vi, ali oni – ne. Nema. Mislim, nema u našem jeziku, u našim mislima, a u životu da li ima – ne znam, ne vidim.

I sad, ko će prvi da prođe? Ovi iz Sarajevske ili mi iz Nemanjine? Ne zna se. Dođe policajac, a narod se kolektivno udari u čelo. Ulubiće se narodu sopstveno, privatno čelo. “Samo to ne!”, povikaše. Pusti, majstore, sami ćemo, pomislih, prenećemo tramvaj na rukama trotoarom, vickast smo mi i snalažljiv narod. Pa bar da taj saobraćajac ima neki aparat, neki toki voki, motorolu, mobilni, pa da mu jave koja ulica je prohodna, da li Balkanska, da li Resavska, pa na tu stranu da pusti saobraćaj. On, jadan, ima samo pištaljku. I sad se ti snađi. Odnekud se ču druga pištaljka i narod poče ponovo da se smeje. Neko se zeza, duva u pištaljku, a narod se trese od smeha. Svi se setismo svojih pištaljki. Ono što nismo pištaljkom tražili – dobili smo. A možda i jesmo to tražili, ali to onda nismo znali…

E, evo, prošli smo Sarajevsku ulicu. Pa šta? Veći smo! Više nas je. U kolima samo po jedan putnik, vozač. Nekom u tramvaju pripade muka. “Dajte kesu!”, “Majstore, otvori vrata!”. Poleteše kese u vis. Mi smo, izgleda, nacija sa kesama. Praznim kesama. Majstor otvori vrata. Kese se vratiše u vlasničke džepove i torbe, i to u koreografisanom poretku. Podsetilo me to na slet za Titov rođendan. Isto smo tako nečim mahali. Vežbali za ovo.

Ej, ljudi, ne mogu više da pišem. Moram da stanem. Plače mi se, a hoću da budem duhovita. Ne ide. Neko je rešio da me namerno nervira i smeje mi se iza leđa.

Mene su učili da onaj ko se poslednji smeje – najslađe se smeje. A ja držim olovčicu u ruci i čekam da se smejem kad dođe vreme.

Smešim se već, moleći se Bogu. Ne može drugačije.

blogfrket.blogspot.rs

1 KOMENTAR

  1. Duhovit i zabavan tekst (na svoj, crni nacin) ali reci da nam je ovo donela pistaljka je promasaj koji je i blokirao taj muceni tramvaj. To ce vam reci svako ko je putovao javnim prevozom devedesetih godina (kada su vladali ovi isti, danasnji) i naravno ako taj ima ocuvane mozdane celije koje su iste ove scene zapamtile.
    Sve se ovo vec dogodilo draga gospodjo i hvala bogu kakvo imamo pamcenje, desice se opet.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime