Opljačkao benzinsku pumpu na Dan žena – naslov iz jednih naših novina. I to se dogodilo autoru ovog teksta u našoj lepoj Srbiji.
Čovek je ušao kroz prozor od toaleta, zatim u glavnu prostoriju gde sam se nalazio i brzo i nervozno repetirao pištolj i uperio ga u mene.
“Ruke gore, gledaj dole! Gde stoje pare?” (Kao na filmu)
Otključava vrata da bi ušao još jedan pljačkaš. Uzimaju sve papirne novčanice. Preturaju po fijokama i po stolu.
Ponovo upire pištolj u mene: “Gde ima još pare?”
Uzimaju novac iz džepova mojih pantalona u garderobi, a mene vuku za rukav i kažu mi da legnem na pod, a onda me vuku i kažu da uđem u toalet. Jedan me šutira. Ja mu kažem: Nemoj da me udaraš.
“Legni na pod” – kaže drugi i zatvara i zaključava vrata. Seo sam na pod i pomerio sam se od tih staklenih vrata. Pomislio sam – ako bude pucao – bolje je da se nalazim dalje od tih vrata.
Čuje se šuškanje i lupkanje i ubrzo nastaje tišina.
Kakva neprijatna situacija. Kako sada da izađem. Bar imam česmu i vodu. Da vičem, da dozivam upomoć – ko će da me čuje u jedan sat noću. Mali prozor toaleta je nezgodan, visoko je.
Pokušavam prvi put da se popnem na prozor i izađem, ali uzalud.
Zatim ponovo i ponovo. Kada sam konačno uspeo da se popnem na taj prozor jedva sam se provukao i nekako izašao i skočio napolje. Kakvo olakšanje.
I pored velikog stresa i uznemirenosti osetio sam neko malo rasterećenje: ponovo sam slobodan čovek.
Dolazim do ulaznih vrata – otvorena su. Seo sam za naš radni sto i toliko sam bio uznemiren da u prvi mah nisam ni primetio da je monitor isključen. Pogledam dole – nema računara. Pa da, na računaru su snimci sa kamera, zato su ga i uzeli. A na tom računaru su svi naši podaci od prodaje. Kako ćemo sve to da povratimo.
Pozvao sam policiju i usledili su sati razgovora, čekanja, davanja izjava, sastavljanja zapisnika – cele noći.
U pet ujutru bio sam kod kuće, ali mi se nije spavalo. Bio je to veliki stres.
Deset dana kasnije policija je uhvatila počinioce.
Zapanjilo me koliko su svi nezainteresovani da učine bilo šta da se ovakve stvari više ne dešavaju. Sve je kao – desilo se nekom drugom, nama nije. I sve pada u zaborav. Ja ne želim da ovaj događaj bude zaboravljen.
Za televizije i novine to je samo jedna vest.
Mediji čak nisu znali ni o kojoj pumpi je reč – nisu znali gde se pljačka desila jer im to u policiji niko nije rekao – a nije ih ni zanimalo.
Kad bolje razmislim – pitam se šta mi je uopšte trebao ovakav posao – na benzinskoj pumpi.
Radno vreme od osam sati je nedostižna misaona imenica – ceo dan do kasno uveče radim ono što bi trebalo da rade bar dvojica: i prodaju (točenje goriva) i papirologiju (administraciju) i sve što zatreba.
Van zdrave pameti je da benzinska pumpa ima samo jednog čoveka – radnika u smeni.
Radimo svake subote, za Novu godinu, Božić, Uskrs, slavu i svaki državni praznik.
Sve to je prilično iscrpljujuće.
Kada dođe ta nedelja koja je moj slobodan dan – od umora jedino mogu da se dobro naspavam i da uveče ponovo dođem na radno mesto – na pumpi.
Stalno je neka jurnjava i neka napetost.
Nemamo dovoljan broj ljudi (radnika).
Radimo bez godišnjeg odmora, za platu od koje čovek ne može da živi i ne može da plaća račune za kuću.
I sad se još desila ovakva pljačka.
I to se sve dešava u našoj lepoj i dragoj Srbiji.
Želimo normalan posao i normalno radno vreme.
Želimo posao od kojeg možemo dostojanstveno da živimo.
Radimo u lošim uslovima samo da bismo preživeli.
Ovakav (ponižavajući) sistem mora da menjamo iz korena – što pre (sad, odmah), zbog nas i naše dece.
I to moramo da uradimo mi. Niko drugi to neće uraditi umesto nas.
To je naša obaveza prema budućim generacijama.
Da li će uopšte i biti tih budućih generacija ako mi sada ne uredimo našu kuću (državu)?
Ivan Veličković
