Samoća

0
931

Ovo nije morao niko da izmišlja, jer je stanarima stvorilo mnogo više nevolja nego koristi. Reč je o bravama i lokotima koje se automatski zaključaju kad zatvoriš vrata. Može ti se tada desiti da ključevi od stana nisu kod tebe i eto muke. Kako ući u stan? Još ako se sve to događa pred ponoć, onda nije samo obična nezgoda. A ako ti se to desi dva puta za redom u roku od 15 minuta, i to samo nakon što je osoba koja poseduje ključ ulaza u devetospratnu zgradu sa stotinak stanara mrzovoljna otišla sa mesta nemilog događaja? Da li da čupaš kosu? Nemoj jer to ne pomaže, a ako imaš 86 godina kao naša junakinja, onda je i nemaš previše. Malo ko se vraća kući u to doba, pa i kad se eventualno pojavi više razmišlja o krevetu i snu nego što se trudi da razume ostarelu ženu iz Paname koja je očigledno, uz svu ovu muku, u zaključanom stanu zaboravila zube u čaši. Poklonjenih joj nekoliko kurtoaznih sekundi da je saslušaju provode preplašeni različitim mogućnostima raspleta:

-Sišla je sa uma, govori nepovezano i nerazgovetno. Neću problem.

-Sigurno je pijana. Žurim, ćao.

-Nerazumem je i imam ja svojih briga. Zbogom.

-A ha. Sad ću ja, ‘samo da odnesem tetki lek.’

Sležu ramenima, sklanjaju se i užurbano nestaju jedan po jedan ili u paru mogući spasioci, koji se znaju samo iz viđenja u prolazu uz neobavezno *how you doing? Pa razlaz svako na svoju stranu.

Onda je naišao sredovečni bračni par umoran od posla i načičkanih celodnevnih obaveza. I oni su žurili na spavanje, jer im je sutrašnji dan ispunjen redovnim poslom i ekstra zaduženjima od ranog jutra. Odvojili su 60 sekundi da bi ipak razumeli beznađe u kome se našla sad već uplakana starica.

A Panama, kako su  komšije zvali sićušnu staricu, već treći put prekida plač i četvrti put započinje istu priču kako joj se desila glupost da pogreši i ostane na ulici dva puta na isti način u tako kratkom vremenskom roku? Nisu znali da je toliko senilna, jer se nije setila da je te iste ključeve na kratko izgubila samo pet dana pre toga na komšijskoj božićnoj zabavi. Do sada su komšije sa njom pričali u prolazu, dok ne dođe lift ili ne uzmu poštu uglavnom šaljivo i nasmejano, jer je ona nametnula taj odnos. Sada je prvi put vide slomljenu i očajnu. Prošlo je sat vremena i ništa se nije promenilo.

Stariji ljudi pod teretom godina briga  i silnih bora sami po sebi  imaju lice kao da su upravo prestali da plaču, a kada stvarno plaču to spada u uznemirujući video. Probala je nemoćna starica da dozove obezbeđenje koje se ukazalo, jer redovno kolima obilaze stambeno naselje, ali promukli glas joj je bio kao glasniji šapat. Gospođa koja je naišla ipak je uspela da zaustavi službeni auto i objasni  čoveku iz obezbeđenja ono što je on znao. Bio je upoznat o čemu je reč, jer je već učestvovao u prvom otvaranju zaključanog stana, ali nemajući izbora ponovo je pozvao nadležne. One iste koji su pomogli ne dugo pre ponovljenog automatskog zaključavanja

-Sačekajte 45 minuta, doći će neko da vam otključa stan – reče lokalni ‘šerif,’ korpulentni Haićanin. Odstoja malo sa pristiglim komšijom, lenjo slegnu ramenima i sede u kola.

-Ona ne može više sama da živi. Znam da joj sin dolazi jednom nedeljno ali to nije dovoljno. Dani oko Božića su kritični i lopovi vide svoju šansu. Moram nazad na posao – reče kroz otvoren prozor kola, mahnu rukom i odveze se van parkinga, nastavivši da patrolira kroz mračne ulice tihog naselja kraj Majamija.

-Ženo, ajde ti na spavanje, ja ću ostati još malo dok ne dođe neko iz stambenog, šalje muž suprugu na preko potrebni odmor jer zna koliko je povukla u toku dana i šta je čeka sutra. Ona se nećka, jer je peče savest, ali je on umiruje.

-Šta ćemo oboje? Vidiš da se ponavlja po sedmi put…nema tu pomoći, ae.

Stajali su na zajedničkom balkonu trećeg sprata on i starica gledajući kroz noć na ulicu i ogromni parking načičkan desetinama raznoraznih vozila. Da je ostavi tek tako ne može. Da je sluša po deseti put isto, takođe ne želi.

-Neko bi trebalo da dođe.

-Od sada ću okačiti ključeve o vrat.

-Jel’ ono obezbeđenje?- pita za svako retko vozilo koje prođe usnulim naseljem, mada sekjuriti vozilo ima raspoznatljivo rotaciono svetlo. Čovek dobija osećaj da priča sa detetom od osam godina. Doneo joj je flašicu vode i kesicu sitnih čokoladnih bombona koje je pokupio u brzini iz svog stana. Ne može da  sluša njene jedne te iste beskorisne rečenice, pa iznenada okreće razgovor  na šalu.

-Svakih petnest minuta pojedi po jednu i imaćeš bombona za celu noć, kaže sasvim ozbiljan.

Ona unezverena u neverici pokazuje rukom u noć odakle se svakog trena očekuje pomoć i prekid agonije.

-Možeš da odspavaš u prizemlju, ima udoban dvosed tamo.

-Neeeee!

Panama najpre panično odbija pa onda iskrivljenu grimasu na licu prepravlja u kakav takav  osmeh, a kada je čula da bi otirač mogao da bude topao pokrivač, totalno i na glas puca od smeha ispuštajući telefon iz ruke. Od tog momenta razgovor biva mirniji.

Raskinula sam sa ‘boyfriendom’ , kaže ravnodušno bez neke potresenosti.

Kakav dečko crna ženo u tim godinama? Na šta to liči, misli se komšija ali ostaje pribran jer on je naturizovani Amerikanac, takoreći večiti stranac i ne zna baš sve ovdašnje običaje.

Je li, a zašto?- kao da mu čita misli sa lica, Panama maše rukom, žvaće i sisa bombonicu koja joj stalno izmiče. Objašnjava sad već zainteresovanom slušaocu da je to samo druženje i zajednički odlasci na večeru, ispijanje kafe, razgovor radi ubijanja samoće.

-Samoća je strašna!- kaže ledenim glasom pošto je odlučila da ipak proguta ostatak bombone ali nekako dostojanstveno.

-Odvratna!- pokazuje izraz gađenja.

-Možda bi bilo najbolje da se preselite u starački dom. Tamo imate i negu i društvo – vraća komšija razgovor u realne tokove.

-NE! Nikako. Ne želim.

-Zašto?

-Tamo su svi stari. Skoro svi stariji od mene – ispravlja misao ali i pognuto držanje.

-Tamo je jako depresivno – kaže 86-ogodošnja žena od jedva četrdesetak kilograma sve sa papučama i minđušama.

-Zaista?

-Da, da, ne valja tamo. Ovde volim da budem, da živim. Imam odličan pogled i vidim kad  ljudi ulaze, izlaze, pričam sa njima ponekad, imam komšiluk, prijatelje….Mirno je i sigurno.

Okreće se ispred svog zaključanog stana na trećem spratu tik iznad glavnog ulaza. Stvarno ima idealan pregled obe strane ogromne građevine, jer je zgrada elipsasto savijena po sredini baš kod njenog stana i glavnog  ulaza.

-Koji su ovo, neki novi? Nisam ih ranije viđala – šapatom pita za dvojicu sredovečnih ljudi koji ulaze u zgradu.

-Onu tamo znam. I ona je od skora – pokazuje na ženu sa drugog sprata koja je verovatno čula njihov razgovor pa izvirila iz kuhinje.

-Evo ih – greši ponovo Panama, misleći od običnog automobila da je onaj službeni, inače dobro obeleženi.

-Idi  ti kući, hvala ti. Mora da radiš sutra ujutro?

Tom rečenicom stavlja do znanja komšiji da vlada situacijom ali je samo pojačala njegovu odluku da ostane još malo.

-Još petnaest minuta – odgovara on sigurnije nego pre pola sata. Vidi da je Panama stabilizovala svoj strah i nemir. Ne sluša je odavno jer mu se u glavi vrte nepozvane slike. Najpre se setio Dostojevskog i Raskoljnikovog razgovora na pragu stana sa staricom, pa onda svoje majke koja je tek nekoliko godina mlađa od Paname. Njoj je morao da zalepi na vrata sa unutrašnje strane papir sa podsetnicom “IZVADI KLJUČ IZ BRAVE” kad zaključaš. Zlu netrebalo, jer i ona jadna zaboravlja.

-Pa – nama  se to isto može desiti …Šta može, to nas zasigurno čeka!

Za koju godinu. Vreme leti. Zar se svi ti doživljaji i slike koje mu se povremeno vraćaju iz mladosti nisu kao juče desili? Sada vreme protiče mnogo brže nego kad se blejalo bez obaveza po čitav dan. Skoro je dvadeset godina kako su sleteli u USA, a kao da je juče bilo! Mislio bi i o tome podrobnije da ga ne prenu glas.

-Idi kući! – ponavlja, sad skoro naređuje Panama.

Još 5 minuta , produžava komšija, iako je onih prethodnih petnaest trajalo duplo više. Više mu se ne spava.

Razbudila ga neumitnost vremena, Panamina samoća, nemoć i starost. I ne samo njena.

Nenad Simić – Tajka

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime