Naši životni putevi su čudni… Ponekad sa drugarima odem na neki teren i onda zaglavim skoro mesec dana, da bi zaradio dovoljno novca za dva meseca. Rodbina misli da sam umro, jer im se ne javljam ni na mejlove. Uglavnom sve će to, možda, biti ok…
Kada čitam na vašem portalu tekst http://www.koreni.rs/sta-je-bilo-i-sta-ce-biti-a-malo-sutra-kako-je-danas/, za koji sam dobio vašu najavu, znam nažalost šta govorite. Retorika koju koriste političari neodoljivo podseća na govore nadobudnih poslodavaca sa kojima sam imao čast takoreći celog života. Krajem septembra sam dao otkaz u firmi. Jednostavno, nisam više mogao da dozvolim sebi spuštanje inteligencije koji je deo svakodnevnog rituala u fabričkom krugu. Obećao sam samom sebi da se više NIKAD u životu neću zapošljavati. Zaradiću koliko mogu, sa svojim znanjem i sposobnostima, a ovo samo-porobljavanje više ne dolazi u obzir. Možda ne razumete kako to u Srbiji danas funkcioniše? Evo, pokušaću to da vam predočim, ovako:
Kad se dođe na posao, obično popijemo kafu, ako je ima. Onda direktor sazove takozvani „radni sastanak“, a to je u stvari držanje njegovog predavanja o tome kako mi uništavamo njegovu tekovinu koju je on generacijama pošteno sticao, a mi sve to rušimo jer pijemo kafu 15 minuta. (njegova mudrost traje mnogo duže). On sve vidi preko video nadzora, jer nas i snima! Oni koji imaju službeni mobilni telefon su posebno nagrabusili. Njih zove na svakih pola sata da ih pita da li je sve urađeno onako kako je on zapovedio. Sve što kaže, jedno te isto, ponovi pet puta.
Stvar je jos gora kada u fabriku dođe toliko pijan, da jedva stoji na nogama. Možda ne baš svaki dan, ali uglavnom. Drži nam govor kako ON vozi jugo45 sa odšrafljenim prednjim točkovima 170 km/h. Sa skijaške skakaonice može da leti 800 metara a u moru roni, bez opreme, dok na dnu mora ne naiđe na tablu na kojoj piše „Da li si ti normalan, poginućeš!“
Prvi je u YU imao motor od 1000 kubika. Kad je pao s njega imao je 88 preloma u telu…
Saobraćajci od njega ne smeju da traže dozvolu, jer kad on pozove mobilnim, dolazi helikopter pun pripadnika Saj-a da svedoče u njegovu korist…
Mogao bih da nabrajam takvih i sličnih priča, ima ih i mnogo i raznih. Govorim vam to zato što oni koji imaju vlast još više su izgubili dodir sa realnošću. Možda to i ne znate – oni zaista veruju u ono što sami slažu. Jedina stvar koju nikad nisam apsolvirao je to kako takve osobe dolaze na takve pozicije?! Mislim, da li sam lud ja, ludi oni, ili smo svi zajedno ludi? Aman čoveče, pa to je takvo laganje da je postalo duševni poremećaj! A na kraju krajeva, niko ne smatra za svrsishodno da mu kaže „čoveče, dosta mi je slušati te, ne mogu to nositi“, jer svi su isprobali koliko je to kontraproduktivno.
Ne znam koliko će vam ovo biti zanimljivo, ali moram da ispričam nekom, ili ću da puknem od muke:
Zakoni u saobraćaju vrte se i ovako i onako. Uglavnom sve postaje skuplje, i kazne i dažbine. Pre nekih mesec dana kopam ja po nekim kineskim bajkerskim sajtovima i nađem nešto interesantno za sebe – elektro chopper. Motor 1 kw, sa jednim punjenjem radijus kretanja 80 km, košta 900 dolara. Posle uplate, stiže za mesec dana. Imam drugara koji vodi agenciju za registraciju vozila i odem kod njega, da ga pitam koliko košta registracija za takav „čoper“. E, ovde počinju budalaštine koje zdrav razum ne može da shvati!
Kaže on da u Srbiji mogu da se registruju elektro mopedi, oni kojima je brzina kretanja do 45 km/h i kojih po gradu već ima tuce. Propisi u Srbiji dozvoljavaju registraciju elektro motocikla, dakle onih koji razvijaju brzinu preko 45 km/h, ali – niko ne zna kako?! Zvali smo agenciju za bezbednost saobraćaja u Beogradu, jer valjda bi njima prvima to trebalo da bude poznato. Izvesna gospođa je odonud rekla: „Ovakvo pitanje prvi put čujem u životu.“ Sjajno! Znači, dozvoljeno ti je, ali na tehničkom pregledu niko ništa ne zna i ne može da zna, niti da sazna.
Ovo šta se ovde radi, ovo nema ni u Somaliji!
Nastavite hrabro sa portalom Koreni i vašim radom. Glas razuma je veoma redak, zato je toliko i vredan. Čućemo se opet…
Sremački Obelix
