Srbija zasigurno postaje lider, ne samo u regionu već i u Evropi. Ako ne i šire. Ovo nije vic kakve nam na konferencijama za novinare priča prepodobni velikomučenik Aleksandar Vučić, ovo je zbilja. Postajemo rekorderi po broju samoubistava u kojima su uzrok beda i nemogućnost da se čovek izbori za život dostojan ljudskog bića. Ono što je posebno alarmantno jeste činjenica da sve veći broj jako mladih ljudi, u tinejdžerskom uzrastu, poseže za takvim rešenjem. To je ono što bi trebalo da alarmira stručnu javnost, ali i sve državne institucije.
Nedostaje u Srbiji, po svemu sudeći, političke volje i hrabrosti da se istini pogleda u oči, i da se suočimo sa problemima.
Dok se mladi i stari ubijaju, premijer ove proklete države iskače sa malih ekrana i nasmešen i lažno spokojan poručuje javnosti kako ne znamo šta ćemo sa viškom para, kako imamo BND veći čak i od jedne silne Nemačke, kako je Srbija ekonomski tigar na Balkanu, kako su sve oči sveta uprte u nas i svi se dovijaju kako bi došli nekako da žive ovde.
Nekako sam spreman da razumem njegove očajničke pokušaje, u kojima za sada ima delimičnog uspeha, da putem medija kreira sliku neke virtuelne Srbije, u kojoj žive neki virtuelni Srbi. Razumem, da, ali ne opravdavam. Razumem ja i narkomana koji mora da unese u sebe dozu opijata, istinski razumem tu njegovu potrebu, ali je i ne opravdavam. Razumem i apatiju koja se uvukla u narod, jer je iskombinovana sa osećajem nesigurnosti i nemogućnosti da se pravi bilo kakav plan.
Ono što nikako ne razumem jeste nabijanje glave u pesak i ćutanje.
Prećutali smo helikopter, dozvolili smo da ta afera prođe bez odgovornosti, prećutali smo brojne laži i manipulacije, prećutali smo ubistvo prodavca lubenica na vidikovačkoj pijaci, prećutali smo rušenje u Savamaloj, mnogo toga smo prećutali.
Da li je moguće da ćemo prećutati i ovaj crni talas suicida, koji trese Srbiju pogubnije od bilo kog cunamija?
Shvatamo li da se deo mladih silom prilika iseljava odavde, a da se oni koji ostaju sve češće odlučuju na samoubistvo? Blaža varijanta, ali podjednako pogubna po porodicu i društvo, jeste odavanje kriminalu, narkomaniji, alkoholizmu. Ako smo već dozvolili da nam četvrt veka uništava živote grupa parazita vrhunski osposobljenih za život na tuđoj grbači, zar ćemo dozvoliti i da nam se deca ubijaju? Znate… Ne ubijaju se mladi zato što je loše stanje u državi. Ubijaju se zato što im roditelji ćute. Svako stanje, ma koliko da je dobro ili loše, može da se promeni. Potrebno je, međutim, promeniti sebe, učiniti iskorak.
Ne želim ovim pisanijem da pojačam pesimizam i utisak da nam nema izlaza, da smo na dnu ambisa. O, ne, naprotiv! Želim da podstaknem ljude da dobro razmisle, da stave prst na čelo, i da preispitaju prioritete. Neka oprosti svaki čitalac na gorkom ukusu koji ostaje u ustima posle čitanja ove kolumne, ali ja ne mogu da budem tek puki konzument sve većeg broja vesti o samoubistvima. Osećam moralnu obavezu da o tome progovorim. Šta da progovorim? Da vrištim koliko me grlo nosi, onda me možda još neko čuje, pa mi se pridruži.
Peđa B. Đurović
Kolumnista
Tačno Žarko, nevolja je prilika za akciju a ne za depresiju i samodestrukciju. Moramo da pomažemo jedni drugima. Ljubavlju, lepom rečju, podrškom. Jači smo mi od zlih vremena. Učimo decu da pomažu jedni drugima, da poštuju i drugove i roditelje, učimo ih da razmišljaju svojom glavom i ne prihvataju krivnju koju im nameću drugi, učimo ih da mogu da menjaju svet samo ako to žele i učimo ih da posle kiše uvek dođe sunce, da je njihov osmeh izvor svetla u ovoj zemlji, učimo ih da će imati bolje sutra ako tako budu želeli, i molimo ih da nam oproste što smo dozvolili ovo zlo.
Kad god mi je tesko a ja se setim recenice iz domaceg filma crni bombarder, „kad stvar dodje do nule tad ne smes da si u frci tad ne smes da si u depresiji jer jedino tad imas priliku da uradis nesto sasvim novo“