Sankcije, energetika i bojno polje Ukrajina

0
853

ukrajina-avion-malezija-erlajns-9ap_ffPre dva dana američki predsednik Barak Obama je izjavio „kako će ciljane sankcije rusku slabu ekonomiju učiniti još slabijom“, a Evropska unija, za koju se na kraju ispostavilo da je zajednica zemalja s ograničenim suverenitetom i da će po nalogu Vašingtona vući poteze u korist vlastite štete, poslušala je naređenje i uvela sankcije za još nekoliko ruskih i ukrajinskih zvaničnika i ruskih kompanija za koje se smatra „da su delimično odgovorni za rusku agresivnu politiku u Ukrajini“. Ovo nije prvi put da Barak Obama potcenjuje Rusku Federaciju, što se videlo iz njegove izjave u martu kada je Rusiju nazvao „regionalnom silom„.

Američki predsednik osim što nema dobre savetnike koji mu sastavljaju govore i potpuno je neupućen u ono što govori, ostaće upamćen i kao političar koji je kao dobitnik „Nobelove nagrade za mir“ na kraju izazvao novi Hladni rat između Rusije i Zapada, što je nakon njegovog govora izjavio čelnik Odbora za spoljnu politiku ruske Državne Dume, Aleksej Puškov.

„Obama će ući u istoriju ne kao mirotvorac, jer će svi zaboraviti njegovu Nobelovu nagradu za mir, nego kao američki predsednik koji je započeo novi Hladni rat“, napisao je Puškov.

Barak Obama je optužio Moskvu za destabilizaciju situacije u jugoistočnoj Ukrajini, a novi krug sankcija protiv Rusije bi ovaj put trebalo da pogodi ključne sektore ruske privrede, energetski sektor, odbranu i finansije.

Nema sumnje da je američkoj administraciji tragedija malezijskog aviona, nakon koje je započela histerična kampanja satanizovanja Rusije, donela veliku korist. Nedostojno renomiranih svetskih agencija i „uglednih“ analitičara je da su zaboravili hronologiju događaja i šta se u Ukrajini dogodilo u samo nekoliko meseci, o čemu su svi izveštavali s manje ili više objektivnosti. Žrtve avionske nesreće su lažnim humanizmom iskorišćene da se zaboravi ko je odgovoran za „separatističku pobunu“ i da Kijev od prvog dana oružanog prevrata u februaru uopšte nije hteo pregovarati s lokalnim čelnicima na jugoistoku zemlje.

Za guvernere jugoistočnih regija postavljeni su ukrajinski oligarsi, osvedočeni rusofobi, što su tamošnji stanovnici jugoistoka prvi nazvali „feudalizacijom zemlje“. Ranije, kada se videlo da Janukovič više neće ostati na vlasti, ruski premijer Medvedev je poručio „kako će sarađivati s bilo kojom vladom u Kijevu, samo mora biti legitimna“. Zaboravlja se i da je Kremlj nakon oružanog prevrata u nekoliko navrata naglasio „kako će ipak sarađivati čak i s nelegitimnom ukrajinskom vladom“. U to je vreme Vladimir Putin ovlastio je premijera Dmitrija Medvedeva za pregovore s Kijevom, kako bi se postigao dogovor oko gasnih ugovora i, što je za Rusiju bilo najvažnije, da se potvrdi bilateralni sporazum o iznajmljivanju luke u Sevastopolju ruskoj Crnomorskoj floti, koja je trebala tamo ostati najmanje do 2042. Kada je u Moskvi već svima bilo jasno da će Kijev raskinuti ugovor i da bi Krim mogao postati baza i luka NATO saveza, aktiviran je plan aneksije Krima. Možemo to zvati kako hoćemo, ali je to najrazumniji potez kojeg je Rusija učinila u proteklih nekoliko decenija, naravno, gledano iz njihove perspektive i sa pozicija ruske nacionalne bezbednosti.

Istovremeno je jugoistok Ukrajine slušao kako se „zbog zajma MMF-a moraju doneti teške odluke“, koje su upućivale na deindustrijalizaciju tih regiona i da će desetine hiljada ljudi ostati bez posla. Vrhovna Rada je tih dana donela suludu odluku o ukidanju prava na službeno korišćenje ruskog jezika, mediji su širili antirusku histeriju i tek onda su buknuli protesti u Donjecku, Lugansku, Odesi, Harkovu i širom jugoistoka zemlje. Potom se 2. maja dogodio stravični masakr „proruskih“ i „separatističkih“ aktivista, koji su ispred Doma sindikata u Odesi prikupljali potpise za peticiju i živi su spaljeni unutar zgrade u koju su „pobjegli pred ultrašima dva fudbalska kluba, okupljenih pod sloganom: „Za jedinstvenu Ukrajinu!“. To je bila „službena verzija“ danas već zaboravljene tragedije, iako se ispostavilo da su masakr zajedno organizirali i vodili Desni sektor i lokalni zvaničnici ukrajinskog ministarstva unutrašnjih poslova. Nakon toga se održao referendum o statusu regija i proruski aktivisti su krenuli u zauzimanje zgrada javne uprave u Donbasu, a tek onda je buknula i oružana pobuna.

Po svim izjavama ruskih zvaničnika moglo se naslutiti da jugoistočne ukrajinske oblasti nikada nisu bile u planu pripajanja Ruskoj Federaciji, a slanje pomoći od strane Rusije ljudima koji tamo žive – direktne i indirektne, humanitarne, potom i vojne, nikada nije dovođeno u pitanje. Čak i u tim okolnostima, Putin je zbog Evropske unije do posljednjeg trenutka Kijevu nudio saradnju u gasnom sektoru, ali je ukrajinska vlada tražila smešno niske cene gasa i popuste koje je imao svrgnuti predsednik Janukovič, odnosno cenu od 285 dolara za 1000 kubnih metara ruskog gasa. Tada je Moskva uvela princip avansa i sada je Kijev ostao i bez Krima, i bez gasa.

Vašington je započeo svoju smrtonosnu igru u kojoj ne može popustiti Moskvi i sada je mora igrati do kraja. Sasvim lako je pratiti službeni stav Moskve, kao i unutrašnje i spoljno političke aktivnosti ruskog predsednika od početka ukrajinske krize i prvih protesta na Trgu nezavisnosti u Kijevu pa sve do danas i videti jasnu principijelnost ruskih stavova.

Nakon obaranja malezijskog aviona više uopšte nije važno sve gore navedeno i Rusija je, iako se međunarodni istražni tim još uvijek nije izjasnio, i postoje indicije da je nesreću mogla uzrokovati i jedna i druga strana, sada postala glavni i jedini krivac za sve. Za Zapad dileme nema: „Ubica nevinih putnika i agresor na Ukrajinu su Putin i njegova svita, a Rusiju treba ekonomski uništiti!“.

S druge strane kritike Moskve na račun Zapada nisu tako agresivne. Ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov je, upoređujući njegove izjave s onim Baraka Obame i njegovih jastrebova, doslovno rečeno, blago kritikovao Zapad.

„Zapad ne poduzima nikakvu političku inicijativu za rešavanje situacije u Ukrajini. Samo od Rusije se nešto zahteva i mora slušati kako joj se preti sankcijama. Pod maskom geopolitičkih interesa pokrenut je projekt Majdan, koji je preuzeo Ukrajinu. Zbog takvog stava naših zapadnih partnera, Rusija može postati samostalna, što je takođe korisno“, rekao je Sergej Lavrov i dodao „kako Moskva neće odgovoriti recipročnim sankcijama Zapadu“.

Sada se vratimo na izjavu Obame koji je ranije govorio o Rusiji kao „regionalnoj sili“, a sada govori o „slaboj ruskoj ekonomiji“, koja će po računu „stručnjaka“ koji pišu za The Economist „izgubiti čak 1000 milijardi dolara zbog loše politike Kremlja“.

Ova teza zahteva dublju analizu ruske ekonomije, a odgovor se delomično krije i u činjenici da Vladimir Putin, osim telefonskih razgovora u kojima je izrazio saučešće Francuskoj zbog avionske nesreće u Maliju i nekoliko kontakata kojim je pokušao da osigura nezavisnu međunarodnu istragu u vezi pada malezijskog Boeinga 777, nedeljama ne razgovara sa zapadnim liderima.

Sve do pre mesec dana ruski predsednik je svakodnevno kontaktirao sa zapadnim kolegama, a sve kako bi se uspostavilo trajno primirje u istočnoj Ukrajini i suprotstavljene strane prisilile da pregovorima dođu do političkog rešenja krize i sprovedu ustavne reforme potrebne za spas Ukrajine. To se zbog „mirovnog plana“ ukrajinskog predsednika Petra Porošenka nije dogodilo i Kremlj izgleda više ne vidi nikakvog smisla u gubljenju vremena takvim kontaktima.

Dakle, je li Rusija „na kolenima“, kako tvrdi Obama, koji je više nego zadovoljan odlukom evropskih čelnika da Moskvi uvedu sankcije s vrlo sumnjivim učinkom? Pre nego pojasnimo da je scenario Hladnog rata između Sjedinjenih Država i Rusije ostvarenje najgore noćne more Evropske unije, koja će na kraju platiti račun političke kratkovidnosti svojih lidera, napravimo nekoliko poređenja američke i ruske privrede iz kojih će se videti zašto za sada u Rusiji ne pokazuju znakove zabrinutosti. Budući da se američki predsednik u svojim izjavama opasno približio glasnogovornici Stejt Deprtmenta, Jen Psaki, koja bi „pred obale Belorusije poslala američku Šestu flotu“, kako bi shvatili koja je od dve zemlje u stvarnim problemima, treba se držati službenih podataka, a ne napisa „nezavisnih ekonomskih stručnjaka“.

Dakle, nacionalni dug Ruske Federacije u ovom trenutku iznosi 228 milijardi i 384 milijuna dolara. Godišnje kamate tog duga su oko 15 milijardi dolara, što znači da je svaki od 143,3 miliona Rusa dužan 1 594 dolara. Ruski BDP iznosi skoro 2 117 milijardi dolara godišnje, a unutarašnja javna potrošnja u odnosu na BDP je 10,79%. Ove godine će ruski BDP uz privredni rast od 1% biti 2 308 milijardi dolara, a postoji i razlog zašto Centralna Banka Rusije ubrzano kupuje zlato na svetskim tržištima. Pre nekoliko dana je jedan „ugledni“ analitičar izjavio „kako je ruski BDP sada na nuli, a da se nakon američkih i evropskih sankcija ne očekuje recesija“. Prilično tužan prizor je bilo gledati novinara sa skoro 20 godina karijere, koji govori ono što „treba“ reći, a ne ono što doista jeste, jer da je otišao u rusko Ministarstvo finansija dobio bi sve makroekonomske pokazatelje i statistike koji potvrđuju rast ruske privrede od 1% u prvom polugodištu ove godine, što je u skladu s projekcijom vlade u svetlu napetosti i pretnji sankcijama od samog početka ukrajinske krize. Konačno, to su potvrdili i u Kijevu, a ruska agencija UNIAN (UNIAN) navodi „kako Moskva u kontekstu ukrajinske krize predviđa rast BDP-a od 1,1% na godišnjem nivou, što je nakon rezultata drugog tromesečja vrlo lako ostvarivo“. Samo nekoliko dana pre objave podataka je ukrajinska agencija sa zadovoljstvom citirala Blumberg, koji je Rusiji predviđao bankrot, a Rojters recesiju, ali „tek u drugom polugodištu“, da bi sada odjednom promenili stavove.

Da Vas podsetimo:  Zašto građani Srbije od nedelje uz aplauz lupaju u šerpe

Što se Amerike tiče, službeni podaci Stejt Departmenta i američkog Ministarstva finansija govore da je američki dug u ovom trenutku nešto manji od 17 625 milijardi dolara. Udeo unutarašnje javne potrošnje u odnosu na BDP se kreće od 72 do 78 %, zavisno od izvora, ali budući da američki BDP prema podacima Svetske banke iznosi 16 800 milijardi dolara, nacionalni dug u odnosu na američki BDP realno iznosi 113,8 posto. Prema proceni u Sjedinjenim Državama živi 318,7 miliona ljudi, tako da je udeo svakog građanina u nacionalnom dugu 55 298 USD. Nacionalni dug je i dalje u porastu i to u proseku 2,33 milijarde dolara dnevno od 30. septembra 2012. Ove je podatke teško prikriti i objavljuju ih najuglednije zapadne agencije. Za fiskalnu godinu 2015. (1. oktobra 2014.-30. septembra 2015.) američki savezni budžetski deficit će biti 564 milijarde dolara, odnosno rashodi će za toliko biti veći od 3,9 triliona dolara projektovanih prihoda američke vlade.

Već je objavljeno da je američki BDP u prvom kvartalu ostvario pad 2,9% u odnosu na isto razdoblje 2013., ali je u drugom kvartalu došlo do popravka i rasta od 4%, koji opet nije dovoljan za pokrije deficit i nacionalni dug.

Rusko Ministarstvo finansija objavilo je da je budžetski suficit u prvoj polovini ove godine iznosio oko 649,3 milijarde rubalja, što je ekvivalent od 1,9% BDP-a. Savezni budžetski prihodi za prvih šest meseci 2014. godine su ukupno iznosili oko 7,12 triliona rubalja (1 USD = 35 Rub cca.)

Ruski Finansijski Vesnik prenosi podatke za prvo polugodište 2014. i prema međunarodnim ugovorima je u realnom vremenu povezan sa ruskom berzom MICEKS i RTS, Ruskom Centralnom Bankom i međunarodnim finansijskim tržištima, i objavljuje samo službene podatke kompanija, kao i osvrte nezavisnih autora koji govore „za“ i „protiv“ politike Kremlja. Međutim, držimo se službenih podataka i dobitaka i gubitaka ostvarenih u prvom polugodištu 2014.

Pre toga treba naglasiti da je nakon divlje privatizacije ruska država povratila kontrolu nad ključnim sektorima, pa je govoriti o dobiti Gazproma ili Rosnjefta, isto kao i govoriti o dobiti ruskog saveznog budžeta. Naime, ruski ekonomista i autor brojnih radova iu oblasti privrede, K. Sprenger, inače veliki zagovornik planske privrede i državnog vlasništva u svim sektorima, navodi kako su, uprkos masovnoj privatizaciji u Rusiji tokom ’90-ih, preduzeća u državnom vlasništvu uspela odigrati važnu ulogu u ruskoj privredi.

„Ova pojava nije svojstvena Rusiji, nego u svim razvijenim zemljama i zemljama u razvoju koje imaju naftne kompanije, banke, infrastrukturni sektor, i druge, pod državnom kontrolom. U Rusiji u najmanje pet važnih sektora privrede dominiraju kompanije u državnom vlasništvu: infrastruktura (železnica, gasovodi, naftovodi, nuklearna energija), rudarstvo (nafta i gas, dijamanti), vojno-industrijski kompleks, finansijske usluge (bankarstvo, osiguranje, penzioni fondovi) i masovni mediji“, objašnjava K. Sprenger, koji to vidi kao idealno rešenje za napredak i suverenitet bilo koje države. Naravno da ovakve radove nećete naći prevedene kod nas ili na neke od svetskih jezika na Zapadu, budući da je država kao vlasnik u zemljama neoliberalne ekonomije tabu tema.

Dakle, statistički podaci za prvo polugodište govore da je ruska kompanija Surgutnjeftegaz od planirane neto dobiti ostvarila 87%, odnosno „podbacila“ je za 13%. Međutim, problem se ne vidi jer još uvijek posluje s vrlo viskom neto dobiti od 134,6 milijardi rubalja. Rosnjeft je udvostručio neto dobit i zaradio 260 milijardi rubalja. Lukoil je u prvom polugodištu ostvario veću dobit za 30% u odnosu na isti period prošle godine i zaradio nešto više od 203 milijardi rubalja. Kompanija RusHydro, koja reguliše hidroenergetski sistem u Ruskoj Federaciji takođe je premašila dobit za 33,6% . Visoke dobiti su ostvarili kompanije Gazprom i Rostelekom, rafinerija Bašnjeft, potom Sberbanka i tako dalje unedogled jer bi trebali navesti Rosatom, Rosoboroneksport i mnogi koji nisu pomenuti.

Gubitaši, ali ne u značajnoj mjeri, su proizvođač kamiona KamAz, AvtoVaz, koji je uspeo smanjiti gubitak za milijardu rubalja i sada duguje još 2,7 milijardi. Mechel, najveći proizvođač koksa za crnu metalurgiju, ali kako ova kompanija u 30 industrijskih preduzeća zapošljava više od 80 hiljada ljudi, ruska vlada je pronašla model kojim će reprogramirati dugove i tako očuvati radna mesta. Na kraju 2013. Rosstat navodi kako je u Rusiji bilo 30% neprofitabilnih poduzeća s ukupnim gubicima od 5,7 do 6,9 milijardi rubalja, što ne predstavlja nerešiv problem, pa ruska vlada ne zatvora ove pogone niti gasi ta radna mesta, već se ovi gubici otpisuju ili pokrivaju iz zasebnih fondova.

Kao što je rečeno, BDP u Rusiji raste po planu od 1%, možda i bolje, budući da je savetnik ruskog predsednika Andrej Belousov planirao rast od 0,5%. Savezni budžet je u suficitu, baš kao i spoljnotrgovinski suficit koji je porastao za 19%.

Na sednici kabineta vlade 28. jula ruski predsednik je naredio da sve komponente vojno-industrijskog kompleksa i proizvodnja oružja moraju biti sa teritorije Ruske Federacije.

„Mi smo danas ovde kako bi razmotrili niz pitanja vezanih za sprovođenje našeg programa o proizvodnji oružja i ispunjenje naših obveza u vojnom sektoru i tehnološkoj saradnji. U obrambenoj industriji moramo napraviti najširu moguću primenu ruske proizvodnje materijala, rezervnih delova, posebne opreme i naoružanja, koja mora supstituisati uvoz u obrambenoj industriji. Ova pitanja su ključna za našu vojsku i ekonomsku sigurnost, našu tehnološku i proizvodnu samostalnost i suverenitet. Naš zadatak je da se zaštitimo od rizika stranih partnera koji ne ispunjavaju svoje ugovorne obveze. Takvo ponašanje uključuje prevelike rizike političke prirode.

Prvo, mi definitivno možemo proizvesti sve što nam je potrebno. U to nema sumnje. Drugo je cena, što je jednako važno, a treće je pitanje kvaliteta. Moramo osigurati da cena bude razumna i da nema nikakvih problema s kvalitetom, a moramo se držati rasporeda koga smo isplanirali za obnavljanje našeg programa oružja i ne dopustiti da se dogodi bilo kakvo kašnjenje. Ja stvarno ne vidim nikakve velike poteškoće do sada, ali sam razmišljao pre svega o tehnološkim problemima, a mislim da ćemo na kraju imati veliku korist, jer će nam sve to dati potrebni podsticaj za razvoj naših proizvodnih mogućnosti u područjima u kojima to još nismo učinili.

Moramo uzeti u obzir da su neka od oružja koja smo dobijali već pomalo zastarela. Tehnologija koja se koristi je zastarela, takođe i oprema koja se koristi u procesu proizvodnje. Sada imamo priliku i obvezu izgraditi modernu, visoko-tehnološku bazu, a to možemo učiniti ako smo organizovali rad na pravilan način. Ovde moramo biti istrajni i dosledni i ne smemo biti rasipni s našim novcem. Potrebno je napraviti detaljne proračune troškova koji su uključeni. Krenimo na posao“, rekao je okupljenima u Kremlju ruski predsednik.

Šta je dakle Evropska unija dobila odlukom o sankcijama? Rejting agencija Fič upozorava „kako Evropska unija neće moći preživeti bez ruskog gasa i Gazproma“, a Financial Times piše „kako sankcije neće imati učinka na rusku privredu“. Agencija Morgan Stenli navodi „kako su Vašington i Brisel u potpunosti gurnuli Rusiju u savez sa Kinom“, kao i da će sankcije dovesti do neočekivanih geopolitičkih posledica.

Da Vas podsetimo:  Poslovi porodice Kisić

Međutim, Rusija se ne okreće samo Kini, jer je upravo ovih dana direktor ruskog naftnog diva Rosnjefta, Igor Sečin, potpisao ugovor s Venecuelom i tamošnjom državnom naftnom kompanijom PDVSA vezano za projekte u ležištima Rio Karibe i Mejlones, čime 5 trenutnih zajedničkih projekata Rusije i Venecuele imaju ukupne geološke rezerve nafte koje se procenjuju na više od 20,5 milijardi tona.

Praktično je nemoguće u jednom članku navesti sve ugovore koje je Vladimir Putin potpisao s Kubom, Nikaragvom, Brazilom, Argentinom, zemljama skupine CELAC i skupine BRIKS na putovanju po Latinskoj Americi sredinom ovog meseca, o čemu je danima izvještavao RT Aktualidad, program medijske kuće RT na španskom jeziku. Ukoliko nekoga zanima svih četrdesetak članaka i izveštaja o sklopljenim sporazumima možete ih naći u posebnom izdanju „RT Aktualidad – Zbližavanje Rusije i Latinske Amerike“ (Acercamiento entre Rusia y América Latina), a sabravši sve možemo govoriti o ugovorima vrednim na desetine, dugoročno i na stotine milijardi dolara.

Ruski Finansijski Vjesnik piše kako su za ciljane sankcije već bila spremna četiri odgovora i naglašava da će SAD i Rusija imati zanemarive recipročne gubitke, a što se tiče Evrope, evropski proizvođači će biti jedini koji će se naći u problemima, jer će takva ograničenja pogoditi privrede zemalja EU i gubitak evropskih kompanija je već u startu procenjen na 20 milijardi evra.

Prvi korak Rusije je gasna strategija. Kao što se zna, evropske sankcije protiv Rusije će navodno uticati samo na naftnu industriju, ali ne i gas. To je pre nekoliko dana rekao predsednik Evropskog veća Herman Van Rompej. Ovakva odluka ne čudi, obzirom na zavisnost EU o ruskim isporukama gasa. Prema mišljenju mnogih stručnjaka, uključujući i rejting agenciju Fič, u Evropi još ne postoji alternativa Gazpromu, budući da je prošle godine potrošnja gasa u Evropi iznosila od 541 milijardu kubnih metara. Napetost oko snabdevanja biće sve veća približavanjem zime, budući da se već od jesni očekuje krađa transportnog gasa od strane Ukrajine.

Naime, od ukupne potrošnje gasa u Evropi uvezeno je 253 milijarde kubnih metara (46,7%), a zalihe Gazproma u Evropi, uključujući Tursku, prošle godine su dostigle 161,1 milijarde kubnih metara, odnosno, udeo Gazproma na evropskom plinskom tržištu je porastao na 29,9%, pri čemu se većina isporuka još uvijek obavlja preko teritorije Ukrajine. Kapacitetima gasovoda „Severni tok“ i „Južni tok“, od 110 do 120 milijardi kubnih metara, stabilizovaće se snabdevanje uz izbjegavanje tzv. „ukrajinskog faktora“. Gasovod „Južni tok“ bi trebalo da bude pušten u pogon krajem 2015., što ostavlja celu godinu dana neizvesnosti. Tek tada će se rizici povezani s krizom u Ukrajini početi smanjivati. Međutim, iako EU planira smanjiti zavisnost o ruskom gasu, sve postojeće alternative još uvek izgledaju atraktivno samo na papiru i napuštanje ruskog gasa će biti moguće samo u dugoročnom razdoblju.

Drugi ruski adut je grupa BRIKS, a da bi se razumela dinamika koja vlada unutar grupe, preporučujemo informisanje sa službenog portala BRIKS Post, a malo ređe ono što pišu „renomirani“ mejnstrim mediji, gdje je većina analiza napisana po narudžbi u dnevno političke svrhe.

Naime, BRIKS ne skriva svoju težnju za većom samostalnošću. Osnovao je svoju Banku i Fond rezervnih valuta. Temeljni kapital BRIKS Razvojne banke je dogovoren prije dve nedelje i biće 100 milijardi dolara, biće namenjen za podršku privredama grupe, a vrata finansijskih institucija grupe su otvorena i spoljnim partnerima.

Nekoliko poznatih zapadnih ekonomista upozorava da je stvaranje BRIKS Banke jasan signal gubitka poverenja dela zemalja u prozapadni finansijski sistem pod vodstvom Sjedinjenih Država i da je jasan pravac u kome će se kretati BRIKS. Na primjer, fond deviznih rezervi je jedini način da se stvori alternativa američkom dolaru. Bolja integracija zemalja članica grupe uključuje i razvoj trgovinskih odnosa. Povećanje prometa je osetno u sektoru vazduhoplovstva, železničke i energetske opreme. Takva vrsta preusmeravanja podstiče i razvoj robnog izvoza, a fokus je na tržištima Kine, Indije i ostalih zemalja u azijsko-pacifičkoj regiji.

Treća stavka je preusmeravanje prodaje nafte i gasa Kini i Indiji, a četvrta, koja je već spomenuta, veliko otvaranje Rusije zemljama Latinske Amerike. Tu je naravno i Evroazijska ekonomska unija u okviru koje Rusija užurbano radi na sprovođenju svoje politike „okretanja Istoku“.

Možda je sada jasnije zbog čega ruski predsednik gotovo i ne komunicira sa zapadnim liderima.

Sagledavši sve relevantne i proverene podatke, postavlja se pitanje koji je uopšte bio cilj Vašingtona. Rusija će sigurno preživeti „sankcije“, ali se mora priznati da je Obama postigao možda svoj glavni strateški cilj, a to je raskol između Rusije i Evropske unije.

Američki časopis Nacionalni Interes (The National Interest) u izdanju od 29. jula govori upravo o tome, i piše „kako se ostvarila najveća noćna mora Evropske unije, a to je sukob između Vašingtona i Moskve“, u kojem je Brisel na svoju štetu morao odabrati „savezničku“ stranu.

„Rusija se uči živeti u novom surovom okruženju u kome protiv nje ekonomske sankcije i političku konfrontaciju predvodi Vašington. Više od pet meseci nakon promene režima u Kijevu, što je Moskvu uvelo u novu eru spoljne politike i međunarodnih odnosa, prepoznaje se novi nacrt ruske bezbednosne strategije u nastajanju. On je tako dizajniran da će verojatno dugo uticati na globalnu scenu. Središnja pretpostavka u toj strategiji je da Rusija reaguje na politiku SAD-a na način kao što se u boksu udara vreća i drži na odstojanju. Kremlj apsolutno nije mogao ignorisati razvoj događaja u Ukrajini, zemlji od izuzetne važnosti za Rusiju. Oružani ustanak u Kijevu je doveo na vlast koaliciju ultranacionalista i pro-zapadnih političara , najgoru moguću kombinaciju koju Moskva može zamisliti.

Predsednik Putin je to video kao izazov za Rusiju na međunarodnom i unutrašnjem planu. Prihvativši izazov, Rusija je pristala na dugoročni sukob sa Sjedinjenim Američkim Državama. Verbalno protivljenje američkoj globalnoj hegemoniji nije bilo dovoljno. Za razliku od rata u Gruziji 2008., Ukrajina nije epizoda koja se mogla lokalizovati i ograničiti. Međunarodni poredak će od sada biti prožet američko-ruskom borbom za novi međunarodni poredak“, piše Nacionalni Interes.

Časopis Foreign Policy piše da „ako je istina da Putin svet želi vratiti u 19. vek, onda je isto tako istina da Obama svet želi kakav je bio 1991.“, odnosno, s Amerikom kao globalnom hegemonističkom silom u unipolarnom svetu. Sada je valjda jasno zbog čega je došlo do aneksije Krima i zbog čega Moskva neće, ne može i ne smije popustiti. U doglednoj budućnosti, Ukrajina će u toj borbi biti glavno poprište sukoba.

Taktika Moskve se može promeniti, ali njeni ključni interesi ne. Glavni cilj Moskve je da udalji NATO savez i američku vojsku iz Ukrajine. Ostali ciljevi uključuju održavanje ruskog kulturnog identiteta na jugoistoku Ukrajine i zadržavanje ruskog Krima. Dugoročno, status Krima će biti ključna tačka sukoba.

U širem smislu, Vašington i Moskva se neće sukobljavati toliko zbog Ukrajine, koliko zbog Evrope. Podsetimo da je u najavi Evroazijske unije Putin najavio mogućnost stvaranja „personalne unije“ između EU i EEU, što mu Vašington nije mogao oprostiti, jednako kao kada je na Konferenciji o sigurnosti u Minhenu u februaru 2007. naglasio potrebu stvaranja multipolarnog sveta, a već tada je BBC pisao kako „Rusija pokreće fazu novog Hladnog rata“. Očigledno britanski novinar koji je komentatisao Putinov govor nije čuo ništa drugo, osim potrebe da SAD prestane biti globalna hegemonistička sila, a zaboravio je deo u kome ruski predsednik naglašava „kako svim narodima sveta treba jamčiti da se razvijaju slobodno i nezavisno od spoljnih faktora“.

Za razliku od prošlog Hladnog rata, koji je bio obeležen „strahom od komunizma“, trenutna situacija u Ukrajini i sukob Amerike s Rusijom može dovesti do podela unutar EU. Zapadni Evropljani uglavnom još uvek ne vide pretnju od Rusije, a takođe zacise od ruskih energenata i ruskog tržišta za svoj izvoz.

Da Vas podsetimo:  U Valjevu – Reče mi jedan čovek

Rusija će nastojati spasiti što veći deo svojih gprivrednih veza sa zemljama EU. Takođe, naporno će raditi kako bi zaštitila tržište za svoje energetske zalihe u Evropi. U tom nastojanju, Moskva će se usredotočiti na Nemačku, Italiju, Francusku, Španiju i niz manjih zemalja, od Finske i Austrije do Grčke, s kojom Rusija ima izgrađene jake trgovinske veze.

U idealnom slučaju, Rusija bi želela videti Evropu kako pobednički vraća stratešku nezavisnost u odnosu na Sjedinjene Države. Moskva računa da će ekonomske sankcije koje uslovljavaju SAD, a koje samo štete Evropi, pre ili kasnije dovesti do podela unutar EU i samog „Transatlantskog saveza“. Međutim, Rusi već osećaju da će u doglednoj budućnosti Evropa ipak slediti Sjedinjene Države i kratkoročno moraju računati na „neprijateljsku Evropu“.

Dugoročno Moskva računa na vezu sa stabilnom Nemačkom, koja je u 21. veku de facto postala lider Evrope. Ovaj proces bi tokom vremena Evropskoj uniji mogao dati karakter pravog strateškog igrača i odnose EU i Wašigntona učiniti pravednijima. Iako se interesi Berlina i Moskve znatno razlikuju, rusko-nemački odnosi su i dalje prioritet Kremlja. Ova strategija traži više vremena, a Rusija danas nastoji kompenzovati gubitke jačanjem veza u Aziji, Latinskoj Americi i Africi.

Za Rusiju je važno da raste kineska privreda, jer je to jedan od glavnih strateških igrača koji ni u primisli ne može prihvatiti američke sankcije. Zabrinuta da potencijalno postane previše zavisna od Kine, Rusija će se nastojati baviti svim zemljama u Aziji koje pristanu na saradnju, a njih nije malo.

Grupa BRIKS može poslužiti kao dobar instrument u stvaranju novih veza, kao što je preko Kine Indiju približila Pakistanu.

Brazil, Rusija, Indija, Kina i Južna Afrika su prirodna platforma za tako nešto. Rusija je osim ekonomskih jemstava dobila i određenu moralnu potporu od svojih partnera, a radi na poboljšanju odnosa sa drugim zemljama u Latinskoj Americi, Aziji, Bliskom Istoku i Africi. Međutim, da stvarno ojača svoje veze sa nezapadnim zemljama, Rusija će morati značajno proširiti privredne odnose sa ostalima, u čemu je Indija ključni prioritet, nakon čega sledi ASEAN.

Politički, Rusija se već postavila kao predvodnik svih zemalja koje su nezadovoljne američkom globalnom dominacijom. Ove zemlje gledaju na sukob Rusije sa Sjedinjenim Američkim Državama sa velikim zanimanjem i izvlače odgovarajuće zaključke.

Konkretno, danas sve u svetu zanima šta zemlja poput Rusije može učiniti i koje će troškove za to morati da snosi. S obzirom na vrlo raznoliku prirodu nezapadnog sveta, možda nije realno očekivati previše solidarnosti od ruskih partnera. Ipak, rusko-kineski dvojac u Savetu bezbednosti Ujedinjenih Nacija može postati uporište za sve one koji žele alternativu zapadnoj dominaciji.

Kremlj razume kako najozbiljnija potencijalna prijetnja ruskoj nacionalnoj bezbednosti nisu sankcije niti NATO, već ona dolazi iz zemlje. U svojim posljednjim uputstvima ruski predsednik je naglasio prioritete Kremlja sledećim redosledom: poboljšanje međuetničkih odnosa u ogromnoj i vrlo raznolikoj zemlji, jačanje ustavnog poretka i politička stabilnost u Rusiji, podsticanje privrednog i društvenog razvoja, s posebnim osvrtom na daleke, ugrožene ili depresivne regije Ruske Federacije. Putin je uveren da svaki ozbiljan problem u bilo kojem od tih područja SAD mogu iskoristiti kako bi potkopali ruski suverenitet i teritorijalni integritet.

Zatražio je veću državnu kontrolu nad unutrašnjom situacijom, nove mere ekonomske politike u reindustrijalizaciji Rusije, smanjivanje njene zavisnosti od Zapada u kritičnim oblastima privrede, pažljivu preraspodelu sredstava, kao i osvajanje što više saveznika vlasti u različitim grupama u društvu.

On, takođe, poziva na nacionalno svesnom, elitnom i patriotskom vaspitanju mlađe generacije Rusa. Sve su to mere kojima Kremlj planira smanjiti ili potpuno otkloniti pritisak Zapada. Sumnja li iko u njihovo sprovođenje, dovoljno je da se priseti kakvu je Rusiju na upravljanje dobio ovaj isti predsednik, prvo kao premijer 1999., potom kao predsednik 2000. Ruski oligarsi su pretnja Putinu, a o njegovom odnosu sa njima najbolje svedoči deo dokumentarnog filma zapadne koprodukcije o ruskom predsedniku u kome Putin raspravlja sa Hodorkovskim, a odmah potom teče rasprava sa vlasnicima kompanije koji su „zbog malog profita hteli zatvoriti pogone u kojima je radilo desetak hiljada radnika“. Te dve scene u kojima Putin ne moli, nego naređuje oligarsima što trebaju činiti i da govora o zatvaranju fabrika nema, najbolje opisuju stav ruskog predsednika prema oligarsima koje je nasledio od Jeljcina i na koji se način ophodi s njima.

U pogledu vojne bezbednosti, glavna pretnja Rusiji je infrastruktura NATO saveza koja se približava Rusiji, što je sa tzv. „protivraketnim štitom“ gotova stvar. Američki časopis Nacionalni Interes piše da su američki projektili usmereni na odvraćanje ruskog nuklearnog potencijala, a tu su i konvencionalni sistemi koji mogu napasti ruske ciljeve s velikom preciznošću. Rusija mora udvostručiti trud u vojnoj modernizaciji, s naglaskom kako na nuklearne snage koje bi trebale biti verodostojne, kao i na konvencionalne snage koje se mogu koristiti u raznim scenarijima u blizini ruskih granica i inostranstvu. Sjedinjene Države i NATO se opet pojavljuju kao ruski protivnici.

Teško će doći do sukoba, ali će asimetrično suparništvo biti teško i dugo. Sankcije neće Putina odvratiti od zacrtanih ciljeva. On takođe zna da bi se, kada bi učinio samo jedan korak nazad, pritisak na njega još više povećao, jer bi se to protumačilo kao znak slabosti. Ruska elita će možda morati proći kroz veliki preobražaj, doći će do smene osoblja, kao posledica rastuće izolacije od strane Zapada, ali će zbog spoljnjeg pritiska u ruskom narodu u cjelini verovatno sve više rasti patriotsko raspoloženje. Putin se ionako sve teže nosi sa službenom korupcijom i birokratskom samovoljom. Mora ipak paziti da Kremlj ne pretvori u opkoljenu tvrđavu i ne počne sprovoditi masovnu represiju, jer će tada sigurno izgubiti. Za sada je podrška ruskog naroda neupitna, a dokaz za to su politička istraživanja Levada Centra, koji vrši široka ispitivanja na uzrocima od nekoliko stotina hiljada ljudi iz svih ruskih regija.

Prerano je nagađati kako će takmičenje Vašingtona i Rusije završiti. Ulozi su vrlo visoki. Svaki ozbiljan ustupak od strane Putina brzo bi ga doveo do gubitka vlasti u zemlji, a svaki ozbiljan ustupak od strane Vašingtona u smislu mirenja sa Rusijom, bio bi dokaz smanjenja američkog globalnog uticaja, što bi dovelo do posledica u Aziji, na Bliskom Istoku i drugim delovima sveta. Ironično je da će promene u svetu verovatnije uzrokovati Rusija, koju su još pre nešto više od desetak godina smatrali propalom državom, a ne SAD koje su deset godina bile globalna sila bez premca. Međutim, brojke sa početka ove analize su tačne, potvrđene i neumoljive i govore same za sebe.

Bez obzira na pradavne ideološke sukobe između tumačenja marksističke misli, koji su znali dovesti i do oružanih sukoba na rusko-kineskoj granici, Kina mora biti zadovoljna takvim ishodom, a američki analitičari upozoravaju i tu krivicu opet pripisuju Obaminoj administraciji, koja je Rusiju od privrednog partnera Kine, pretvorila u strateškog partnera u svakom smislu, što je takođe počelo sa Putinom i sporazumom Rusije i Kine iz 2001. Tada je američka fondacija „Heritaž“ upozoravala američke zvaničnike da je era hladnih odnosa Moskve i Pekinga završena i da nije riječ o nikakvom „prijateljskom i privrednom ugovoru“, nego se stvara „evroazijsko strateško partnerstvo“ između ove dve zemlje. Trebalo je 13 godina da se Vašington u to uveri.

Koliko će trebati evropskim zvaničnicima da shvate da ne treba voditi tuđe ratove, posebno ne one koje su osmislili stratezi u Vašingtonu?

Srećom, sada istorija teče mnogo brže i možda se Brisel urazumi već ove zime, budući da Moskva nipošto ne sme popustiti, posebno ne Kijevu i tranzitu gasa za Evropu preko Ukrajine. U završnici postoji i američki tečni gas, 40-50% skuplji, ali je „mali problem“ što nema izgrađenih terminala. Rusija će ostaviti otvorena vrata Evropskoj uniji za saradnju, a Vašington će i dalje nazivati „američkim partnerima“, iako će činiti sve da američki lideri napokon shvate kako je vreme unipolarnog sveta zauvek prošlo i da sile u nastajanju nikada više neće pristati na takav scenario.

N. Babić

Advance

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime