Saodgovornost Ustavnog suda za stanje pravnog haosa u Srbiji

1
492
Foto: printscreen

Pre nekoliko dana javnost je iz saopštenja-jedne-rečenice Ustavnog suda Srbije (USS) saznala za je ovaj Sud odbacio sve inicijative za ocenu ustavnosti Odluke o proglašenju vanrednog stanja. Posle par dana na portalu USS pojavio se tekst Rešenja o odbacivanju (vid. ovde). Najblaže rečeno, ovo je po svojoj formi dokument omalovažavanja svih inicijativa i njihovih podnosilaca. Njih je, koliko mi je poznato, bilo deset, ali USS nije ni jednog udostojio svog pojedinačnog odgovora, već je liferovao skupni tekst (Rešenje) kao da je reč o zajedničkom radu deset inicijatora, a ne o deset posebnih priloga.

Pored toga što je reč o nedoličnom postupku, njime se umanjuje mogućnost celovitog javnog reagovanja svakog pojedinog inicijatora. Naime, rđava namera USS da smandrlja svoju javnu obavezu i pruži odgovore na inicijative nužno je završila u jednoj stilskoj i jezičkoj papazjaniji i pored površnog napora da se stanovišta desetak pojedinačnih inicijativa tematski sistematizuju i tako demantuju. Tako to biva kada imamo posla sa ustanovom zaduženom za zaštitu Ustava za koju se unapred moglo znati da će odbaciti svaku inicijativu koja dovodi u pitanje zakonsku zloupotrebu delovanja najviših organa vlasti, a posebno kultne ličnosti.

Ovde ću nastojati da odgovorim na neke navode u tekstu Rešenja za koje mogu da pretpostavim da se odnose na inicijativu devet potpisnika iz grupacije „Bojkot“ u čijoj izradi sam učestvovao. Ta inicijativa se usredsredila na dokazivanje prekršaja  stava 5 člana 200 Ustava Srbije, upravo onog na koji se pozvala funkcionerska trojka (predsednik Republike, predsednik Narodne skupštine i predsednik Vlade) kada je u svoje ruke od Skupštine preuzela dužnost da zavede vanredno stanje. To jeste ustavna mogućnost, ali pitanje je – da li je Skupština stvarno bila u nemogućnsti da se sastane, ko je i na osnovu čega procenio da ne može i, ako je takva procena izvršena, zašto uz Odluku o proglašenju vanrednog stanja nije dato i obrazloženje akta o preuzimanju skupštinske nadležnosti.

U odgovarajućem delu svog Rešenja USS se poslužio jednim verbalnim trikom. On kaže: „…Ustavni sud ističe da se prilikom objavljivanja odluke o proglašenju vanrednog stanja ne objavljuje obrazloženje, kao što se ne objavljuje obrazloženje bilo kog opšteg pravnog akta“. U ovoj polurečenici ima više nivoa izvrdavanja jasnog odgovora povodom primedbe inicijatora da uz Odluku nije dato i obrazloženje:

Prvo, inicijator nije ni tražio da funkcionerska trojka obrazloži razlog za uvođenje vanrednog stanja, kao što tvrdi USS, nego da pruži obrazloženje zašto Skupština nije u mogućnosti da se sastane. To piše na više mesta u tekstu inicijative, a evo i jednog primera: „Postavlja se pitanje, na osnovu čega su nosioci tri državne funkcije ocenili da Narodna skupština `nije u mogućnosti da se sastane` te su preuzeli njeno ustavno ovlašćenje i doneli Odluku o proglašenju vanrednog stanja“.

Da Vas podsetimo:  Auto-put do Crne Gore i nepotreban i nerentabilan

Drugo, u tvrdnji USS koju smo citirali nema nigde pozivanja na neku odredbu iz Ustava ili Zakona o odbrani u okviru poglavlja o vanrednom stanju. To je već na prvi pogled čudno za pedantne pravnike koji se svakom prilikom pozivaju na pravne akte kojima potvrđuju svoje stavove. Odgovor je jednostavan; takve odredbe (da se ne objavljuje obrazlaženje odluke) nigde nema, tako da je naša trojka zapravo mogla da obrazloži svoj čin preuzimanja nadležnosti od Skupštine, jer se ovde ne podrazumeva neki ustavni automatizam. O tome zašto to nije učinila, i zašto je to ustavno relevatno, kasnije.

Treće, USS na kraju citirane rečenice tvrdi da se obrazloženje ne objavljuje ni kada je reč o „bilo kom opštem pravnom aktu“. Ovo je već materijalno netačno. U Jedinstvenim metodološkim pravilima za izradu propisa (Sl. glasnik br. 9/10), glava VII, nalaze se četiri člana (58-61) u kojima se navode pravila obrazloženja propisa. U prvom od tih članova stoji. „Predlagač je dužan da uz predlog propisa, kao i uz tekst amandmana, dostavi obrazloženje“.

Kako bi ipak opravdao odluku funkcionerske trojke da preuzme nadležnost Narodne skupštine u svoje ruke, USS je prešao na pitanje o proceni situacije u kojoj navodno nema uslova za skupštinsko zasedanje. U tom pregnuću latio se Poslovnika Narodne skupštine i odredaba o postupanju u ratnom i vanrednom stanju. Kao i u prethodnom slučaju, njegova tumačenja su ne samo nategnuta nego nakrivljena prema ustavno sumnjivim radnjama funkcionerske trojke.

U svom tumačenju USS se oslanja na alineju 5 člana 243 Poslovnika gde se kaže da predsednk Skupštine „u slučaju ratnog ili vanrednog stanja… obaveštava predsednika Republike i predsednika Vlade da Narodna skupština nije u mogućnosti da se sastane“. Ova odredba logički je jasna samo u tom smislu da predsednik Skupštine to može da učini „u slučaju ratnog ili vanrednog stanja“, što znači onda kada je ono već na snazi, što je logički moguće tek pošto ga je Skupština proglasila. Dakle, ovo obaveštavanje sledi već proglašeno ratno ili vanredno stanje, a ne prethodi mu, i može se ticati samo potonje a nikako prethodne nemogućnosti da se Skupština sastane. Kako, međutim, ovu situaciju tumači USS upinjući se da dokaže da su odluke funkcionerske trojke bile ne samo legitimne nego i legalne. On kaže: „Dakle, Ustavni sud konstatuje da ni u jednom od navedenih akata (pored Ustava i Zakona o odbrani, i Poslovnika, nap. autora) nije predviđena obaveza predsednika Narodne skupštine da sazove ovo telo radi proglašenja vanrednog stanja pre nego što samostalno proceni (istakao autor) da li je Narodna skupština u mogućnosti da se sastane“.

Da Vas podsetimo:  Novac iz „Fonda dijaspora za maticu“ pripada srpskim ratnim veteranima iz 1999.

Svojim tumačenjem da se sve zasniva na „proceni“ koju donosi predsednik Skupštine, USS pere ruke od sadržaja procene, budući da to nije pravni već faktički akt. To bi držalo vodu da ne implicira apsurdnu situaciju da tako važne odluke kao što je proglašenje vanrednog (pa i ratnog) stanja zavise od „procene“ jedne osobe, makar to bio i predsednik Skupštine. USS može da se sakrije iza vela formalnosti, jer Ustav, Zakon o odbrani i skupštinski poslovnik ovde nisu dorečeni, ali upravo zato postoji institut obrazloženja, neophodan radi dovođenja u sklad konkretne odluke sa duhom ustava. Ako stvar posmaramo iz ugla tumačenja, zar nije USS mogao da posumnja u proizvoljnost „procene“ pojedinca u ovako važnoj stvari. Mogao je, samo da je hteo, da iznese stav da je u ovakvoj pravnoj (propisi) i faktičkoj (pandemija) situaciji  „procenu“ o mogućnosti rada Skupštine njen predsednik trebalo da obavi uz konsultacije sa Predsedništvom Skupštine, Kolegijumom šefova poslaničkih grpacija ili članovima odgovarajućeg skupštinskog odbora. Ne, USS izabrao je lagodnu oportunističku poziciju opravdanja jednog samovoljnog političkog akta.

Svi mi znamo da ni aktuelna predsednica Skuštine ni ministar odbrane nisu svojim „procenama“ uticali na odluke o radu Skupštine i o neopravdanom prenosu njene nadležnosti na trojku. Ali zato je USS morao da bude otvoren prema primedbi iz inicijative o nedostatku obrazloženja. Tim pre što su bili izloženi empirijski argumenti o naprasnosti odluke o preuzimanju. Predočeno je da trojka nije mogla da se pozove ni na Naredbu ministra zdravlja o ograničenju okupljanja ni na njeno objašnjenje od strane Vlade (11. mart). Sadržaj ovih akata ne može se odnositi na Skupštinu i svi su toga bili svesni. S obzirom kako su postupili, bezobzirno i bahato, bez objektivnog razloga i argumenta, nisu ni imali održivo obrazloženje i zato ga nisu ni dali, a ne zato što se ono „ne objavljuje“ kako je ustvrdio USS. Radila je čista politička samovolja.

Da Vas podsetimo:  Izbori kao egzekucija nad demokratijom - i zdravim razumom

Najzad, valjda je USS bio dužan i da položi račun pred relevantnim činjenicama bez kojih nije razumljiv kontekst ustavnog pitanja o jednoj važnoj javnoj odluci. Naravno, sve se vrti oko procene javne opasnosti zbog koje je zavedeno vanredno stanje. Kao što se vidi, ova inicijativa nije ulazila u ovo pitanje držeći se prećutne pretpostavke da je odluka o vanrednom stanju sadržinski ispravna. Ali, koliko god da je doneta odluka sporna iz proceduralnih razloga, u tvrde činjence koje je okružuju ne može se sumnjati. Kada je Odluka o proglašenju vanrednog stanja bila doneta (15. mart) u Srbiji je bilo 46 potvrđeno obolelih od virusa korona, a nije bio nijedan umrli. Skupština se tada navodno nije mogla sastati. Kada se Skupština sastala da bi proglasila kraj vanrednog stanja (28. aprila) bilo je preko 8 000 obolelih i 160 umrlih. Zar USS nije, donoseći svoje Rešenje (22. maja), mogao da sabere dva i dva i poveže svoje stručno mišljenje sa činjenicom da je tzv. nemogućnost zasedanja Skupštine bila očigledno isforsirana odluka radi političkih ciljeva, a da je pozivanje na Ustav bila samo farsa.

Na kraju, zašto je sve ovo važno. Pa valjda svi znamo da bi finale bilo isto i da se Skupština sastala, proglasila vanredno stanje i potom se povukla, ili čak povremeno sastajala, recimo na nivou radnih odbora ili rukovodstva. Ali, kada bi pri takvom stanju političkog sistema postojao sud profesionalnih i časnih ljudi spremnih da štite Ustav, funkcionerska trojka ne bi tako opušteno kršila osnovni pravni akt države. Takvo ponašanje bilo bi bez zazora proglašeno za uzurpaciju. Nije na Sudu da upotrebi taj politički pojam, ali svi bi znali da je reč o tome, u konkretnom slučaju o uzurpaciji nadležnosti parlamenta od strane tri najviša državna funkcionera. Ako USS izbegava da radi svoj posao, što mu inače nije prvi put, onda zaštitu Ustava u svoje ruke moraju da uzmu građani. Ovih desetak inicijativa nije urodilo plodom samo zato što je USS iz svojih ruku ispustio moć prava i priklonio se onima koji vladaju preko moći neprava. Ali, ove inicijative, kao i mnoge druge činjenice o karakteru današnje vlasti u Srbiji, zadobiće jednom svoj značaj, onda kada vreme postavi pitanje šta je ko i kada radio.

Slobodan Samardžić
Izvor: Srbija Svet

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime