Hrvatski entitet je ključni uslov za perspektivu BiH, pa ma šta ko o tome mislio
Najnoviji pokušaji dela sarajevske muslimanske političke elite da destabilizuje stanje u Bosni i Hercegovini direktno su vezani za sve realniju mogućnost stvaranja trećeg entiteta koji bi bio pod kontrolom Hrvata, a ne za „dežurnu temu“ – Republiku Srpsku. Ambicije Hrvata da i formalno dobiju svoj entitet imaju podršku srpskog naroda, pa se u Sarajevu procenjuje da bi bilo politički lakše razbiti to savezništvo nego direktno udariti na Hrvate. U tom svetlu bi trebalo gledati i na nedavni neuspeli pokušaj obnavljanja tužbe protiv Srbije.
Taj koncept očigledno nije uspeo pa je član Predsedništva BiH Bakir Izetbegović poručio u Mostaru da će podržati „legitimne predstavnike“ Hrvata u vlasti, ali pod uslovom da se hrvatski narod odrekne ambicije da ima svoj entitet. Na to Izetbegovićevo priznanje šta je njegov problem indirektno je odgovorio njegov hrvatski kolega Dragan Čović da „još uvijek neko vjeruje da može birati u ime drugih, a ja vas uvjeravam da ne može. Moramo razumijeti da BiH neće preživjeti kao normalna europska država bez Hrvata“.
Zašto je deo muslimanske političke elite protiv hrvatskog entiteta? Pre svega zato što jedan njen deo još uvek ne napušta uverenje da su muslimani vlasnici BiH i da zato država treba da bude pod njihovom dominacijom, a to znači i centralizovana. Osnovni uslov za to je ukidanje svih entiteta, a ne stvaranje novih. Ta nerealna ambicija se pakuje u formu evropskih integracija, pravednosti i očuvanja BiH kao države. Suština, međutim, u ovom slučaju nije u tome. Niko nema ambiciju da napusti dejtonsku BiH. Ni Republika Srpska mada joj se to često u medijima i političkim saopštenjima pripisuje, ona se pre svega bori za svoj status u BiH. Suština u otporu entitetu Hrvata je u strahu dela muslimanske političke elite i samog Sarajeva. Taj strah se temelji na svesti da sa enitetom Hrvata nestaje i Federacija BiH, koju čini muslimansko-hrvatsko savezništvo, i onda će muslimani ostati sami. Nema više izgovora i sakrivanja i neminovno je suočavanje sa realnošću.
PRIBLIŽAVANJE SRBA I MUSLIMANA
U toj novoj realnosti vremenom će neizbežno doći do približavanja većine muslimanskog stanovništva Srbima i Republici Srpskoj. Jer, takođe je realnost, jaz između bosanskohzervegovačkih Hrvata i muslimana, uprkos, doduše nametnutom, savezništvu veći je od razlika sa Srbima. I to oduvek. I pored svega što se tokom građanskog rata događalo, muslimani su prirodno bliži Srbima. To približavanje muslimana i Srba ruši osnovnu koncepciju sarajevskih lidera i oni ostaju bez politike, a samim tim nestaju sa političke scene.
U Sarajevu je izgleda procenjeno da je najbolji put osujećenja Hrvata razbijanje savezništva sa Republikom Srpskom, pa je tako pokušana obnova tužbe protiv Srbije za navodni genocid. Namera je bila da se prvo generišu pritisak na Beograd, ožive predrasude u javnom mnjenju i uceni Srbija. Onda bi se pod tim pritiskom preporučilo Srbiji da utiče na Republiku Srpsku, što bi potom trebalo da razruši njeno savezništvo sa bosanskim Hrvatima. U Sarajevu se procenjuje da bi to moglo da se izvede ne samo kroz trgovinu oko optužbi za navodni genocid nego i putem ambicije Beograda da ide ka članstvu u Evropskoj uniji. I to po istom sistemu kako je pre nekoliko godina, tada uspešno, ucenjena Hrvatska na svom putu ka članstvu u EU.
Taj koncept ucene Srbije obnavljanjem tužbe, međutim, nije uspeo, ali ne bi trebalo očekivati da će se deo elite u Sarajevu olako predati, jer to je, slobodnije govoreći, njena borba na politički život i smrt. Ta elita veruje da za te svoje planove ima podršku američke administracije i uverava Amerikance da se stvaranjem hrvatskog entiteta ruši američka politika u BiH, koja se temelji na muslimansko-hrvatskom savezništvu, a protiv Srba. Vreme se, međutim, promenilo i, iako birokratija u Vašingtonu prihvata sarajevska uveravanja, nije spremna da ozbiljnije interveniše jer u novim uslovima cilj je očuvanje BiH kao države, a ne njeno unutrašnje uređenje.
Da li je entitet Hrvata moguć? On faktički već postoji, ali nema zvaničan status. Deo Bosne koji se smatra hrvatskim već godinama funkcioniše kao nepriznati entitet sa svojom kompletnom i ekonomskom i socijalnom infrastrukturom. Drugim rečima, sada bi sve to trebalo samo formalno ustoličiti. To ozvaničenje, uz podršku Republike Srpske, je bilo veoma blizu pre nekoliko godina, ali su tada briselska i birokratija u Vašingtonu, koju su u to vreme predvodili oni što su svoje karijere izgradili na bosanskoj ratnoj nesreći i pratećim lažima, preko Hrvatske uspele da spreče formiranje hrvatskog entiteta.
SAD NEĆE PODRŽATI SARAJEVO
Sada je drugačije vreme i hrvatski entitet je ponovo vraćen na politički sto. Hrvatska je, kao članica EU, nedavno i zvanično preko predsednika vlade Andreja Plenkovića obavestila briselske lidere da su „bosanski Hrvati, strateško opredeljenje i cilj“ politike Hrvatske. U prevodu na običan jezik, Hrvatska želi hrvatski entitet u BiH i na tome će da radi kao svom strateškom cilju. U tome, ako je suditi prema biskupskim konferencijama u BiH, Hrvatska i Hrvati imaju punu podršku Vatikana. To je temeljna promena u odnosu na pre nekoliko godina. Premijer Plenković je to liderima EU preneo na zatvorenom sastanku u Briselu a predsednica Hrvatske Kolinda Grabar Kitarović je javno izjavila da je potrebna „nadgradnja Dejtona“, što znači hrvatski entitet. Ona je takođe ukazala da „međunarodna zajednica godinama zatvara oči“ i da će Hrvatska, vredi podsetiti, „snažno delovati s ciljem dogradnje Dejtonskog sporazuma“. Prvi korak će, po svemu sudeći, biti podrška skoroj izmeni izbornog zakona u Federaciji BiH kako bi se omogućilo da hrvatske predstavnike biraju Hrvati, a ne neko drugi.
Po već ustaljenom običaju, sarajevska elita veruje da će alarmirati EU i Ameriku i da će pretnja novom krizom dovesti do „destabilizacije regiona“, pa čak i novog rata i tako će uspeti da na svoju stranu privuče „međunarodnu zajednicu“. Po svemu sudeći, to je pogrešna procena jer taj deo međunarodne zajednice nema više ni kapaciteta ni vremena da se bavi Bosnom, pa ni interesa. Politički odgovor EU je, na primer, sveden na izjavu komandanta mikrovni snaga EU (EUFOR) generala Antona Valdnera da će „EU vojnici“ u kratkom roku intervenisati ukoliko dođe do novih sukoba. General Valdner je i zapretio da se „neće ustručavati da pozove rezervne snage ako to buyde potrebno“. EUFOR u BiH ima oko 800 vojnika za koje niko ne zna šta rade. Upozorenje evropskog generala je ne samo besmisleno nego i svedočanstvo o političkom rasulu EU pa Brisel, umesto jasne politike, kupuje vreme političkim izjavama jednog generala. Američka administracija je za sada uzdržana i verovatno će tako i da ostane. Očigledno je da je zvanična Hrvatska mnogo realnije procenila situacija u međunarodnom okruženju i bosanske Hrvate postavila na svoj strateški pijedestal.
Tačno je, s druge strane, da bi stvaranje hrvatskog entitea značilo konačnu etničku podelu BiH. Ali u relanosti ta podela već postoji i zato bi formalizovanje te podele pre svega značilo mogućnost izgradnje unutrašnjih institucija i legalizovanje onoga što je već stvarni život tamošnjeg sveta. Uz to, trebalo bi da bude jasno da BiH može na duži rok da opstane samo ako je ustrojena na bazi tri etnička entiteta čije će se obaveze jasno međusobno zakonski odrediti. Otvoreno govoreći, hrvatski entitet je ključni uslov za perspektivu BiH, pa ma šta ko o tome mislio. Sve drugo je samo odlaganje neizbežnog raspada te neobične i nesrećne države.
Siniša Ljepojević
www.standard.rs
