Saša Gacik: Ne priznajem „ne mogu“ ili „nemoguće“

0
77

Maratonac Saša Gacik iz Niša osvojio je drugo mesto na Paliću gde se pre pet dana održao ultramaraton. Javnost je oduševio time što je pretrčao čak 223 kilometra za 24 sata. Pre toga imao je uspehe u ovom sportu, a sve je počelo u 39. godini kada je poželeo da zdravije živi odnosno da „skine“ petnaestak kilograma i ostavi pušenje.

Kako si se zaljubio u dugoprugaško trčanje?

saša-gacikSa trčanjem sam krenuo relativno kasno, tek u 39. godini, vodjen željom da skinem petnaestak suvišnih kilograma, ostavim pušenje i živim zdravije. Moj prvi treninzi su bili fantastična kombinacija brzog hodanja i trčanja sa dušom u nosu, gde sam uspeo da predjem za mene fascinantnih 2-3km. Bilo je teško, ali nisam odustajao. Nekako se to lepo primilo u meni, jer sam se sjajno osećao nakon napora. Posle par meseci lutanja kroz “treninge” kao guska u magli uspeo sam da istrčim celih 8km i pomislio sam da sam spreman da istrčim i svoj prvi polumaraton u Beogradu 2010. Uspeo sam, rezultat mi je bio nešto preko 2 sata, mučio sam se, ali najbitnije, otvorila su se neka vrata u mom umu i poverovao sam da od tada više ništa neće biti nemoguće. Od tada, zvanično sam istrčao 11 ultramaratona i 64 maratona, upoznao more divnih pozitivnih ljudi i zacementirao svoje mesto u grupi takozvanih rekreativnih trkača jer nije bilo trke na kojoj nisam učestvovao. Medjutim, imao sam prilično dug put od moje prve ultre, do ovogodišnje titule vicešampiona Srbije. S obzirom da sam sebe smatrao isključivo rekreativcem, smatrao sam da je ultramaraton na 6h prava mera za trkača mog “renomea”, pa sam bio prezadovoljan (s pravom) kada sam uspevao da na takvim trkama istrčim preko 55km. Smatrao sam ultre samo izuzecima od mojih pravila, jer sam bio čvrst u nameri da što pre udjem u “Klub 100 maratona”, pa je trčanje većih dužina bio samo napor više. Medjutim, ideja da učestvujem na renomiranom UTMB-u, gurnula me je u drugom pravcu, te sam prošle godine u periodu od dva meseca istrčao tri planinske ultre i sakupio dovoljan broj poena da bih se kvalifikovao za Mon Blan. To je naravno otvorilo nova vrata u glavi i opet pomerilo granice do kojih sam, do tada, verovao u čuda. Nakon svake od trka, shvatao sam da sam mogao još bolje i na kraju, upitao zapitao sam se: “Šta će se desiti ako zaista počnem da treniram kako bi trebalo?“ .

Nedavno si nastupio na ultraškom prvenstvu Srbije. Kakvi su utisci? Kako si doživeo trku? Bio si sjajan. Jesi li očekivao ovakav rezultat? Jesi li ispunio svoja očekivanja?

Prvenstvo Srbije u ultramaratonu na 24h, održano pre par dana na Paliću je meni novo, posebno iskustvo. S obzirom da spadam u rang rekreativnih trkača i nisam postizao neke zapažene rezultate, uz to već imam 46 godina, smatrao sam da ću možda na kartu iznenadjenja uspeti da malo taktički poljuljam “rivale” na trci, istrčim meni željenih 220km i dostignem treće mesto na prvenstvu. Mislim da je taktika iznenadjenja upalila. Fizički sam smatram bio dobro pripremljen, mentalno još i više, jednostavno, toga dana, sve kockice su se poklopile, imao sam odličnu podršku porodice i prijatelja kraj staze, a i motivacije nije nedostajalo. Na kraju, poslednja dva sata trke nije bilo potrebno preforsirati, svi ciljevi su bili ispunjeni, ali siguran sam da smo sva trojica sigurno mogli još puno bolje, samo da smo to zaista želeli.

Poznat si kao jedan od retkih trkača koji je završio maraton pod zemljom. Reci nam nešto više o tome. Kakvo je to bilo iskustvo?

Maraton u rudniku soli u Merkersu je nezaboravno iskustvo. Ne samo zbog perfektne organizacije, već i same atmosfere, te ovu trku iz tih razloga toplo preporučujem svim zaljubljenicima u trčanje. Naravno, ono što bih posebno izdvojio na ovoj, ali i kod svih drugih trka je druženje sa prijateljima pre, tokom i nakon trke. Medjusobno duboko poštovanje, podrška, naklonost i u krajnjem slučaju isprobavanje svih mogućih vrsta nemačkog piva je nešto meni neprocenjivo.

Koliko kilometara nedeljno pretrčiš i kakve treninge najviše voliš? Što te motivise da se držiš discipline u treningu? Kako si se pripremao za državno prvenstvo?

Poslednjih meseci sam znatno pojačao treninge, pa tako nedeljno pretrčim negde izmedju 150-200km. Volim intervale, intenzivne brzinske treninge ili brda, mada ih se najviše i bojim jer eventualna povreda uz malo nepažnje može da poništi sve prethodne višemesečne napore. Mentalna priprema, odnosno pravilna motivacija, kao i realno sagledavanje naše opšte forme su najbitnije stvari u treningu. Možete biti ne znam koliko spremni, ukoliko prejako krenete i zagrizete više nego što ste zaista u mogućnosti, sigurno ćete polomiti zube. S druge strane, realna procena snage daje vam mogućnost da sebe pravilno rasporedite i uz konstantu samomotivaciju i nutriciju, jednostavno nema mesta lošem rezultatu.

Pretpostavljam da te očekuje nastup u Belfastu na prvenstvu sveta. Kakva su tvoja očekivanja?

Siguran sam da će reprezentativci Srbijie ove godine sigurno nadmašiti sve svoje prethodne rezultate i iznenaditi mnoge na Prvenstvu sveta u Belfastu. Čvrsto verujem u to.

Kakve trkačke planove imaš za drugi deo godine?

Kreće sezona planinskih ultramaratona, tako da ću se njima posvetiti tokom leta. Biće to sjajni treninzi  za nastup na UTMB dogodine, a istovremeno uživaću u lepoti prirode, samom trčanju i životu. Na jesen, vraćam se maratonima, pa ukoliko me zdravlje posluži, pokušaći da spustim svoj rezultat ispod 3h10. Moji prijatelji znaju da ne priznajem izraze kao što su “ne mogu” ili “nemoguće”. Ništa nije nemoguće dok se ne dokaže suprotno. Želim da verujem i verujem u to.

Mnogi dugogodišnji trkači se u nekom trenutku zasite samo trčanja pa tako krenu u druge sportove izdržljivosti kao što su plivanje i biciklizam, ulazeći tako u triatlon. Jesi li ikada razmišljao o tome, jesi li ikada trenirao neki sport paralelno s trčanjem i da li imaš triatlonskih ambicija?

Moj posao je izuzetno stresan, jer programiranje iziskuje stalno učenje, dugotrajno sedenje ispred računara i rešavanje logičkih, organizacionih i svakih drugih problema. Vreme mi je najvažniji resurs, pa ga trošim veoma oprezno, tako da sem posla i treninga trčanja, svo preostalo vreme posvećujem svojoj divnoj porodici. U porodici nalazim ljubav, poštovanje, podršku i sve neophodne sastojke da bih u svom umu sagradio stazu koja nepogrešivo vodi ka novim granicama i čudima.

Koja ti je najdraža trasa za trčanje? Voliš li trenirati na stazi ili više voliš asfalt, brdo, šumu…?

Živim i radim u Nišu koji s obzirom na svoj geografski položaj pruža idealne uslove za pripremu sportista. Brda i planine oko grada su idealni tereni za pripremu trail ultramaratona, a što se tiče road trka, sve ulice u gradu su moji stari poznanici. Traku za trčanje ne koristim nikada, naprotiv, pokušavam da treniram u što gorim vremenskim uslovima, jer se samo tako čovek može pripremiti za sve ono što ga očekuje noću po planinama ili u težim vremenskim uslovima. Takodje, to je i idealan način za testiranje razne opreme, koja je nama ultramaratoncima od ključnog značaja.

Pročitao si sigurno mnogo knjiga o trčanju. Šta bi od trkačke literature izdvojio, šta je na tebe ostavilo najveći utisak i šta bi preporučio kolegama trkačima i trkačicama?

Knjiga koja je na mene ostavila najjači utisak je “Born to run” Christophera McDougalla. Nju sam pročitao u jednom dahu i zapanjio se koliko mi sami malo znamo o fantastičnim mogućnostima ljudskog tela. Takodje tu su i knjige Deana Kanazesa, kao i “Eat & Run” Scotta Jureka. Ipak, izdvojio bih knjigu najboljeg srpskog ultramaratonca Jovica Spajića “Pobedi sebe”, koja je dodala meni neophodan impuls da dostignem do sada željene ciljeve.

Bliže nam se sve topliji mjeseci. Kako treniraš leti? Kako se nosiš s vrućinom?

Leto je doba kada treniram s posebnim uživanjem. Volim sunce, ono me ispunjava neophodnom energijom, daje bolji pogled na planine i oblake u daljini, boji mi svet u ružičasto. Naravno, tokom leta posebnu pažnju obraćam na dovoljnu hidraciju i nikako ne dopuštam da krenem na trening bez dovoljno vode. Kačket je obavezan i naravno, treba ponekad skinuti i majicu jer me je stvarno sramota  “trkačkih rukava” i “nogavica” koje svi mi, koji uživamo u aktivnostima napolju, imamo.

Neka poruka za kraj

Trčanje, posebno naporni ultramaratoni, nam pokazuju ko smo i šta smo, od kog fizičkog i mentalnog materijala smo zaista napravljeni. Nema laži i prevare, možeš ti da umisliš da si ovo ili ono, ipak, shvatiš na kraju pravu sliku. To ne mora da bude loše, naprotiv, oslobadja nas na neki način, daje nam snagu da se fokusiramo na prave ljude i pozitivne stvari, da sagledamo svoje realne negativne osobine i damo sve od sebe da ih umanjimo ili promenimo. Život je kratak, ostavite sve gluposti po strani i bavite se samo onim što će vas stalno inspirisati i voditi napred!

www.sportinterwiev.net

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime