Satanizacija Srba počela je satanizacijom četnika

10
444

Prosvećivanje naroda u Južnoj Srbiji, od jedne grupe srpskih učitelja bio je njihov doprinos sprečavanju nasilne asimilacije svetosavaca. Zajedno sa plodnim radom srpskih sveštenika a nadograđeno naučnim istraživanjima univerzitetskih profesora koji su izvlačili na svetlo dana zlonamerno zatrpane materijalne tragove postojanja srpske srednjevekovne države mnogo pre otomanske okupacije, vodio se čvrst otpor i suprostavljanje nasilnom prekrštavanju naroda. To je usporavalo, smetalo i remetilo dugoročne planove austrougarskih i nemačkih savetnika u otomanskim reformama. Osveštavanje naroda i u duhovnom i u prosvetiteljskom smislu posebno remeti velikobugarske planove.

Nezadovoljni brzinom sprovođenja pokvarenih zamisli svoj bes otomanska i bugarska pogan iskaliće na nevinom srpskom narodu. Tako status svetosavskog naroda u Južnoj Srbiji postaje sve teži i on biva izložen raznom progonu. U čemu se naročito ističu arbanaški nasilnici koje otomanska vlast koristi širom svoje carevine, kao zlotvore koji učestvuju u gušenjima pobuna raznih naroda, „gle čuda“ čak i u Siriji! U isto vreme Bugarska Egzarhija deluje preko VMRO-a ali i krije svoje prave planove iza plašta pravoslavlja. Koristeći tako prevarene i zavedene Srbe da kao komite umesto u borbi protiv okupatora ustvari učestvuju u pokušaju uništenja svetosavlja na prostoru Južne Srbije.

„U proleće 1902 otišao je Stojan Donski sa drugovima u četovanje. Iz Beograda u kome su zimu mirno proveli, odmorni sa skupljenim snagama vraćali su se opet komitetu u goru i ne sluteći da je on, baš u to vreme, kaznio strašnom smrću čoveka, samo zato što se osećao Srbinom kao i oni. To je bio Đorđe Dimitrijević-Patriota, kome su odsekli glavu, da je bace psima, a njegova creva su vukli sredinom prašnjave dorjanske čaršije. Pored praznih ćepeneka sa kojih su trgovci pobegli u dno svojih dućanćića da se sakriju iza koža, jorgana i jagnjećih butova…“(1)

Krijući se tako iza borbe za slobodu pravoslavnih naroda vođeni od VMRO-a bugarske komite sprovodile su krvavi teror nad srpskim stanovništvom koje nije htelo da se pobugarči. Iako je i bugaraški teror u Južnoj Srbiji bivao sve vidljiviji, službena Srbija je nastojala da iznađe rešenje da se otvoreno ne konfrontira sa slovenskom i hrišćanskom kneževinom. Nažalost to je samo davalo krila daljem obrlaćenju od strane austrougarskih i nemačkih savetnika, planski je gurajući u sukob. Pokazalo se još jednom da se sa ljudskim nesojem ne mogu voditi nikakve politike mira, pogotovo ne dokle vrše krvavi pir nad srpskim narodom.

Dok se zvanična Srbija premišljala učestali su porazi osamljenih i od srpske matice ostavljenih srpskih ustanika. Oni su u međuvremenu već uveliko trpeli progon otomanske žandarmerije i bugaraških komita. Posle tragičnog stradanja naroda u tzv „ilindenskom ustanku“ (1903), o čemu su precizno i detaljno izvestile grupa aktivistkinja „Kola srpskih sestara“ i ne samo to već i pomogle u zbrinjavanju stradalnika iz 150 spaljenih i razorenih srpskih sela.

Ovi stradalnici bukvalno ostavljeni bez igde ičega, najzad potiču srpsku vlast da dozvoli aktivnim podoficirima i oficirima da mogu biti dobrovoljci. Kada država već nije dovoljno jaka a još uvek i nedovoljno samostalna da sama pomogne, važno je da ne stoji na putu onim odlučnim, časnim i hrabrim sinovima majke Srbije. A takvih je oduvek bilo, oni i jesu oduvek samostalno pomagali, samo su ipak od svoje Otadžbine očekivali i tražili da ih u tome dodatno ne sputava.

Napokon biva odobrena akcija učešća dobrovoljaca kao budućih instruktora. Onih koji će neobučene seoske mladiće prkosne i ponosne potomke kosovskih div-junaka da pouče kako da odbrane svoja mesta od divljih šiptarskih pljačkaša. I ne samo šiptarskih već i ostrašćenih potomaka bosanskih muhadžira, potomaka krvoloka koje otomanska vlast nije ničim ometala. Naravno obećavali su otomani na sva usta evropskim diplomatama koji su obilazili teren i stradalnike da će sve primiriti. Ali pokazalo se da je to bila samo još jedna dogovorena maskarada sa zapadom baš kao i sve ove današnje. Jedino što je tada bilo mnogo teže među svetosavcima naći nekakve jadnike koji će poput današnje sramne tzv. Srpske liste biti dobrovoljni krvoloci sopstvene dece i naroda.

Nije nas tada zapad još dovoljno iskvario da bi u našim redovima tako lako našao dušmane kojima plač nedoklane srpske dece koji nikada neće zamuknuti nije dovoljan razlog da se prizovu pameti. No, takvima će Gospod suditi po zasluzi. Nasuprot tome među svetosavcima sa kraja XIX veka poče spontani samoizbor kandidata, pretvarajući se u nadmetanje iskazano u izreci – KO SME, TAJ MOŽE! Počelo je da se pravi jato malo ali odabrano skupljajući se u prve prave organizovane četničke odrede.

Prijavljujući se komandantima pukova u garnizonima gde su službovali, ovi dobrovoljci su navodili razloge svoje odluke. Motivisani su bili pre svega željom da konkretno pomognu narodu na terenu. Većina njih nije imala ni rodbine niti nekog svog tamo gde žele da idu. Vodila ih je samo svetosavska duša koja im je jasno govorila da moraju da pomognu svom srpskom narodu, pritisnutom raznim zločinima od strane bugaraške, arbanaške, otomanske nesoji ljudske.

Mudri vojvoda Putnik, reaktiviran posle Majskog prevrata, koji je već imao veliko iskustvo jer je od 1886 do 1889 bio na mestu načelnika Obaveštajnog a nedugo zatim i Operativnog odelenja Glavnog generalštaba znao je kako će koristiti ove mlade junoše da usput i korist za državu ostvare. On je već pažljivo pratio rad nemačkih vojnih instruktora na terenu otomanske imperije, koji su planski uređivali teritoriju za budući rat sa pravoslavnim državama. Bilo je za njegovo iskustvo to potpuno jasno vidljivo.

Nemački general Herman von Goltz, koga će turski generali prozvati Golc paša, sistematski je uređivao teren. Planski gradeći vojna skladišta i kasarne, kaptirajući izvore i podižući cisterne na bezvodnom terenu, kako bi se unapredilo pozadinsko obezbeđenje otomanske vojske. Uz sve to otomanska vojska je počela da uz već tradicionalno korišćeno austrijsko oružje, kupuje i nemačko. Ne krijući da namerava da vojno spreči eventualnu podršku hrišćanskih zemalja svojim sunarodnicima, koji uporno teže oslobađanju od viševekovne okupacije.

Evropski kolonijalni moćnici postaju nezadovoljni ovim otvorenim uplitanjem nemačkih i austrijskih konkurenata. Zato počinju da šalju novinare kako bi svojim čitaocima opisivali „egzotiku Balkana“ kao dela otomanske imperije. Pišući, oni samo onako usput govore o teškom i neizdrživom položaju pravoslavnih hrišćana. Njih pravoslavni nikada nisu interesovali sem onda kada su im bili potrebni za zaštitu njihovih imperijalističkih ciljeva. U svojim naručenim tekstovima nisu zaboravljali da licemerno napomenu kako se poduzimaju mere sveobuhvatnih reformi. Koje će sigurno dati pozitivne rezultate, u neko dogledno vreme! Sve u skladu sa na zapadu omiljenim floskulama, nekakvi „pozitivni“ rezultati koji će stići u potpuno neodređeno ali „dogledno“ vreme.

Mladi, smeli i odlučni podnarednici i potporučnici, uz ponekog i nešto starijeg, upustiše se u neizvesnost boravka na okupiranoj teritorji Južne Srbije. Gde je sve izuzev srpskog naroda bilo protiv njih. Teški uslovi boravka, brojne potere i policijski žbirovi bili su već spremni. Čekale su ih šiptarske svevideće oči i uši na terenu koju je ta pogan mnogo bolje znala, a i za svaku pomoć protiv Srba čekala ih je tako privlačna nagrada u otomanskim lirama. Bili su tu naravno i bugaraški komiti koji potpomognuti i već organizovani od strane Bugarske države i Egzarhije samo vrebaju i traže svoju priliku. Naravno uz sve njih i strani novinari željni senzacija ali vrlo nezainteresovani za istinu.

To će samo prekaliti ove dobrovoljce kao jato malo, ali odabrano. Znanje koje su stekli u vojnoj akademiji pokazaće svoju vrednost. Njihove precizne terenske beleške, dopuniće ukupna saznanja srpskog generalštaba za sada pokazalo se već izvesni rat. Neprocenjiva pomoć srpskih učitelja, sveštenika i diplomatskih činovnika, stvoriće patriotski savez otporan na sva zla koja ih svakodnevno vrebaju.

Posle početnih uspeha, a naročito posle uništenja komitskih zlotvora čete Todora Dimitrova 1907. godine u selu Drenova, ispevao je narod spontano patriotsku pesmu – „Spremte se spremte četnici…“. Počinjući da stvara mit, u kom se isprepliću stvarni događaji i narodne želje, uz ispoljeno interesovanje i prijatelja i neprijatelja. Tako počinje jedna stranica srpske vojničke istorije koju i danas mnogi pokušavaju da preoblikuju. Dodajući joj zlonamerno detalje koji nisu istiniti, a brojni ideološki protivnici su pokušavali da potru sve pozitivne tekovine te vidljive borbe za zaštitu svog ugnjetenog naroda. Ipak niko ne može da uništi na istini stvorenu legendu o srpskim četničkim likovima koji su bili deo oslobodilačke borbe u Južnoj Srbiji, kako se tada nazivala današnja BJR Makedonija.

Vojin Popović, Vojislav Tankosić, Ilija Trifunović, Kosta Milovanović, Đorđe Petrović samo su neka od najpoznatijih imena. Njihova slava ovenčana je koliko uspešnim pobedama u sukobu sa bugaraškim komitama i otomanskim poternim odeljenjima, još i više brigom za narod na terenu i njihovom pravičnošću u vremenu bezakonja, u tom delu otomanske imperije. Stroga pravila ponašanja srpskih četnika, koja je nametnuo realni trenutak njihovog nastanka, bila su nerazumljiva evropskim novinarskim avanturistima. Onih „nepristrasnih“ izveštača koji „stručna“ tumačenja dobijaju od grupe za antisrpski propagandni nastup u Beču. Tako počinje njihova medijska satanizacija svega srpskog koja nikad nije ni prestajala a traje do dana današnjeg!

Ta Grupacija će uz svesrdnu pomoć Bečkog dvora i podršku zapada odigrati i ključnu ulogu u stvaranju nepostojeće albanske nacije. Upravo će oni uprkos duhovnom, kulturnom i istorijskom pravu kao i izvojevanoj vojničkoj pobedi Srbije posle Prvog Balkanskog rata uz pomoć i pritisak velikih sila oteti „za stolom“ teritorije Stare Srbije i pripojiti ih novonastaloj kvazi državi Albaniji. Danas to isto pokušavaju uz pomoć domaćeg ljudskog nesoja i sa dušom Srbinovom, sa srpskim Kosovom i Metohijom.

Vratimo se ipak Južnoj Srbiji i četničkoj borbi za slobodu srpskog naroda. U to vreme otomanska obaveštajna služba oformila je svoje specijalno odeljenje u Solunu. Tu su se sakupljala ukupna saznanja o četničkim aktivnostima. Sadašnje vreme nam omogućava da te arhive dodatno istražimo jer su digitalizovani. Tako će oni pravi srpski istoričari moći da komparacijom rasčlane sve evropske laži o srpskim četnicima, vraćajući im zasluženi oreol boraca za slobodu svog naroda.

Razne laži sabrane u tomovima i tomovima nazovi istoričara evropskih univerziteta, naročito iz Beča, Berlina i Londona, uz već prepoznatljive vatikanske poklonike zlonamernih tvrdnji, najjasnije će pokazati dugoročne planove satanizacije koja traje do danas. Satanizacije koja je u periodu komunističkog jednoumlja samo nadograđena zlonamernim prikazom antifašističke borbe JVuO. Čije su pripadnike kolokvijalno nazivali „četnicima“, iako su imali jugoslovenski karakter i priznanje zemalja antifašističke koalicije, uključujući i Sovjetski Savez.

Današnji pokušaji, da se borba za oslobođenje u Makedoniji, prekvalifikuje u navodni „srpski genocid“, nameće potrebu detaljnog i nepristranog izučavanja srpskog četničkog pokreta sa kraja devetnaestog i prve decenije dvadesetog veka. Lik i delo istaknutih vođa, posebno zahteva pažljivo otklanjanje svih zlonamernih laži i blaćenja ovih junaka. Pojedini su svojim kontroverznim učešćem u oslobodilačkoj borbi protiv nacista i fašista, tim pre izazov za objektivne, nepristrane istraživače, kojima je posao olakšan činjenicom da je većina tajnih arhiva napokom otvorena, te se njihovo ukupno delo najzad može sagledati, skoro u celosti.

Srpski narod oseća istinu ali i zaslužuje da ona bude objavljena i istorijski verifikovana. Junaci koji su nesebično dali svoje živote bili ranjavani ili se bez zadrške izlagali opasnosti da bi svom srpskom narodu vratili pravo na dostojan život, nisu zaslužili ni zaborav ni laži. Neprijatelj bi voleo to da dozvolimo i znao bi da je tako učinio još jedan značajan korak u odvajanju svetosavaca od predaka, korena, istine. To je onaj korak koji im je potreban da bi mogli da nas pobede, ali je to i onaj korak koji im nikad ne smemo i nećemo dozvoliti.

„Kad se čovek okrene licem k Bogu, svi putevi vode Bogu. Kad se čovek okrene licem od Boga, svi putevi vode u propast.“

Sv. Nikolaj Velimirović

Svetosavci jesu jato malo ali zato odabrano. Oni koji žele u druga jata ili misle da su sposobni da lete sami srećan im put. Mi svoje nebeske staze znamo a odavno su nas njima poveli naši preci predvođeni svim onim div-junacimam naše prošlosti. Nije naše ništa tu da menjamo već samo da se tih staza držimo. Odavno smo odabrali na koju ćemo stranu okrenuti svoja lica i od toga ni po koju cenu nećemo odustati.

Nenad BLAGOJEVIĆ

fsksrb.ru

10 KOMENTARA

  1. Hm,hmm..radi se, o istini,a ne satanizaciji,o cetnicima Drugog svetskog rata,i pripadajucim, cetnicima pocetnicima ” treceg”.. Devedesetih,sljamova danasnjice,sa kuranjem u koporane,komita i pevihe cetnika,koje brukaju na svecstrane.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime