Trenutno pratimo direktan prenos stvaranja novog Vavilona na evropskom tlu.
Pomirljivost, uslužnost i servilnost naše Vlade neće Srbiji doneti ništa dobro, kao što do sada i nije.
Želja Aleksandra Vučića da se još jednom prostre Evropi pod noge više je nego degutantna. Gadi mi se njegova patetika u glasu. Imam nedoumicu, zbog čega uvek loši ljudi dobiju od života previše, a pravednici stradaju, kao na primer izdajnik i konvertit Aleksandar ima Srbiju na tacni, a heroj i pravednik Ratko Mladić robiju u Hagu.
Znam da materijalne stvari nemaju nikakvu vrednost, ali ipak previše ljudskih nevinih života strada na ovom svetu radi njih. Tu mislim i na nevine građane Francuske, relativno nevine zato što ih nije bilo briga i nisu reagovali na zločine vršene nad Srbima, ne samo u poslednjem okršaju već i vek unazad.
Da li smo mi divljaci? Nismo ljudi? Šta?
Neka mi da odgovor francuski predsednik Oland – Ko su za njega Srbi? Ciljevi Nato pakta? Poslednji Mohikanci na Balkanu? Narod kome nije dozvoljeno da postoji? Ko?
Meni, kao običnom građaninu Srbije, običnom zato što nisam obučavana u nekoj zapadnoj agenturi, više je nego jasno koji je sledeći potez vladara iz senke. Cilj je pokoriti svet, oteti dobra Rusiji…
I šta onda? Gde je kraj njihovom zlu?
Zar ti pametni, bogati ljudi nisu svesni da nikada niko do sada nije uspeo da prevari smrt, makar mu ceo svet bio pod nogama i zbog čega iz zlobe i pakosti kradu živote običnih ljudi? Ceo naš monetarni sistem koji su oni stvorili kao tamnicu za čovečanstvo, jedna je velika zabluda za prosečnog čoveka, ma kojoj religiji ili naciji pripadao.
Mi smo svi samo šrafčići u sistemu i time ništa novo nisam rekla. Obučavani od malih nogu da vršimo svoju funkciju i da ne mislimo ni na šta drugo sem kako da zadovoljimo gospodare.
Šta se tu promenilo unazad kroz vekove? Zar je nas Gospod naš stvorio po liku svome da budemo sluge? Ko su oni kojima predstavlja zadovoljstvo da ponize i porobe Božijih ruku delo? Oni su veoma loši ljudi a ono što mene dodatno zbunjuje je zbog čega niko ne pruža otpor, tu mislim konkretno na Srbiju? Šta nam mogu? Zar se naši životi nisu pretvorili u bol?
Mene boli svaki dan u državi koja nije moja sa vlastima koje su okupatorske. Boli me što su nas prodali, a najviše me boli što moj narod obraz stavlja u džep da bi skupio mrvice sa njihovog stola. Oni su svi do jednoga ljudsko dno, ološ bitange i vucibatine.
Savetuju me često da pognem glavu i da ćutim i da naplatim od života sav trud, suze i znoj uložen u budućnost. Ne mogu i neću. Mada ni sama nemam odgovor na pitanje zašto zlo dominira u odnosu na dobro, ali ipak tvrdim da mu se ne treba predati. Mnogo sam puta bila na kolenima, mnogo tuge nosim u duši, pa opet ne bih pravila kompromise sa đavolom kao što ih pravi naša vlast.
Novinari koji ih intervjuišu nikada im, namerno ili slučajno, ne postave prava pitanja.
Recimo, da nam Ivica Dačić opiše kako se osećao dok je prinosio olovku da stavi potpis na predaju Kosmeta, gde su nevinima vađeni organi a manastiri rušeni i poharani, ili Aleksandar Vučić, dok nam je hladnokrvno objašnjavao kako su piloti vojnog helikoptera bili pijani pa su tako i poginuli, a sin Željka Mitrovića nije dok je gazio devojku na pešačkom prelazu. Da li su osećali bol ili… ? Pitam se pitam.
Zar to sve Srbima nije dovoljno za pobunu, zar će zauvek da saginju glavu i da ćute dopuštajući da zlo likuje i slavi tamo gde je nekada bio bastion pravoslavne vere?
Slađana, kolumnista SRBskog FBReportera
facebookreporter.org
