Savremeni kolonijalizam mnogo opasniji od klasičnog

0
937
U Banjaluci će se graditi srpsko-ruski pravoslavni hram/Foto: skrinšot Youtube

Za razliku od klasičnog kolonijalizma, koji je nasilno nametan uz otpor stanovništva i lokalnih elita, danas politička i finansijska kvazi-elita priziva i moli da bude kolonizovana, kaže prof. Jovan B. Dušanić – Lipljanski za Bilten Predstavništva RS u Srbiji (februar 2018)
Izgled teksta u štampanom izdanju Biltena

Vi ste već decenijama poznati i priznati kao univerzitetski profesor, institutski istraživač i oštar polemičar na polju ekonomske nauke. U posljednje vrijeme ste u fokusu javne pažnje kao jedan od inicijatora i najagilnijih promotora projekta izgradnje Rusko-srpske crkve, odnosno pravoslavnog kulturnog centra u Banjaluci, ali i kao nacionalni istoričar. Prvo nam recite: kako se rodila ideja da se gradi Rusko-srpska crkva?

Ideja o izgradnji hrama, kao znak zahvalnosti srpskog naroda Rusiji pojavila se ubrzo posle mučeničke smrti (1918) ruskog cara Nikolaja II Romanova. Smatralo se da Srbi ne smeju da zaborave kako je ruski car, zbog bratske ljubavi dva naroda, ušao u rat za Srbiju 1914. godine – rat u kome je izgubio državu, krunu, porodicu i život. A kada zapadni saveznici odbijaju da sa albanske na grčku obalu prebace 160.000 preživelih srpskih vojnika i izbeglog naroda, od 400.000 koji su krenuli u „albansku Golgotu“, ruski car Nikolaj II se ultimativno, telegramom, obraća britanskom kralju Džordžu V i predsedniku Francuske Rejmonu Poenkareu. Smisao obraćanja bio je: ukoliko srpska vojska i narod, iznemogli od višemesečnog marša preko zavejanih albanskih planina, bolesti i gladi, hitno ne bude prebačena na grčko ostrvo Krf, Rusija izlazi iz Antante i potpisaće separatni mir sa Nemačkom.

Izgradnju ovoga hrama su zagovarali srpski sveštenici školovani u Rusiji banjalučki vladika Platon Jovanović, protojerej-stavrofor Stevan K. Dušanić, protojerej-stavrofor Svetislav Davidović, arhimandrit Konstantin Čavić i drugi, vojnici Srpske dobrovoljačke divizije, formirane u Rusiji od Srba koji su mobilisani u austrougarsku vojsku i upućeni na ruski front, a tamo su masovno prelazili na stranu ruske armije pa se prvo, uz saglasnost srpske vlade, borili na strani Rusije, a potom su prebačeni u Grčku i učestvuju u proboju Solunskog fronta, te niz intelektualaca toga doba bez obzira da li su bili školovani u Rusiji ili na Zapadu.

Šta je do sada urađeno na realizaciji ideje oko izgradnje hrama?

Njegovo Preosveštenstvo, episkop banjalučki gospodin Jefrem je u aprilu 2017. godine zvanično saopštio da će se u srcu Banjaluke, na trgu u naselju Aleja centar na Banjalučkom polju, graditi srpsko-ruski pravoslavni hram. Krajem godine je u Moskvi urađen kompletan projekt hrama i počela je izgradnja. Kao prototip je odabran nekadašnji Hram Čuda Arhangela Mihaila, sagrađen 1358, koji se nalazio u Moskovskom Kremlju – u srcu Ruske Imperije. Kao i ostala tri hrama Moskovskog Kremlja, Uspenski, Blagovještanski i Arhangelski, posle Oktobarske revolucije su zatvoreni (1918), a Hram Čuda Arhangela Mihaila je kasnije (1929) u celosti razrušen. Za osnovu banjalučkog hrama je uzet izgled tog hrama s kraja XVII veka – petokupolni hram, pet ruskih kupola – lukovica, sa zvonikom u vidu šatora. Biće to za naše prilike relativno veliki hram, koji će moći da primi 400-500 verujućih. Imaće tri oltara: centralni posvećen Preobraženju Gospodnjem i dva bočna – jedan posvećen Svetom Simeonu Mirotočivom i Svetom Savi, a drugi Svetom Nikolaju II Romanovu i njegovoj porodici. Planirano je da 17. jula ove godine, na stogodišnjicu od stradanja ruske carske porodice Romanov, budu osveštani temelji hrama, a Njegovo Preosveštenstvo, episkop banjalučki gospodin Jefrem, je izrazio nadu da će do tada biti urađeno više od samih temelja.
Projekat srpsko-ruskog hrama u Banjaluci

Kada smo vas predstavili i kao nacionalnog istoričara, imali smo u vidu vašu novu knjigu „Srbi Bosne i Hercegovine u XIX veku“, sa podnaslovom „Borba za slobodu i ujedinjenje“. Je li i to svojevrsna posveta precima koji u ta smutna vremena nisu mogli da budu samo duhovnici nego i prosvjetitelji, narodni tribuni, prvoborci za nacionalnu stvar?

Da Vas podsetimo:  Prazna, promašena i dosadna kampanja

Sigurno i to, ali pre svega saznanje da živimo u vremenu globalizacije i postmoderne, kad nas ubeđuju kako su tradicionalne vrednosti zastarele i prevaziđene, te da ništa, osim novca i materijalnih stvari, nema vrednost. Tvrde nam da treba da zaboravimo našu tradiciju i istoriju, te da se „okrenemo budućnosti“. Međutim, tradicija je u suštini izbirljivo sećanje, koje je izdržalo proveru kroz vekovno iskustvo predaka, kao nešto što je vredno pamćenja i poštovanja. Uvek, a pogotovo u sadašnja vremena, kada je sve izraženija kriza identiteta, dobro je da se zna odakle potičemo, koji su nam koreni, kako su živeli i sa kakvim iskušenjima su se susretali naši preci. Na takvim osnovama lakše se može razumeti i proživeti sadašnjost, a budućnost učiniti predvidljivijom.

U naše vreme poremećeni su i osnovni ljudski odnosi: prema Bogu, prirodi, precima, bližnjima i samom sebi. Sve veći broj ljudi smatra da Bog ne postoji, za očuvanje prirode ne mari, o precima malo šta zna, bližnje zaboravlja, a vremena nema ni za samog sebe. Gubi se svest o vlastitom identitetu, slabi socijalna kohezija, dolazi do duhovnog raskorenjivanja pojedinaca. Agresivni vladajući politički i ideološki obrazac, koji dominira na našoj javnoj sceni, insistira na poništavanju srpskog i formiranju novog identiteta i otvoreno ispoljava omalovažavanje, pa čak i prezrenje, srpskog naroda i njegove istorije, pa se ovom opasnom duhu samoporicanja (Milo Lompar) treba javno suprotstavljati.

U završnom i najoriginalnijem poglavlju pišete o istoriji uglednih srpskih porodica u BiH koje su još pod Osmanlijama i Habzburzima, individualnim preduzetničkim darom i radom više generacija stekli veliko bogatstvo i svoju ekonomsku moć prelivali u prosvjetne, kulturne i oslobodilačke poduhvate. Zašto se i danas u Srpskoj malo zna o ulozi Jeftanovića, Šola i drugih pripadnika te naše nacionalne elite?

Ovom knjigom želeo sam, između ostalog, da tu prazninu delimično popunim i da čitaoce upoznam podrobnije o srpskim narodnim vođama koji su predvodili borbu za crkveno-školsku autonomiju u Bosni i Hercegovini. Bili su to ljudi nacionalno samosvesni, čvrstog karaktera, spremni na veliko samopožrtvovanje za opšte dobro i uvereni da će, boreći se za pravednu stvar, u tome uspeti – ako ne oni, onda njihovi potomci. U toj borbi ih ne mogu pokolebati ni represivne mere koje protiv njih preduzima austrougarska okupaciona vlast. Takvi preci, sa skromnim formalnim obrazovanjem, u pregovorima sa elitnim predstavnicima moćne Austrougarske monarhije, pokazuju neverovatan diplomatski takt, umešnost, zrelost, odgovornost i odlučnost. Ove vođe su istinska nacionalna elita, a između nje i naroda postojala je prirodna harmonija. Njihova borba je pokazala da je srpski narod i pored viševekovnog robovanja pod Turcima sačuvao nacionalni identitet u osnovi koga su svetosavska pravoslavna duhovnost, nemanjićka državna tradicija i slobodarski kosovski zavet.
„Srbi Bosne i Hercegovine u XIX veku“, 707 str, dva izdanja, tiraž 1.000

Ne ostajete dužni ni svojoj primarnoj vokaciji: nedavno ste objavili i knjigu „Ekonomija postmoderne“, kojom ste (prvi, ne samo na našim prostorima nego i u svetu) konstituisali novu ekonomsku disciplinu. U čemu se ne slažete sa dominantnom neoliberalnom strujom među vašim kolegama ekonomistima?

Možda su to najtačnije ocenili recenzenti (profesori emeritusi Vujo Vukmirica i Slobodan Maksimović u knjizi Neoliberalizam – rasprave u Akademiji ekonomskih nauka) naglašavajući da se dosledno zalažem za novi koncept ekonomije, bitno različit od danas vladajućeg neoliberalnog – koji od ekonomije pokušava da stvori egzaktnu nauku zasnovanu na pretpostavkama koje imaju malo čega zajedničkog sa realnim životom i koja insistira isključivo na sebičnim interesima. Recenzenti ističu da teorijski dokazujem, i to potkrepljujem egzaktnim empirijskim podacima, da je danas vladajuća ekonomija neoliberalizma ne samo socijalno neodgovorno i moralno neosetljiva nego i ekonomski neefikasna, te da se zalažem za novi koncept ekonomije koji mora da uvažava pored ličnih i opšte interese, i da posebno insistiram na moralnom pristupu kako bi se ekonomija vratila moralnim osnovama, jer ona u svojoj suštini predstavlja pre moralnu nego egzaktnu nauku.

Da Vas podsetimo:  Knjiga švedskog sudije razbija sve laži o Kosovu

Oštar ste kritičar ekonomske politike, na bazi koje se odvija tranzicija u Srbiji, ali i u drugim zemljama u okruženju.

Nove srpske vlasti su posle petooktobarskog prevrata (2000) prihvatile neoliberalni program ekonomskih promena (takozvani Vašingtonski dogovor) koji je vodio brzom urušavanju, ionako slabašne, srpske privrede. Vašingtonski dogovor je jedan lepo upakovani paket koji se javno promoviše kao blagorodan za zemlje kojima se predlaže (tačnije rečeno, natura), a on u svojoj suštini predstavlja kodifikovani program ekonomskog neokolonijalizma (jedna od mojih knjiga nosi naslov: Washington consensus – kodifikovani program ekonomskog neokolonijalizma). Ovim programom Srbiju (kao, uostalom, i druge postsocijalističke zemlje) trebalo je lišiti vlasništva nad resursima kojima raspolaže i dovesti je u takvu dužničku zavisnost (dužničko ropstvo) da bude bespogovorni poslušnik moćnih i bogatih, a ovaj prostor je tretiran, pre svega, kao izvor jeftine i obespravljene radne snage, te tržište za proizvode i bankarske usluge zapadnih zemalja.
„Ekonomija postmoderne“, 506 str, dva izdanja, tiraž 1.300

Nažalost, savremeni kolonijalizam je mnogo opasniji i perfidniji nego klasični kolonijalizam. Da bi ekonomije malih i slabih zemalja bile potčinjene bogatim i moćnim, svetskoj oligarhiji i krupnom kapitalu, i prisiljene da rade za njihove interese, sada više nije neophodno da se izvrši klasična okupacija – vojničko zauzimanje teritorije. Za razliku od klasičnog kolonijalizma, koji je nasilno nametan uz otpor stanovništva i lokalnih elita, danas politička i finansijska kvazi-elita priziva i moli da bude kolonizovana. Akademski i medijski delatnici to podržavaju, a „narkotizovani“ građani na novi kolonijalizam pristaju mirno.

Štaviše, vlasti u slabim državama javno mole da njihove zemlje budu okupirane i ekonomski potčinjene, pa čak za to i plaćaju. U Srbiji se strani investitori dočekuju takvim pogodnostima, da se sa pravom može postaviti pitanje: ko u koga investira – strani investitori u Srbiju ili Srbija u strane investitore. Investitoru se iz budžeta isplaćuje i po deset hiljada evra za svakog zaposlenog, a lokalne vlasti najčešće besplatno ustupaju kompletno opremljene lokacije, s infrastrukturom. Strani investitori često dobijaju poreske i druge povlastice. U isto vreme, naši radnici rade kod tih inostranih investitora za mesečnu platu od 150 do 200 evra, bez elementarnih sindikalnih prava.

Na kraju, vratimo se na početak, na vašu univerzitetsku karijeru, koja je započela u Banjaluci i zbog vaših „idejno-političkih skretanja“ bila naglo prekinuta! Uhapšeni ste i izbačeni sa Ekonomskog fakulteta. O čemu se radilo i kako iz današnje perspektive gledate na taj period?

Kao na cenu koju preuzimamo, i nekad moramo da platimo, ako se opredelimo za pošten javni intelektualni angažman. Zvanično sam optužen da sam počinio krivično delo iz člana 133/1 i 157 Krivičnog zakona SFRJ – verbalni delikt ili delikt mišljenja, odnosno da sam izražavao zabrinutost nad sudbinom srpske nacije, pogotovo intelektualaca koji su u Socijalističkoj Republici BiH progonjeni; da sam govorio da je Ustav iz 1974. donet pod pritiskom hrvatskih nacionalista, da je njime Srbija oslabljena, rasparčana i dezintegrisana – u raspadu, da uža Srbija nema nikakvog uticaja na odlučivanje na nivou Federacije i da zato sve više zaostaje u razvoju; da sam glorifikovao zapadnu demokratiju i višepartijski sistem, te negirao demokratija u našem sistemu, isticao ugroženost slobode govora i misli u socijalizmu; da sam grubo klevetao, napadao i vređao ličnost i delo druga Tita navodeći preteranu raskoš, trošenje ogromnih sredstava, zaduživanje zemlje, kult ličnosti, da sam tvrdio kako su našoj nesvrstanoj spoljnoj politici dani odbrojani, a za Predsjedništvo SFRJ govorio da je veće staraca koje će zbog nesposobnosti zemlju dovesti do propasti i rata.
Projekat srpsko-ruskog hrama u Banjaluci

Da Vas podsetimo:  Prosvjeta u Beču o značaju porodice i identitetu

Ono što nije zvanično objavljeno, a pisalo je u izveštaju Službe državne bezbednosti (koja je čitana na sastancima kada sam izbacivan sa Fakulteta) bilo je potenciranje činjenica: da potičem iz svešteničke i četničke porodice, da su sva moja obaveštenja za studente na Fakultetu, kao i ispitna pitanja, otkucana ćirilicom, da se potpisujem ćirilicom uz obavezno stavljanje srednjeg slova između imena i prezimena, da sam sinu dao ime Arsenije i slično.

Interesantno da ste i danas od svojih neistomišljenika – neoliberala, takođe izloženi oštrim napadima.

Zaista je to zanimljivo, ali samo na prvi pogled. Sredinom 1980-ih godina sam od komunista optužen da sam desničar koji je protiv socijalizma i samoupravljanja, a nedavno su me, na naučnom skupu u Akademiji ekonomskih nauka, moje kolege neistomišljenici – neoliberali optužili da sam levičar i da sam protiv kapitalizma i globalizacije. To pokazuje kako je neoliberalizam, pre svega ideologija, kao i komunizam. Zbog toga ne treba da nas čudi da su mnogi najvatreniji neoliberali bivši komunisti ili njihovi biološki potomci, koji su jednostavno jezik jednoumlja i isključivosti prekodirali sa komunističkih na neoliberalne dogme.

Međutim, i bivši komunisti i sadašnji neoliberali, kao istinski internacionalci – prvi zadivljeni Istokom i socijalizmom, a drugi Zapadom i kapitalizmom, jer je to u modi i isplativo, a uz to idu i primamljive počasti i raznorazne privilegije – saglasni su da sam srpski nacionalista. I to je objašnjivo, jer svi mi kojima su važniji interesi sopstvene zemlje i naroda, od interesa njihovih mentora, sa Istoka ili sa Zapada, po definiciji su nacionalisti.

Ranije sam napisao da je disidenstvo za mene prirodno stanje. Nažalost, burna vremena koja živimo na ovim prostorima ne dozvoljavaju da se klatno istorije malo umiri i zadrži u prirodnom položaju nego stalno ide iz jednog ekstrema u drugi. Većina voli da je uvek na strani zvanične ideologije, pa kada je klatno na levom ekstremu oni koji ih ne slede i ostaju u normalnom stanju za njih su desničari, a kasnije postaju levičari kada se klatno zvanične ideologije pomeri u desni ekstrem.

Da li ste sada uzeli zasluženi predah ili …?

Hvala Bogu, ne osećam potrebu za predahom i zaista uživam u radu. Trenutno radim na dve knjige – iz ekonomije i istoriografije. Tu je i angažovanje oko izgradnje banjalučkog hrama, naravno, u meri koju Njegovo Preosveštenstvo, gospodin Jefrem, smatra potrebnom.

Stalno imam na umu mudre reči našeg počivšeg patrijarha Pavla kako svako od nas treba da uradimo onoliko koliko može – ali ne manje od toga.
Jovan B. Dušanić – Lipljanski (Foto: Milan Timotić/Pečat)

Jovan B. Dušanić je rođen 7. 7. 1950. godine u Pribiniću. Oženjen je i sa suprugom Tatjanom ima sina Arsenija. Redovne i postdiplomske studije završio je na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, a doktorsku disertaciju odbranio na Ekonomskom fakultetu u Ljubljani. Redovni je profesor univerziteta, redovni član Naučnog društva ekonomista Srbije i član Odbora ekonomskih nauka Akademije nauka i umetnosti Republike Srpske. Do sada je objavio 34 knjige (od kojih 28 iz ekonomije) u Republici Srbiji, Republici Srpskoj, Rusiji i Republici Hrvatskoj

Intervju uradila: Tijana Kecmanović, samostalni stručni saradnik za razvoj i unapređenje informativne i naučno-tehničke saradnje

stanjestvari.com

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime