SB OUN

Savet bezbednosti OUN održao je redovnu sednicu posvećenu razmatranju situacije na Kosovu i Metohiji. Kao i uvek, osnova za razmatranje predstavljao je izveštaj Generalnog sekretara OUN o situaciji u pokrajini. Bio je to prvi izveštaj o situaciji na Kosmetu koji je sačinio novi Generalni sekretar A. Guteriš. Bez obzira na značajne devijacije u predočenoj informaciji o delovanju obe strane, veoma je primetna razlika između izveštaja Ban Ki Muna sa jedne strane, i prvog izveštaja Guteriša, sa druge strane. Ruski predstavnik je čak posebno istakao da je izveštaj Generalnog sekretara „u celini, objektivan“…

Posebna karakteristika ovog zasedanja bilo je i učešće predsednika Srbije Tomislava Nikolića na njemu. U svom izlaganju on je istakao da do dan danas više od 200 hiljada interno raseljenih lica živi u centralnoj Srbiji, „izgubivši svaku nadu da će se bilo kada vratiti kući“. Na žalost, čak imajući u vidu i međunarodno prisustvo, nema osnova da se u to nadaju. Srbija je ispunila sve obaveze u okvirima dijaloga koji je ostvaren između Beograda i Prištine uz sadejstvo EU, međutim, sve se to neprekidno podriva narušavanjem sporazuma i agresivnim dejstvima vlasti u Prištini. Njihov cilj se ogleda u tome da isprovociraju sukob i ta kršenja uključuju različitu vrstu delovanja – od zabrane korišćenja udžbenika na srpskom jeziku, do neprekidnih napada na Srbe i njihovu imovinu i nezakonitog pokušaja konfiskacije rudarskog, metalo-prerađivačkog i hemijskog kombinata u Trepči. Stanje na Kosovu i Metohiji se kao i ranije karakteriše odsustvom fizičke i pravne bezbednosti Srba i drugih nealbanaca, posebno interno raseljenih lica koji su se vratili ili se spremaju za povratak u svoje rodne kuće. Katanci koji vise na dverima hrama Hrista Spasitelja u Prištini, predstavljaju simbol netrpeljivog odnosa prema predstavnicima nealbanskih zajednica, pogotovo prema Srbima sa Kosova i Metohije. A na činjenje takvog nesumnjivo anticivilizacijskog akta pobudilo je ništa drugo nego težnja da se unište svi tragovi postojanja srpskog naroda i njegove kulture u gradu u kome je do 1999. godine živelo više od 50 hiljada Srba. Međunarodna zajednica ne sme da dopusti žestoko etničko čišćenje Srba i drugih nealbanaca u Prištini, koja se sprovodi simbolično putem nasilne uzurpacije te svetinje. Svi napori da se stvori bar iluzija postojanja multietničkog društva na Kosovu i Metohiji, gube svaki smisao posle ovakvih dejstava.

Kao i ranije, ostalo je nerešeno pitanje povratka lične imovine, što predstavlja jedno od najčešćih kršenja ljudskih prava sa kojim se sreću interno raseljena lica sa Kosova i Metohije. Više od 40 hiljada zahteva za povratak nezakonito oduzete i prisvojene imovine bilo je predato Kosovskoj upravi za imovinska pitanja koja se nalazi pod kontrolom Prištine. Oko 97% tih zahteva koje su predali Srbi i drugi nealbanci, i oko 18 hiljada tužbi, koje se odnose na kompenzaciju za nanetu imovinsku štetu, bili su predati u sudove u pokrajini. Na taj način, jasno je da nisu stvoreni ni osnovni uslovi za bezbedan povratak interno raseljenih lica. Ne postoje garancije bezbednosti ljudi i zaštite imovine, odsustvuje vladavina prava, široko je rasprostranjena diskriminacija i odsustvo uvažavanja prema nealbanskom stanovništvu i prema njihovim osnovnim građanskim pravima i slobodama. Broj povratnika je razočaravajuće mali, bez obzira na činjenicu da stvaranje povoljnih uslova za nesmetani i dugoročno održivi povratak, predstavlja jedan od osnovnih zadataka u okvirima mandata UNMIK-a. Jasno je da UNMIK sa teškoćom ispunjava taj deo misije i glavni razlog za to jeste odsustvo političke volje od strane velikog dela stanovništva i njegove nepokolebljive netrpeljivosti prema svim drugim zajednicama.

Izlažući pred članovima SB OUN, predsednik Tomislav Nikolić je izjavio: „Nama je poznato da su, polazeći od svojih sopstvenih interesa, neke zemlje priznale takozvano nezavisno Kosovo, no, nama je takođe poznato da više od 70% čovečanstva ne deli tu tačku gledišta. Moguće je da se ja uzaludno obraćam nekima od prisutnih. Kao što u Srbiji kažu, nema koristi šaptati gluvome ili namigivati slepome. Onaj ko sam ne strada, okreće se od tuđih stradanja. Ja bih želeo da još jednom izjavim: Srbija ne priznaje Kosovo, ma šta da nam predlože u zamenu za njega i ma kakav pritisak na nas da izvrše. I to je direktno povezano sa zaštitom principa i nesumnjivog poštovanja pravednosti. Pravda je uvek na strani onih koji se pridržavaju principa i brane pravednost“.

Predsednik Nikolić je govorio dugo. Otprilike četiri puta duže od predloženog reglamenta od 10 minuta sa strane predsednika Saveta bezbednosti. U vezi s tim, smešno je izgledala nekakva g. Čitaku, koja je svoj nastup počela sa rečima: „Pre nego što pročitam svoje izlaganje, htela bih da istaknem da ću poštovati, gospodine Predsedniče, to što ste Vi predložili, reglament od 10 minuta, polazeći od uvažavanja Vašeg vremena, a takođe i zbog uvažavanja prema članovima Saveta bezbednosti“. Kao, Nikolić ovde nikoga ne uvažava, a ja ću uvažavati. Međutim, nevezano za vreme, gospođa Čitaku i nije imala šta da kaže. Samo obična i ponovo tupava propaganda: „Ni stradanja kojima su podvrgnuti stanovnici Kosova, ni godine diskriminacije, izolacije, masovnih ubistava i etničkih čišćenja, silovanja i deportacija, nisu nas mogli omesti da idemo putem koji nam je odredila sudbina. Mi smo bili uporni i uspeli smo. Lekcija Kosova je veoma jednostavna: može se pobediti ako si u pravu i ako je tvoje delo pravedno“. O tome kako su „pobedili“ kosovski Albanci upravo je i govorio Tomislav Nikolić na zasedanju SB OUN, kada je govorio o posledicama NATO bombardovanja: „Naučno je dokazano da posle toga kad mikro i nano čestice osiromašenog uranijuma prodru u ljudsko telo, taj teški metal deluje radijacijski i otrovno i iako su te čestice dosta male, one su u stanju da probiju sve telesne barijere, pa tako i krvno-moždanu barijeru i placentu i one se mogu naći u svim tkivima i organima inficiranog čoveka, a takođe i u tkivu ploda u utrobi majke. Rezultati istraživanja koje je sprovedeno 2004. godine od strane naučnika Gatija i Montanarija, pokazali su da ukoliko je čovek živeo na teritoriji koja je bila gađana raketama sa osiromašenim uranijumom, onda se ne sme isključiti postojanje potencijalnog patogena u njegovom organizmu, čak ako pri tom nema nikakvih dokaza prisustva urana u tkivu tog čoveka. To su „nevidljive“ idealne ubice i sredstva za masovno uništenje celih pokolenja, koja dovode do dugoročnih i nepovratnih promena u svim živim organizmima, iako predstavljaju konačan rezultat najnovijih tehnologija. Bombe sa osiromašenim uranijumom koje su bile bačene na Srbiju pre 18 godina, i do dan danas nanose štetu ekosistemu čitave planete“. Eto tako su pobeđivali kosmetski Albanci…

Predstavnik Ruske Federacije V. Safronkov je izrazio ozbiljnu zabrinutost u vezi sa stanjem stvari na Kosmetu i naveo je razlog zbog koga se dijalog Beograda i Prištine našao pred pretnjom rušenja. Tome vodi pre svega, prema mišljenju Rusije, neobjektivan odnos posrednika – Evropske unije, koja nije izvršila potreban uticaj na stranu kosovskih Albanaca po pitanju realizacije dostignutih sporazuma. To je direktno rečeno. Rusija je takođe izjavila da su pokušaji da se odstrani Beograd od procesa rešavanja važnih pitanja životnog obezbeđenja srpskih opština na Kosovu, kategorički neprihvatljivi: „Sa tim se nikada niko neće pomiriti. Neće se pomiriti Srbija, neće se pomiriti Srbi koji žive na Kosovu. Mnogi u međunarodnoj zajednici se neće sa tim pomiriti“. Govoreći o situaciji na severu Kosmeta, A. Safonenko je izjavio da prištinske bezbednosne strukture tamo ne smeju biti prisutne. Međutim, efikasnost dijaloga podriva se time što se vodi dvostruka igra, pojačavaju se jednostrana primanja Kosova u međunarodne strukture sa zahtevima za članstvo, podstičući druge države da priznaju „kosovski suverenitet“.

U celini, zasedanje SB OUN o razmatranju situacije na Kosovu i Metohiji proteklo je u dosta oštrom režimu, čega nije bilo prilično dugo.

Aleksandar Mezjajev

www.fsksrb.ru