Čula sam da neko otvara kapiju i izašla napolje da vidim ko je. Ispred mene je stajala Zorica Janićijević, bleda u licu. Lomeći ruke pitala me je – gde mi je brat? Nije ni sačekala da joj odgovorim, već je počela da priča: „Odveli su ih, sve su ih odveli. I Novicu, i mog Mileta, sve njih.“ Pitala sam je: „Ko je koga odveo“?
Nisam sigurna ni da je čula šta sam rekla, već je krenula ka ulici pričajući kako su ih možda ubili, kako mora neko da ih traži. Krenula sam za njom, zbunjena ali i uplašena, ali ona je već odmakla. Vratila sam se kući i pitala samu sebe šta se, za Boga miloga, opet dogodilo?
Bio je to 23. jul 1999. godine, predveče. Sećam se da je duvao vetar, a nebo je bilo prekriveno tamnim oblacima, kao da se spremala oluja. Uz sliku uplašene Zorice i sivila oko sebe, telom mi je prošla neka čudna studen. Roditeljima sam prepričala šta se dogodilo i ništa nisam mogla u tom trenutku više da saznam. Nisam želela nikoga u komšiluku da pitam, da ne širim paniku.
NAPETO VREME ŽETVE
Bilo je to vreme kada se svakog dana odlučivalo da li odlazimo ili ostajemo u selu. Staro Gracko je bilo poslednje srpsko mesto u tom delu pokrajine, i već smo ispratili mnoge kolone Srba iz Metohije. Dok su oni odlazili, odbijajući da ostanu u selu ili negde u okolini Lipljana, mi smo se lomili oko toga šta da radimo. Već su nas bombardovali 11. maja i ubili troje ljudi, krajem istog meseca ubijen je Radovan Odalović, početkom juna Milorad Stojisavljević. Svi iz Starog Gracka.
Odsečeni smo od ostalih Srba u opštini Lipljan, potpuno smo sami i nezaštićeni. Zbog toga su svi bili napeti, još samo fali da krenem po ulici i zapitujem. Odlučila sam da sedim kod kuće i čekam braću da dođu iz sela. Prebirala sam šta je moglo da se desi? Znala sam da su se kombajni vratili u selo, jedan se čak i pokvario. Znam da niko nigde ne ide, pogotovo ne u to doba dana. Ništa mi nije bilo jasno. Bilo je to vreme žetve. Samo godinu dana pre tog 23. jula 1999. u selu su to bili dani slavlja. Sada su ti dani hiljadu godina daleko od nas, jer došlo je neko drugo vreme.
Staro Gracko je nastalo naseljavanjem Ličana, Hercegovaca, Crnogoraca, posle Prvog svetskog rata i jedno je od retkih sela u pokrajini sa urbanističkim planom. Projekat sela nacrtao je i u delo sproveo ruski arhitekta, i svako ko je bar jednom bio u selu morao je da kaže da je najlepše koje je video na Kosovu. Svaki plac ima 25 ari, sve kuće su u nizu, a ulice široke i prave. Sredinu sela čini kocka od četiri hektara, a na njoj su sportski tereni, škola i Dom kulture. Okolo su lipe, dudovi, divlje trešnje. Iza zelenila kuće, iza kuća ekonomija i bašte.
Svaka porodica u Starom Gracku ima pet i više hektara obradive zemlje, po dva hektara šume u Nacionalnom parku Lipovica. Svaka doseljenička porodica zadržala je običaje iz kraja odakle je došla, i to je građane odvajalo od svih sela u okolini. Zbog svog ponašanja, načina na koji govorimo, odvajali su nas i Šiptari od drugih starosedelačkih sela.
Nikada se nikome nismo zamerili, ali poučeni stradanjem u Drugom svetskom ratu u polju nedaleko od sela, odlučeno je da se ne rizikuje. Danima smo tražili pratnju vojnika KFOR-a, jer u polje, kao što rekoh, nismo smeli sami. Nisu hteli ni da čuju da pomognu. Valjda smo u njihovim očima mi bili oni zli i nije im bilo jasno zašto nam treba zaštita. Bar smo mi takav utisak stekli.
„SVE SU IH POBILI“
No, žito je moralo da se požanje. Bilo je važno, ako ostanemo, da bar hleb obezbedimo. Sećam se da je moj komšija rekao kako će da žanje žito „pa ako ostavim kuću i imanje, ostaviću i 100 vreća žita“. Svi su mislili kao on. Zato su odlučili sami da se organizuju. To je značilo da će u polje ići u grupama. Jedni će čuvati stražu oko njive, a drugi će skupljati žito. Dogovor je bio da oba kombajna, toliko ih je bilo u selu – jedan kod Matovića, drugi kod Odalovića – moraju pre mraka da se vrate.
Počeo je da pada prvi mrak, nešto čudno se osećalo u vazduhu, ljudi su bili uznemireni ali niko ništa nije govorio. Panika je uhvatila mene i moje roditelje kada je došao moj brat i rekao da se jedan kombajn vratio u polje kasno popodne, i to onaj pokvaren, koji su popravili. Sećam se tih reči, kao da ih sada slušam:
„Ostanite u kući. Jedan kombajn se vratio u polje, na njivu u Fazaneriji (tako zovemo taj deo seoskog atara). Janićijevići tamo imaju pšenicu, otišlo je njih 14. Nema ih da se vrate, izgleda da ih je neko napao. Otišli su u polje da ih traže. Zvoniće zvono, ako se nešto desilo“. Od dolaska NATO snaga, obično, ručno gvozdeno zvono nas je okupljalo u selu kad god je bio neki problem.
Ostala sam sa uznemirenim roditeljima kući da čekam dalje vesti, ali i sa zadatkom da ih smirujem. Svaki deo mog tela se tresao od straha. Oko devet sati brat se prikrao u dvorište i rekao mi da su u polje otišli Dragan Odalović i Stevan Lalić, i da su pronašli Slobodana Janićijevića na traktoru, mrtvog. Pucano mu je u leđa.
Na oko 200 metara od njega videli su kombajn i traktore, svetla su na njima upaljena a motori nisu ugašeni. Nisu smeli da priđu bliže, jer nisu znali šta ih čeka. Rekao mi još i da je Stevan svojim kolima otišao u Lipljan da sve prijavi KFOR-u, jer ne mogu telefonom da ih dobiju. Jave se prevodioci, Šiptari, i kada čuju srpski jezik spuste slušalicu.
Pitala sam ko vozi kombajn – Vlado ili Aco (Andrija)?
Rekao je: „Aco.“
To su sinovi Dragana Odalovića, vlasnika kombajna.
On je otišao, a ja sam lagala roditelje da se još ništa ne zna. U tom trenutku sam pomislila da su kidnapovani i da će ih, ako brzo reagujemo, pronaći. Oko pola 12 uveče sam saznala sve. Zazvonilo je zvono i najavilo uzbunu, nešto se strašno dešava.
Pitala sam braću ko je otišao u polje a oni su počeli da nabrajaju – „Aco, Rade, Joca, Saša, Kota, svi Janićijevići…“.
Majko mila!
„Sve su ih pobili. Komandant KFOR-a dolazi u selo, Majkl Džekson. Porodice su u Domu kulture, drže ih zatvorenima i još im nisu rekli. Tek kada oni kažu njima, ti kaži mami i tati. Poštedi ih bar još sat-dva istine“, rekla su mi braća i poslala me kući. Sećam se da sam ih preklinjala da budu mirni, da ne ulaze u sukob sa vojskom. Jer, kada su saznali istinu građani su krenuli da tuku britanske oficire i vojsku. Trpeli su udarce Britanci, nisu uzvraćali.
Kada je bol u čoveku toliko jak, kada se suoči sa neviđenom nepravdom, on dobije neku nadljudsku snagu, nikoga se ne boji, ništa mu nije važno, želi samo da sve negativno izbaci iz sebe. To sam videla te noći kod ljudi koje sam poznavala celog života i za koje znam da su mirni, da imaju blagu narav.
Nastavila sam da pričam roditeljima kako se i dalje ništa ne zna, mada je njima bilo čudno otkuda tolika vojska u selu. Majka je ljutito rekla: „Šta se muvaju po selu, neka idu u polje da traže ljude“.
Ja sam ćutala.
ISTINA NA TERENU
Oko pola dva ujutro sam izašla napolje jer nisam mogla više da izdržim u kući, sve me je gušilo. Na ulici, u susret svojoj majci išla je Javorka, devojka ometena u razvoju ali potpuno svesna da se dogodilo nešto užasno. Njena majka joj plačući kaže:
„Nemaš više brata ćerko, ubili su nam Sašu“!
Izgubila sam snagu u kolenima i pala pred kućom.
Više se ništa ne može sakriti. Dok je selom odjekivao lelek, ja sam roditeljima govorila imena stradalih. Te noći je poslednji put upotrebljeno zvono kao znak uzbune. Posle smrti žetelaca i ono je utihnulo. Dočekali smo jutro uznemireni, preplašeni, saosećajući sa bolom svojih kumova, komšija, prijatelja.
Britanski vojnici iz sastava KFOR-a bili su svuda po selu, a ja, priznajem, nisam mogla očima da ih gledam. Nije mogao niko iz sela. I oni su to osećali, taj prezir.
Tela su bila prebačena na odeljenje patologije u Prištini, na obdukciju. Svako od njih imao je stravične rane po telu, a na obdukcijskom listu, koji su porodice dobile, pisalo je samo ime i prezime žrtve i u stavci zanimanje – seljak. Sve ostalo je bilo prazno, ni potpis lekara, ni pečat, ništa.
Nedelju dana smo čekali da ih sahranimo. Jedna grupa britanskih vojnika nas je danima obilazila pitajući nas kako smo. Jedino su ti mladići išli od kuće do kuće, svakog dana. Nismo bili prijateljski raspoloženi prema njima, ali oni su bili uporni. Njima je komandovao poručnik Endrju, sećam se samo imena. On je Stevana sreo na ulici u Lipljanu i prepoznao ga da je Srbin iz Starog Gracka, jer je već dolazio u selo. Zaustavio ga je i pitao šta radi u gradu punom Albanaca? Tada je saznao šta je Stevan video u polju.
Bez znanja svoje komande, zajedno sa Stevanom otišao je na lice mesta i video stravičnu sliku. Trinaest mrtvih ljudi bilo je poređano u polukrug i svi su bili ubijeni takozvanim dum-dum mecima. Nezvanično smo saznali da je Endrju u očima svojih pretpostavljenih napravio veliku grešku, jer je bez njihovog znanja otišao na mesto zločina. Ono što je video sa svojim vojnicima više se nije moglo sakriti. Iz sela je otišao na dan sahrane, a misiju na Kosovu je završio već početkom septembra.
Tako su uglavnom prolazili oni pripadnici „mirovne misije“, koji su posle samo nekoliko dana videli na terenu pravu istinu i usudili se da je glasno kažu. Čuli smo da je po povratku u Englesku poručnik mnogo toga rekao novinarima, o pravom stanju na Kosovu i Metohiji.
I dok nam je Bernard Kušner, tadašnji Specijalni predstavnik generalnog sekretara UN-a u selu obećavao kako će „okrenuti svaki kamen na Kosovu dok se ubice ne pronađu“, dok su mnogi generali dolazili i glumatali neku silu, mi smo uporno ponavljali da ubice moraju biti u okolnim šiptarskim selima. To što je Slobodan nađen 200 metara dalje od ostalih, jasno govori da je prepoznao nekog od ubica i da je pokušao da pobegne. Odmah smo saznali i da su ubice bile obučene u uniforme KFOR-a, te da su Britanci priveli, pa pustili grupu Albanaca iz okolnih sela.
Nikome nismo verovali, bili smo besni na tu silu zvanu NATO i njegovu licemernu ulogu „delioca pravde“ i „donosioca demokratije“, i taj stav se nije promenio.
Nismo pogrešili.
SMRT KAO PREKRETNICA
Obeležićemo i 21. godišnjicu od njihovog stradanja, a ubice su i dalje na slobodi. To što su pre nekoliko godina uhapsili, pa usled nedostatka dokaza oslobodili Miljazima Bitićija iz susednog sela Veliki Alaš, nije nas nimalo ubedilo da išta ozbiljno rade da otkriju zločince.
Shvatili smo filozofiju Zapada. Za zločine nad Srbima, od trenutka uspostavljanja „njihove demokratije“, niko nije kriv. Nikada nas niko ne može ubediti da „međunarodne snage“ ne znaju ko su ubice žetelaca. Nikada!
I ne živimo mi u prošlosti, i te kako želimo da se okrenemo budućnosti – ali kako kada je ta prošlost naša sadašnjost i naša budućnost. Gde se pravda ne zadovolji poverenja nema, niti će ga ikada biti. U takvom društvu napetost je uvek na vrhuncu, i najmanja varnica može ih pretvoriti u haos.
Tako mi živimo poslednjih 21 godinu na Kosovu i Metohiji!
Može još sto sporazuma da se potpiše, može samo desetoro Srba na Kosovu i Metohiji da ostane, ali ta varnica raspaliće nekada veliku vatru. To nije nikakva tajna, namerno su stvorili takvo žarište. Sve ostalo je samo predstava, a nas boli što je trenutna uloga Srbije u svemu ovome prilično jadna.
Opelo stradalim Starograđanima služio je upokojeni patrijarh srpski Pavle uz sasluženje mnogih vladika Srpske pravoslavne crkve. Okupili su se preostali Srbi iz svih okolnih mesta na sahrani žetelaca, a ja se sećam Ljubice Živić, čija su dva sina Radovan (31) i Jovica (29) ubijeni na žetvi. U svoj toj gužvi, u onom plaču i vrištanju glas te sitne, stare žene, sve je nadjačao. Starim Grackom je odjekivao njen krik:
„Ubijte me, ubijte me, da ne gledam mrtve sinove“.
Na žetvu su otišli i nikada se nisu vratili: Momčilo, Mile, Novica i Slobodan Janićijević, Saša i Ljubiša Cvejić, Radovan i Jovica Živić, Božidar i Stanimir Đekić, Andrija Odalović, Miodrag Tepšić, Milovan Jovanović i Nikola Stojanović.
Njihova smrt i siročad koju su za sobom ostavili bili su prekretnica da odlučimo da ostanemo na svom kućnom pragu.
Tekst je prvobitno objavljen 2013. godine na sajtu sada ugašenog „Srpskog lista” .
Janja Gaćeša
Izvor: Ceopom-Istina
