Sećanje na žrtve agresije Nato 1999.

0
1559

surdulica(www.koreni.rs). Surdulica, srpska Gernika Tokom 78 dana bombardovanja, kad je na naše prostore sa svojim otrovnim darovima sleteo “milosrdni anđeo”, (u zapadnoj vojnoj terminologiji “Operacija Saveznička sila” en. “Operation Allied Force”, a u oružanim snagama SAD Operacija plemeniti nakovanj, en. “Operation Noble Anvil”), u Srbiji su stradali mnogi gradovi i sela, ali što je najtužnije i mnogi njihovi stanovnici. Po broju stradalih u odnosu na ukupan broj stanovnika, najviše je stradala živopisna varošica na jugoistoku Srbije, moj zavičajni grad, Surdulica, mesto sa desetak hiljada stanovnika. Po broju žrtava to je naša Gernika. Avioni alijanse gađali su civilne objekte, bolnicu za grudne bolesti “Sanatorijum”, starački dom u blizini, zgrade u kojima su bile smeštene izbeglice iz Hrvatske, vodovod koji snabdeva Surdulicu i okolinu, Kalifer, stambene zgrade, a sve pod izgovorom da se gađa vojska i vojni objekti. Vojska je davno napustila kasarne u Surdulici, a to su zvaničnici iz NATO-a znali. Prve bombe na Surdulicu su pale 30. marta posle ponoći. U napadima avijacije 5., 25. i 27. aprila 1999. godine, razorena je i oštećena četvrtina stambenih objekata u gradu. U podrumu porodične kuće Milića, tražeći zaklon od NATO bombardera, 27. aprila u podne stradalo je devetoro ljudi, od toga troje dece. Povodom tog strašnog zločina italijanski dnevnik “Manifesto” izašao je 29. aprila 1999. godine sa potpuno belom naslovnom stranom u znak protesta zbog masakra koji su učinili NATO zločinci u Surdulici. Na samom dnu prve strane dnevnika napisana je poruka: ” Deca nas ne gledaju”. U noći između 30. i 31. maja 1999. godine, NATO avijacija je gađala Specijalnu bolnicu za plućne bolesti “Sanatorijum”, paviljon u kome su bile smeštene izbeglice iz Republike Hrvatske i starački dom. Poginulo je trinaestoro ljudi, petoro se vode kao nestalo, a ranjeno je tridesetpetoro ljudi. U bombardovanju Surdulice u periodu od 30. marta do 31. maja 1999. godine, na ovaj gradić je palo 62 projektila, a na šire područje oko 200 veoma razornih projektila, od kojih je poginulo 33 civila, od toga četvoro dece, dvoje malih Milića, petnaestogodišnja Miljana i njen brat dvanaestogodišnji Vladimir, njihov komšija Miodrag Milovanović, sedamnaest godina, šesnaestogodišnji Milenko Malobabić i njegov devetnaestogodišnji brat Rade. Na ratištu na prostorima Kosova i Metohije ubijena su četvorica mladih vojnih lica iz Surdulice. Ugašene su dve porodice, Milići i Malobabići. Malobabići, otac, majka i dvoje dece su bili izbeglice iz Srpske Krajine, koji su poterani “olujom” našli utočište u ovom gradiću i tu su stradali. O surduličkim stradalnicima i tragediji ovog gradića, zapisao je potresno svedočanstvo pesnik iz ovog kraja, Najdan Stojanović.

Svedočenje jedinog preživelog iz podruma kuće Vojislava Milića u ul. Zmaj Jovinoj u Surdulici, bombardovanoj 27. marta 1999. godine, Petković Stojanča iz Surdulice, Ul. Drinske divizije br.14, zapisano je u Beloj knjizi o zločinima NATO, koju je priredilo Ministarstvo inostranih poslova SR Jugoslavije 1999. godine, odakle u celini prenosimo njegovo potresno svedočenje o tom danu.

“U utorak, dana 27 aprila 1999. godine u prepodnevnim satima Surdulicu su nadletali NATO avioni i bio je dat znak vazdušne opasnosti, pa smo se svi mi iz komšiluka sklonili u podrumu ove (Vojislava Milića, prim. autora) kuće, pa je bilo nas desetoro koji smo se sklonili u ovaj podrum. Ušli smo u podrum kuće Milića negde oko 11 sati, i bili unutra i to: sin Milić Vojislava, Aleksandar Milić, njegova supruga Vesna, potom supruga Vojislava, Milić Stamenka i njegovi unučići Miljana, Vladica i Miljan, a takođe tu je bila i komšinica Rašić Stanica a takođe i ja. Negde oko 11 časova došlo je do snažne eksplozije od bačene bombe iz aviona a na kuću Vojislava. U momentu ove eksplozije, vlasnik kuće Milić Vojislav je bio nekim poslom otišao van svoje kuće na udaljenost od oko stotinak metara. Tih dana bio je došao kući i moj sin, koji je bio mobilisan pa je toga dana trebalo da se vrati u svoju jedinicu, ali kako autobus nije došao, on se zadržao kući do dolaska narednog autobusa, te su kući kod mene ostali moj sin Petković Stamenko, i supruga Petković Kosovka. U označeno vreme oko 11,10 časova, ja sam bio blizu kuće Anđelković Milorada, odnosno u samoj kući i upravo dok sam bio kod njega, čuo sam prvu detonaciju, ali ne znam gde je bačena bomba. Međutim, od ove detonacije otvorila su se vrata na kući i polomila se stakla na prozorima kuće. Milorad mi je skrenuo pažnju da se ne mičem, ali sam ja ipak izašao na ulicu, pa kada sam video sina ispred moje kuće, rekao mu da se sklone, te su oni to učinili sklonivši se ispod ploče od garaže. Nakon ovog sam čuo zvuk, jak zvuk aviona, pa sam zbog toga potrčao u podrum kuće Vojislava Milića. Kada sam ušao u njegov prvi podrum, u njegov drugi podrum su se već bila smestila lica koja sam napred nabrojao. Kada sam nameravao da uđem u drugi podrum, gde su bili ovi ušli i kada sam počeo da ulazim u taj podrum, ponovo se čula druga detonacija na samoj kući Vojislava. Ova detonacija, odnosno za prvom čula se i druga detonacija na kući Vojislava, pa me je eksplozija bacila na levu stranu zida. Iako sam bačen ipak sam ostao pri svesti i stavio sam ruke na usta kako mi prašina ne bi ulazila u usta, jer se stvorio oblak od dima i prašine. Kad sam se pribrao posle druge eksplozije, pozvao sam ove iz drugog podruma, ali mi se nije niko odazivao, a ja nisam video šta se je dogodilo, ali sam video da je ploča pala u tom delu podruma. U međuvremenu je dotrčao Vojislav i pitao me da li sam živ, to sam mu potvrdio, a kada me je pitao za njegove koji su bili unutra rekao sam mu da sam ih pozivao ali da mi se niko nije odazivao iz podruma. Pre dolaska Vojislava čuo sam kako padaju blokovi, a video sam i ploču iznad sebe kako se spušta naniže i ide prema meni, ta ploča koja je već pala dole, priklještila mi je desnu nogu i potkolenicu. Gledao sam kako se i drugi kraj ploče spušta prema meni. Gvožđe je počelo da se isteže, a potom je sve stalo.

Posle Vojislava na mesto događaja došao je moj sin Petković Stamenko, pa mi je pomogao i oslobodio me je. Naime, mene su oslobađali čitava dva sata i tek negde oko 13 časova sam izvučen iz podruma. Nakon ovoga došle su spasilačke ekipe.
Prema tome, u ovom granatiranju NATO alijanse u potpunosti je srušena kuća komšije Milić Vojislava, do temelja. Ja sam u ovoj nesreći zadobio povrede i to u vidu povrede potkolenice desne noge na dva mesta, povredu glave u vidu posekotine sa leve strane, te je rana obrađena u Domu zdravlja u Surdulici. Osim toga ne mogu da ispravim prste na levoj nozi a takođe osećam bolove i u predelu kičme, pa se o ovim mojim povredama može izjasniti ortoped koji me je lečio.

Svi ostali koji su bili u podrumu, i to devetoro lica, svi su poginuli, tek sam ostao živ samo ja, a od porodice Milić Vojislava ostao je samo on koji sticajem okolnosti nije bio u podrumu sa ostalim članovima svoje porodice. Ja sam nakon zadobijenih povreda odmah doveden u Dom zdravlja u Surdulici, a potom na ortopedsko odeljenje Zdravstvenog centra u Vranju”.

 NATO se pravdao da je morao da bombarduje Surdulicu jer je u njoj smeštena značajna vojna formacija vojske tadašnje SR Jugoslavije. Bombardovali su prazne kasarne, znali su da se vojska sklonila, ali cilj im je bio da ubiju što više civila. Civili su bili njihove “kolateralne” štete.

Tragovi krvavih stopa NATO alijanse vidljivi su još uvek u selu Binovce u blizini Surdulice. U dvorištu jednog seljaka, Trifuna Mitića i danas postoji duboko zarivena u zemlji razorna NATO bomba koja nije eksplodirala. Tražio je starina da neko dođe da izvadi bombu iz njegovog dvorišta, ali niko ne dolazi jer je vađenje bombe skupo. “Od 29 maja 1999. godine živim kao u paklu. I ja i moje komšije. Tada je NATO ispalio dve bombe na naše selo. Jedna je eksplodirala, a druga je ova oko koje ja pomalo “majstorišem” svakog dana. Izem ti život, ako niko ne sme da prekorači moj prag!” žalio se ovaj vremešni čovek. Njegovo “majstorisanje” je ustvari kopanje oko bombe ne bi li je nekako otkopao i pozvao nadležne da je iznesu iz njegovog dvorišta. A ona i dalje, evo već četrnaest godina leži u njegovom dvorištu i miruje, pitanje je dokle. Plaši okolne seljane i ne dozvoljava nikome da mu uđe u dvorište. Snimljen je čak i film o njemu, Trifunu bombašu. Ovih dana mu se zdravlje naglo pogoršalo i smešten je u surduličku bolnicu, i polako se oporavlja.

Vreme prolazi, sazidale su se i popravile razrušene kuće u Surdulici, ali izgubljene živote, pogotovu dečje, niko ne može da vrati. Srpska Gernika svakog proleća sa pijetetom i tugom seća se svojih žrtava, čiji životi nisu morali da se na tako surov način ugase.

Mirjana Anđelković Lukić

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime