Sve dok lomljenje Beograda ne da rezultate, predaja suverenosti Skoplja i Podgorice za SAD ima malo smisla
Viktorija Nuland, Bajden, senator Džonson i Hojt Ji – ređali su se u prethodnih nešto više od godinu dana u Beogradu, težeći da Beograd nešto mekšim metodama privole na isključivo svoju stranu. Ipak, Hojt Ji je poslednji put nastupio bez rukavica. Bilo da je blef, koji bi treballo da zaplaši Beograd ili zaista poslednja ponuda Stejt departmenta, jasno je da sukob neminovan. Pitanje njegovog trenutka i intenziteta je maglovito, ali u velikoj meri zavisi od toga kako će Beograd videti našu graničnu istorijsku poziciju u novim okolnostima.
OPERATIVAC U RUKAVICAMA
Hojt Ji je bio zamenik američkog ambasadora u Zagrebu, pre toga je službovao u Podgorici uoči referenduma 2006, a bio je i direktnor za evropske poslove u Nacionalnom savetu za bezbednost tokom NATO agresije. Dakle, sve i da hoće da pokaže razumevanje za našu stvar, on nije „politički programiran“ za tako nešto. Pored toga, ako imamo u vidu činjenicu da zamenik pomoćnika državnog sekretara vrši pritisak na šefa države, postoje elementi nediplomatske prakse i svesnog degradiranja zemlje domaćina.
Od suštinske je važnosti istaći da se od Srbije ne traži da odstupi od bilo kog konkretnog modela saradnje sa Moskvom, ili se nešto obećava zauzvrat. Od Srbije se traži da odustane od politike „dve stolice“, što je eufemizam za suverenost. Za Beograd po pitanju novih ustupaka Prištini, prihvatanja „duha Dejtona“ po američkim aršinima, i usklađivanju sa zapadnom spoljnom politikom po pitanju Rusije postoji veoma mali manevarski prostor. Mogućnost za nastavak razgovora je uvek tu, ali neposredno istorijsko iskustvo govori o tome da prelaženje ranije definisanih „crvenih linija“ vodi samo daljem derogiranju nacionalnog interesa najšire definisanog.
Ukoliko zvanični Beograd pokaže zube i pokaže da nije poslušao donosioca poruke, nad glavom će nam visiti hibridni Damoklov mač, koji na duši ima nebrojeno mnogo država. Ipak, često se prenaglašava američki interes da nastupe oštrije. Amerikanci su u julu 2016. godine na ulicama turskih gradova naučili lekciju, i ne žele da im se Erdogan ponovi u srcu Balkana. Zbog toga će Stejt department težiti da nenasilnim metodama ili nasiljem po obimu i suštini ograničenog intenziteta udavi Srbiju i da joj istovremeno postepeno minira veze sa zemljama koje joj omogućavaju da očuva kakvu takvu suverenu poziciju.
SPECIJALNI RAT I POTENCIJAL UNUTRAŠNjEG SUKOBA
Hojt Brajan Ji u Srbiji igra ulogu koja je Viktoriji Nuland bila namenjena u Ukrajini. Da li će i on poput svoje koleginice deliti kolačiće na „srpskom majdanu“, zavisi i od srpske opozicije i njenog potencijalnog ukrupnjavanja pod njegovom dirigentskom palicom. Jankovićeva pretnja predsedniku Republike kroz poređenje sa Čaušeskuom samo je unutrašnji izraz nedavne paralele Sergeja Lavrova između aktuelne situacije u Srbiji i situacije u Ukrajini pred Majdan.
Potencijal za kreiranje unutrašnjeg sukoba teoretski postoji, ali ga je u praksi teško sporovesti. Ipak, stavljanje srpskih regionalnih izazivača u službu unutrašnjeg sukoba i njegova koordinacija posredstvom ujedinjene „građanske“ opozicije mogu ulog da podignu do te mere da se delegitimizacija predstojećeg izbornog procesa kroz podgrevanje javnog iskazivanja nezadovoljstva, bojkota izbora i borbe kroz satiru nametnu kao realna opcija.
Potreba ljudi da racionalizuju status quo, čak i ako se to kosi sa njihovim interesima, mogla bi da bude iskorišćena u smeru pasivizacije javnog mnjenja po pitanju odgovora na ključna pitanja koja nam se postavljaju. Ako Čedomir Jovanović napada istorijsku vertikalu srpske vojske, Zorana Mihajlović ulazi u otvoreni konflikt sa Crkvom, a levoliberalni deo društva, sa interesima zapadno od Batrovaca, kao centralno pitanje ističe stan ministra Vulina, jasno je da se otvoreno ciljaju vojska i Crkva kao osnovni gradivni elementi društva. Napad na organsko jedinstvo države, vojske i crkve mogla bi da bude mustra za revoluciju hojtjijevskog dela opozicije. Sa druge strane, okvir našeg razumevanja toga šta je po sredi više nego ikad pre biće prepoznavanje pomenutih operacija i kristalizacija onoga što čini dihotomiju na pro i antidržavni stav. Hojt Ji je svojim grubim nastupom tome nesvesno doprineo.
DA LI JE OVO 1948?
U takvim okolnostima glavu na ramenima će nam, pored privrženosti svom interesu, očuvati i svest o američkoj moći. Ona je, iako u opadanju, i dalje dovoljno velika da nas vrati u okvir iz koga bismo teško iznova obnovili kapacitete za projekciju svojih interesa. Jedina mogućnost koja ne prihvata ponovno sukobljavanje sa i dalje najznačajnijom globalnom silom leži u pametnom odstupanju do mere u kojoj to neće ugroziti ono od čega se ne sme odustati. Sa dnevnim interesima je kompromis moguće praviti i njima trgovati, ali odstupanje od našeg načina života – načina na koji se veselimo, tugujemo, školujemo decu i negujemo sećanje na heroje naše borbe za samostalnost – znači samoporicanje našeg postojanja kao istorijskog činioca. Za takav cilj je svaka žrtva vredna, a svaka vrsta otpora neophodna. Ne treba imati iluziju da Amerikanci to ne razumeju ili na to u konačnici ne ciljaju kada u svojim „uvrtanjima ruke“ kažu Kosovo, Rusija ili Republika Srpska.
Sada se izmaknimo na razumnu udaljenost pa sagledajmo širu sliku. Sve dok lomljenje Beograda po meri Stejt departmenta ne da rezultate, dobrovoljna predaja suverenosti Skoplja i Podgorice za njih ima malo smisla. Najkobnija greška u takvom odnosu snaga bi bila da se sami ubijemo, umesto da se mudrom politikom suprotstavimo i kupimo još malo vremena. Srbija bi trebalo da izbegne da bude u srži „Tukididove zamke“, i da, ukoliko dođe do situacije stani-pani, pošalje poruku da će svoju kožu prodati po ceni koja je neprihvatljiva našim neprijateljima, i – što je još važnije – njihovim regionalnim proksijima. Približavamo se Vučićevoj 1948, ali se istovremeno nadamo da ona neće doći. Ukoliko se to ipak dogodi, on neće morati da se boji invazije sa Istoka i razrađuje planove odbrane nalik na komunističke aparatčike, već hibridnog rata i operacije višedimenzionalnog davljenja Srbije koja će ovaj put doći sa Zapada.
* * *
Jedno mora da bude jasno – ne boje se Amerikanci Srbije na ovom stepenu razvoja ekonomskih, društvenih i vojnih potencijala, već strahuju od njene neugasle pijemontske uloge, koja joj pripada po istoriji i po prirodi stvari. Oni su svesni da ovaj put taj potencijal ne bi bio realizovan na našu štetu i ograničen sudbinom koju je ovom delu sveta namenio Stejt department. Otuda je Ji profesionalac koji ima zadatak da u rukavicama saseče problem u korenu, dok on ne izraste u nešto što više nije moguće kontrolisati. Na nama je da identifikujemo unutarpolitičke implikacije tog procesa dok ne bude prekasno.
Ivan Ristić
standard.rs
