Pre izvesnog vremena napisao sam tekst o Apelu za odbranu KiM, kritikujući njegovu nepragmatičnu stranu (1) U njemu sam aludirao na to da vlast ima neki plan, a da autori apela samo „apeluju“ bez konkretnog rešenja. Međutim, prethodnih nedelja bili smo svedoci toga da vlast, ne samo da nema plan, nego apeluje, očekuje, kuka, jadikuje, blagosilja … sve to, razume se, u cilju „mira i stabilnosti u regionu“. Na stranu to što mi nije jasno zašto najviši zvaničnici Srbije toliko frekventno upotrebljavaju reč „region“ (briga o regionu, saradnja u regionu, region u paketu, bla bla), nije na vlasti da očekuje i apeluje, nego da dela. Najbolje bi bilo da je to delanje strategijsko i planirano, ali nije na odmet i ako je iznuđeno, neplansko, ishitreno, nek je i gluma … samo da se dela. Jer ako se ne dela, onda se šalje poruka slabosti i ranjivosti. Kako je to lepo napisala Mirijana Radojičić u jednom svom tekstu (2):
A izostankom spremnosti na akciju (…) političkom suparniku se šalje poruka o sopstvenoj neodlučnosti, kolebljivosti, slaboj političkoj volji i, što je još značajnije, ostavlja mu se dovoljno vremena da konsoliduje svoje političke pozicije, razradi strategije za realizovanje sopstvene političke agende …
Najviši zvaničnici Republike Srbije su u proteklih nekoliko meseci sve svoje izjave o KiM (u vezi sa dijalogom, ubistvom Olivera Ivanovića i hapšenjem Marka Đurića) završavali rečima „mi očekujemo“, „mi se nadamo“, „mi apelujemo“, „mi savetujemo“, „mi urgiramo“ … niko vas nije izabrao da očekujete, nego da radite i povlačite poteze. Šta je vlast uradila od ubistva žandarma Stevana Sinđelića do danas, osim što je apelujući da se očuva mir i stabilnost (zarad ekonomije bazirane na investicijama spolja) dala sve što je mogla da da (sudovi, međunarodni pozivni broj, prelazi, i sl), a nije dobila ništa. I sad se iščuđavaju kako to EU trpi dvojne standarde i kako nije formirana ZSO! Predsednik republike nam «svako malo» saopšti svoj omiljeni «argument» – ja sam uradio to (nisam uradio ništa), a šta biste vi uradili, poslali biste vojsku!!!, i tome slično. Treba li čuvati mir i stabilnost sa nekim kome do toga nije stalo? Dok mi čuvamo mir i stabilnost, sve nam uzeše – policiju, škole, bolnice, ubijaju, tuku i hapse na svakom koraku. Čuvanje mira i stabilnosti je dvojna/binarna relacija. Kako ćeš čuvati mir sa nekim ko neće mir, nego te svaki put «udari u facu» i pritom doda kako je «na evropskom putu». Nema tu prava, pregovora, dijaloga i diplomatije, to je ulična borba u kojoj mi stalno trpimo i popuštamo. I pritom, ovo «mi» ili «naša strana» zvuči prilično jadno i ofucano. Delu nas je potpuno svejedno što tamo negde Srbe tuku, ubijaju, progone i maltretiraju, sve u skladu sa evropskim propisima. Mi trpimo, ali hapse nekoga od nas (koji i nije tako važan!!! Jedan čovek manje više, šta je to u odnosu na BDP ili investicije). Mi očekujemo, ali nekoga drugog (koji je manje važan deo nas) ubijaju! Mi koji pratimo, čitamo, istražujemo … mi imamo pravo da se ljutimo, jedimo, psujemo, apelujemo, izražavamo nezadovoljstvo, ali kada to konstantno rade ljudi koji odlučuju i kojima je posao, ne da očekuju, nego da delaju, onda je to bolest. Ako godinama imaš spor, pregovaraš, nešto ustupiš za nešto drugo, i to drugo ne dobijaš, i to se tako ponavlja nekoliko puta … i na kraju ti umesto da presečeš pa kažeš «Čekaj malo, ne može više ovako», ti apeluješ, očekuješ, presipaš «iz šupljeg u prazno». I još se pitaš kako to da EU apeluje na obe strane, a samo je jedna strana pogrešila! Mislite li da smo svi mi budale? Sumašedši – što kažu braća Rusi! Inicirati unutrašnji dijalog da se čuje šta razne struke misle o problemu secesije KiM je dobar potez. Izneta su razna mišljenja i šta s tim? Šta ako sutra opet nekog ubiju? Hoćemo li opet da osuđujemo i apelujemo! Meni lično nije važno šta kažu Makron, Angela, Tramp i Putin, to me uopšte ne zanima, kao što ni ja njih ne zanimam, ali me zanima šta na to kaže vas deset koji sedite u savetu za nacionalnu bezbednost. Hoće li opet biti neko saopštenje «Mir je naš prioritet, naša bezbednost nije ugrožena, bla bla…» Naša bezbednost nije bila ugrožena ni kada su ubili Stevana, ni kada su ubili Olivera, hapsili Marka, kad je bio pogrom 2003 – i tada je bezbednost bila na visokom nivou … Ali sve je to nebitno, nama je dobro i ako nekima od nas nije baš tako dobro! Nama tako dobro ide, iako nas ima dosta među nama kojima ne ide nikako! Dijalog bi omogućio da se najvišim državnim funkcionerima ovo saopšti u lice, a ne putem medija. Jeste li predsednici i predstavnici dela nas ili svih nas? Drugo, nismo mi Švajcarska ili Norveška da polako, «natenane» analiziramo, apelujemo i zasedamo, malo o BDPu, malo o fasadama, malo o usevima, nego smo kao Izrael ili Sirija. Ljudi krvare, a nama je prioritet mir i stabilnost u regionu! Mi posmatramo i apelujemo! U Izraelu žene služe vojsku, a mi apelujući čuvamo mir i stabilnost u regionu. Prioritet nam je, poštovani predsedniče, da niko nije gladan i da niko nije ubijen, mučen ili uhapšen. Drugi prioritet nam je granica. To su dve stvari na koje morate da mislite – gde je granica i imate li gladnih i obespravljenih ljudi u državi na čijem ste čelu? To vam je posao, a ne ono što uglavnom radite.
Nisam aktivan u politici, u smislu da ne obavljam nijednu političku funkciju (u vlasti ili opoziciji). Ali, kao građanin sam razočaran u sledeće činjenice (lako proverljive). Predsednik republike koji je vodio spoljašnji dijalog (sa delom svoje republike) i pokrenuo unutrašnji dijalog o KiM nijednom nije učestvovao ni u jednom dijalogu sa nekim iz opozicije (bilo u kampanji ili van nje). A na vlasti je već pet godina! Njegov politički sabrat Milo Đukanović je u kampanji na poslednjim izborima radio identičnu stvar – izbegao sve direktne dijaloge sa opozicijom. A u pobedničkom govoru je «pružao ruku» i nudio dijalog svim činiocima podeljenog crnogorskog društva!! Ti manevri Vučića i Đukanovića su nesumnjivo korisni, ali se to zove marketinški propaganda, zdravorazumski licemerje, a ja ću ga «krstiti» kao političku šizofreniju …
Drugo, i veoma poražavajuće, dolazili su nam u posetu predsednici Kine i Rusije, ali gotovo svake nedelje predsednik Vučić se sastaje sa ambasadorima vodećih zemalja sveta i razgovara sa njima. Naravno da treba da razgovara, ali konstantno i jednolično izveštavanje o tome meni izaziva mučninu! Pre neki dan nas je posetio «vršilac dužnosti zamenika pomoćnika državnog sekretara» SAD-a, «neki» Palmer, američki «šerif» zadužen za naš deo sveta. I to se predstavlja kao spektakl, o tome se priča danima! Treće, predstavljanje protestanata kao simbola vrednih ljudi, Angele kao evropske boginje od koje nam zavisi budućnost, itd, sve je to u redu uz uslov da to nije jedino što se nudi, odnosno da se to ne nudi uz priču kako su Srbi lenčuge i kako su u istoriji imali samo Miloša Obrenovića kao primer dobrog vladara.
Četvrto, predsednik koji se bavi «svim i svačim» na ovoj «političkoj vetrometini» lako u temu Kosova i Metohije ubaci puteve, škole, investicije, neki citat od Pekića ili Čerčila (ili nekoga koga trenutno čita) i ko zna šta još. Da je Pekić živ, da li bi smeo da mu izađe na duel? Lako je ovako kad sam sebi postavljaš pitanja i na njih odgovaraš. Čovek koji toliko veliča znanje i knjige, koji je uspešno završio fakultet, prošao kroz «sito i rešeto» ispitnih rokova, pa kroz političke devedesete … da li je moguće da neko sa takvim političkim stažom ne sme da izađe/ne izlazi na megdan relevantnim ljudima?!! Ćulibrk ga je u Ćirilici (3) propisno i kulturno izblamirao, iako nije imao tretman sagovornika (nije imao vremena da priča koliko bi trebalo). Konstantno razgovarati sa ambasadorima, a ne razgovarati sa liderima opozicije (šta god mi mislili o njima), nije ni odgovorno, ni ozbiljno, niti demokratski. I peto, pustite vi predsedniče puteve i investicije, recite gde vam je granica?!! Pokažite granice države koju uspešno vodite na evropskom putu! I ovo je za vas glupo pitanje. I na njega možete da odgovorite – pa to postavljaju ovi što su mnogo pametni i sve znaju, a nikada nisu bili na Kosovu, bla bla. «Nesrećni» Nikolić se pojavljivao na TV – u jednom u pet dana, ali je imao snage da kaže da nije predsednik onima u Prištini jer ga ne žele. Vi ste na RTSu minimum sat vremena svaki dan i uglavnom se svađate sami sa sobom. Odgovarate na sve i svašta, desetominutnim monologom na konkretna pitanja. Idete na sastanak sa premijerima Rumunije, Bugarske i Grčke! Jeste li vi Tramp ili Makron?! Da li se igrate Ustava ili neke druge igre za koju ne znamo. Što niste ostali premijer pa radili sve ovo što radite? Predsednik republike učestvuje u kampanji za beogradske izbore! A objašnjenje za to je nepostojeće – priča o putevima, investicijama i boljem životu. Ja o politici ne moram ništa da znam, radim svoj posao i znam svoja ovlašćenja, ali vi se konstantno bavite onim što vam nije posao, pa vas molim da nam kažete zašto to radite. Vaša objašnjenja su ponekad zaista «genijalna», čovek ponekad pomisli da ste možda podeljena ličnost. Ne razumem kako neko ko je toliko (bar na prvi pogled), precizan i tačan u pogledu ekonomije (prate se rokovi, vraćaju zajmovi, sklapaju dogoviri, budžeti, gleda se isplativost svake investicije, itd), ko toliko insistira na znanju, radu, poštovanju vremena i resursa, efikasnosti, i slično, kako neko takav po pitanju KiM vodi jedan krajnje neozbiljan, maglovit, netransparentan, nedisciplinovan i propagandnom retorikom prožet dijalog. Kako to da ovde ne važe merila koja važe u ekonomiji – merila rezultata, posledica, isplativosti, proverljivosti …
Meni to stvarno nije jasno pa vas molim da na to odgovorite. A vi ste takav majstor odgovaranja da vaš odgovor može biti bilo šta! Možete vi onako «okolo naokolo» i naširoko – mi i Nemačka se razlikujemo po pitanju Kosova ali recite mi šta bi Srbija bila bez Nemačke! I ovo bi otprilike trebalo da zadovolji maloumne «realiste» – mi se razlikujemo po «tamo nekom pitanju, ali se uglavnom slažemo oko suštinskog pitanja, a to je Srbija na putu u EU (u kojoj je Nemačka najjača zemlja). Da vam nešto kažem, gospodine predsedniče, suštine su veoma osetljive i nezgodne «stvari», moćno zvuče i retorički su vrlo prodorne i pogodne za manipulaciju, ali su isto tako «egzaktno» pitanje kao, na primer, BDP (ako je to uopšte egzaktno). Suština pripada onoj nezgodnoj klasi reči čije je sadržinsko značenje široko (plastično, neodređeno), ali im je emotivno značenje konstantno i veliko. Poput reči kultura, obrazovanje, pravda, doktor, moral, država, oficir, sloboda, i slično. I reč dijalog je jedna od takvih. Mogu sve i svašta da znače, a «moćno» zvuče – da se tako ukratko izrazim. I zato je u javnom diskursu manje važno šta te reči znače, već je važno da ih što češće upotrebljavate, jer je njihov efekat veliki. Ljudi drhte kada ih čuju! Sa ciljem da «skinem» čaroliju sa jednog od predsednikovih objašnjenja-monologa ponudiću jednu istinski suštinsku analogiju. Zamislimo, poštovani predsedniče, da vam neko otme/kidnapuje dete, a da je taj neko mnogo moćan, racionalan, kreativan, nagrađivan, usavršava se, investitor je, ekonomski pismen, spava tri sata dnevno, govori deset jezika i vlasnik je udruženja u koje težite da se učlanite decenijama. Imam utisak da biste vi imali razumevanja za njega i njegove vrednosti – ja i on (rekli biste) se razlikujemo u pogledu mog deteta, ali šta bih ja bez njega, pa on je protestantski vredan i marljiv, on je preduzimljiv i ima rezultate, on će nam doneti nova radna mesta i veći izvoz. Ja želim da budem kao on!!! – imam utisak da biste to rekli. Nek su vam deca živa i zdrava, želim im sve najbolje, žao mi je što sam ih morao ubaciti u svoj misaoni eksperiment, ali vaša priča o Kosovu i Metohiji je takva da vam je to pitanje na desetom mestu. A siguran sam da su vam deca na prvom mestu, što je i normalno. Vama kao predsedniku Kosovo i Metohija moraju biti isto što su vam deca kao ocu. Vi im možda nećete kupiti patike od dvesta evra ili najskuplji kompjuter, ali im nećete uskratiti ljubav i pažnju. I nije problem ako vam je KiM na desetom mestu, to je legitimna politika, problem je samo što ako to tako jeste, zašto to jasno i glasno ne kažete. Možda vi sve ovo i radite, samo vas kumim da nam objasnite kako, pošto nas je mnogo koji to ne razumemo.
Da ima dijaloga, neko bi u lice rekao gospodinu predsedniku da sve ovo što pobrojah gore ne sme da radi prvi među nama, izabran da nas predstavlja. Da treba da se bavi svojim poslom i da ne uzurpira sve ostalo. Da nas ne veliča bez pokrića, niti da nas kritikuje na nenormalan način, obezvređujući nas. Ni on društvo, ni društvo njega!
Petar Gordić, filozof
vidovdan.org
https://www.vidovdan.org/aktuelno/petar–gordic–apel–izmedju–anticevog–pragmatizma–i–koviceve–filozofije/
http://www.nspm.rs/sudbina-dejtonske-bih-i-republika-srpska/o-javnom-i-tajnom-u-medjunarodnoj-politici-%E2%80%93-slucaj-danasnje-bih.html
