Nismo imali malo neprijatelja, ali nije uzalud rečeno: Mnogo neprijatelja, mnogo časti. Zna se i za kvalitet naših neprijatelja. Poznate su i njihove parole, kao i njihov način agitacije. Tri i po godine oni su rili i rovarili, pa se nisu zaustavili ni stuknuli ni za vreme izbora pred karakterom oruđa. Nije se, dakle, biralo sredstvo, nije se pazilo na moral. Prevrtalo se i po kostima mrtvih… Dajući nam za pravo, narod nas je, u stvari, osokolio da nastavimo svoje delo. On nam je dao legitimaciju i punomoćje da dovršimo ono što smo započeli, vodeći uvek računa o trajnim i vrhovnim interesima zemlje i naroda. Potrebno je zato da se zna da mi nikome ne dopuštamo ni da tvrdi da može biti veći prijatelj naroda od nas… Pobedila je politika našeg Vođe, a ne „politika“ onih koji su se koalirali da bi na izborima rušili tu politiku! U stvari, pobedila je narodna svest, pobedio je zdrav razum jednog naroda koji stvarno i jasno vidi položaj svoje zemlje i koji zna i ume pravilno da odluči kome treba ostaviti vođstvo u narodnim poslovima, a kome se ono mora da ospori!…
Možda bi baš ovakav pobednički govor, Vrhovnik (ili neko u njegovo partijsko ime) mogao da održi, 21. lipnja oko 21 sat, pre nego što predsednik stranke, unapred poznate pobednice na izborima koji će se tek održati, kako je već tri puta javno obećao, odstupi (najdalje do ovog Vidovdana) sa stranačkog trona, i posveti se, od tada već kao predsednik Republike, svim građanima Srbije, a ne, pre svega (ili, samo) svojim partijskim kolegama
A ja sam, na početku, samo citirao uvodnik dnevnog lista „Samouprava“, glavnog partijskog glasila Jugoslovenske radikalne zajednice (Je-re-za), od 12.12.1938, dan posle ubedljivog trijumfa tadašnjeg premijera dr Milana Stojadinovića i njegove stranke na poslednjim izborima za parlament Kraljevine Jugoslavije.
Zašto baš Stojadinović i 1938. godina? Naravno, nema to nikakve veze s tim što je dr Stojadinović, tih godina, bio i lični prijatelj jednog Geringa, ali i Dučeovog zeta i ministra diplomatije grofa Ćana, dakle, u izvesnoj meri i pod uticajem tadašnje nemačke i italijanske propagande. Povod ne leži ni u činjenici da je naš sadašnji Vrhovnik, kad se ono, u maju 2017, fizički preseljavao iz Nemanjine na Andrićev venac, svojoj naslednici, „po triki kriterijumu“, kako je sam priznao, poklonio baš knjigu „Milan Stojadinović: politika u vreme slobodnih lomova“, na koju se Vrhovnikova Bilderberg Tajnica toliko „primila“ da je, prilikom posete Argentini u funkciji predsednice Vlade, položila cveće na grob dr Stojadinovića. Ne podsećam na Stojadinovićevu pobedničku „odiseju“ ni zbog fakta da je naš Vrhovnik svoju fascinaciju Stojadinovićem, ničim izazvan, isticao i uoči beogradskih izbora 2018. godine, kada je svojoj stranci predložio da iskoristi plakat – „na kome makazama Stojadinović pokazuje kako je smanjio dug“ – kojim je ondašnja Je-re-za, osam decenija ranije, trijumfovala na izborima za senatore, iako je grof Ćano, komplimentirao Stojadinoviću za Je-re-zu, pohvalivši je da je to „kopija italijanske fašističke partije“! Naime, na plakatima za te izbore (februar 1938) za senatore iz banovina širom Jugoslavije, glavna izborna poruka glasila je: „Ne zaboravite da je vlada Milana Stojadinovića smanjila seljačke dugove dve milijarde 700 miliona dinara“.
Paralela je ovde iz drugog razloga. Samouveren, presiguran u vlastitu snagu, Milan Stojadinović je, već septembra 1938. godine, zatražio da se ne čeka termin za redovne izbore (april 1939), nego da se i izbori za narodne poslanike održe već 11. decembra 1938. Uz snažnu propagagandu (uzvikivano mu je „Vođa, vođa!“) i funkcionersku kampanju vođenu iz pozicije vlasti, taj je optimizam dobio potvrdu kroz izborne rezultate: vladina lista osvojila je čak 306, a udružena opozicija (dr Vlatka Mačeka) samo 67 poslaničkih mesta! „Samouprava“ je izvestila da su, na tim izborima na kojima je sa glavnog propagandnog plakata Je-re-ze, poručivano „… za veliku i moćnu Jugoslaviju, a protiv onih koji hoće da je razdele…“ – „Beograd i cela zemlja glasali za Jugoslaviju“.
Ali, uprkos ubedljivoj pobedi na poslednjim izborima u Kraljevini Jugoslaviji – dr Stojadinović tada nije formirao novu vladu! Sprečio je to knez Pavle, neki kažu zato što Stojadinović „nije uspeo da reši hrvatsko pitanje“, drugi da je to učinio zbog Stojadinovićevih finansijskih pronevera, treći, da su se upleli i Britanci, i Nemci, i Italijani…
I tu se vraćamo na 2020. godinu, kada, na predstojećim izborima, najjaču stranku u Srbiji, predvodi čovek koji je čvrsto obećao da će 21. juna biti poslednji izbori na kojima će on biti nosilac liste svoje partije, a da već od Vidovdana postaje predsednik svih građana Srbije, kako to Ustav Srbije i nalaže.
Napisah u prošloj kolumni („Uoči Vrhovnikovog najavljenog povlačenja sa funkcije predsednika Es-en-esa“, cvijetinmilivojevic.blogspot.com) koje su sve mogućnosti da naš budući predsednik svih građana poništi aktuelni vanustavni izborni proces, a evo mu za to i dodatnih argumenata da, odmah uveče, 21. juna, pokrene proces poništavanja izbora koji će biti održavani 21. juna, pošto (privremeno konstituisani) novi saziv parlamenta prisili da, odgovarajućim leks specijalisom, „zatvori“ i, makar retroaktivno, premosti trenutno protivustavno stanje. I, da to bude, možda, i prvi i poslednji čin oktroisane Narodne skupštine…
Srbija, recimo, počev od 3. juna, nema Vladu, pa sledstveno tome, ni predsednika Vlade, neće je imati ni 21. juna uveče, i ko zna još koliko nedelja potom, što je neviđeni presedan, s obzirom da su Ustav i zakoni koji uređuju ovo pitanje više nego jasni. Jer, prema Zakonu o Vladi, član 16, „mandat Vlade teče od polaganja zakletve pred Narodnom skuštinom“, a „Vladi prestaje mandat sa prestankom mandata Narodne skupštine“, što se dogodilo 3. juna 2020. U ovom trenutku, prema tome, AB nije nikakav predsednik Vlade, a kamoli „premijerka“ (Ustav Srbije ne prepoznaje takvu funkciju), kako se, očigledno protivpravo, predstavlja tokom, opet zakonom nedozvoljene, očite funkcionerske, kampanje u naprednjačke svrhe, odnosno neprimereno diskvalifikatorske kampanje protiv opozicije.
Idemo dalje. „Naša Maja“ nije nikakva „predsednica Narodne skupštine“, kako se potpisuje u kampanji odbrane lika i dela (svog partijskog) Vrhovnika, odnosno u kampanji verbalne agresije na opoziciju, pogotovo njen bojkotaški deo. Član 21. Zakona o Narodnoj skupštini je veoma precizan: Predsedniku Narodne skupštine prestaje funkcija ostavkom, razrešenjem ili (pazite sad!) – „prestankom mandata narodnog poslanika“. Dakle, pošto „Naša Maja“, od 3. juna, nije ni narodni poslanik, onda, ni u snu, ne može da bude ni„prvi/a među jednakima (narodnim poslanicima)“! Zakon dozvoljava mogućnost ranijeg prestanka mandata narodnih poslanika, kao i skraćivanja četvorogodišnjeg (punog) mandata parlamenta, ali ne i mogućnost produženja mandata, što je, počev od 3. juna, očigledno protivzakonito, na delu u Srbiji!
Šta još očekujem od Vrhovnika kada – posle ostavke na mesto lidera Es-en-esa koja će, kako je treći put obećao, uslediti već do ovog Vidovdana – postane i moj i predsednik svih građana Srbije? Verujem da će, oslobođen naprednih stranačkih stega, Vrhovnik prestati da laže (usput, i protivustavno seje paniku i širi defetizam!) građane Srbije kako bi zahtev za povratak srpskih vojnika i policajaca na Kosovo i Metohiju značio – „ulazak u rat sa NATO“! Očekujem da na takve ideje prestane da odgovara kontrapitanjem „šta bi bilo kad bi bilo“, odnosno „a zar bi nam KFOR i NATO dozvolili da vratimo naše vojnike i policajce na Kosovo?“.
Ako je, još početkom 2002. godine, pokojni Zoran Đinđić, kao predsednik Vlade (kao „izdajnik“, mereno jezikom tadašnjih Vrhovnikovih radikala), smeo da uputi zahtev komandantu Južnog krila NATO-a da, u skladu sa Rezolucijom 1244, omogući povratak 999 srpskih vojnika i policajaca na KiM – čega se to plaši prehrabri Vrhovnik današnji? Ako je, još tokom Bečkih pregovora o Kosovu, 2007, Srpsko nacionalno veće severnog Kosova moglo da zahteva od (Koštuničine) Vlade Srbije da od Saveta bezbednosti traži povratak hiljadu srpskih vojnika i policajaca na KiM, makar na teritorije na kojima žive Srbi; ako je čak i De-esov ministar za KiM Goran Bogdanovića tada podržao takav zahtev…
Ako u Rezoluciji Saveta bezbednosti 1244 piše: „Potvrđuje se da će, posle povlačenja, dogovorenom broju jugoslovenskog i srpskog vojnog i policijskog osoblja biti dozvoljen povratak na Kosovo radi obavljanja dužnosti u skladu sa aneksom 2“… Ako taj Aneks 2, pojašnjava se da će tom, „dogovorenom broju jugoslovenskog i srpskog osoblja“ biti dozvoljeno da se vrati i obavlja sledeće funkcije: „vezu sa međunarodnom civilnom misijom i međunarodnim bezbednosnim prisustvom; obeležavanje/čišćenje minskih polja; održavanje prisustva na mestima srpske kulturne baštine; održavanje prisustva na glavnim graničnim prelazima.“… Ako, konačno, u Rezoluciji 1244 SB UN (to je adresa na koju treba da kuca predsednik i Vlada Republike Srbije, a ne neki servisi tipa KFOR, a pogotovo NATO, Vašington, Berlin ili neko od ostalih okupatora 17 odsto teritorije Srbije), piše i ovo: „Povratak osoblja za četiri gore navedene funkcije obaviće se uz nadzor međunarodnog bezbednosnog prisustva i biće ograničeno na mali dogovoreni broj (stotine, ne hiljade)…“ (Ovde se pominje samo NADZOR ostvarivanja našeg prava, a nikakvo NOVO ODLUČIVANjE I (NE)DAVANjE DOZVOLE o povratku srpskih snaga, jer je SB to već ODLUČIO tekstom Rezolucije 1244 koja je usvojena na 4011-om sastanku, održanom 10. juna 1999. godine!)…
Umesto ponovljenog pitanja zašto naš Vrhovnik ne sme čak ni da pita Savet bezbednosti (iako Srbija tamo ima dva sigurna glasa sa pravom veta!) ništa na tu temu, hajde da se podsetimo kako je to i zašto Stojadinović, uprkos pobedi od 306 prema 67 (poslaničkih mandata) ostao bez premijerskog mesta, bez vlade, ali i bez stranke? Pretpostavljam da njegov veliki fan iz 2020. upravo uči na Stojadinovićevim greškama…
To što je Stojadinović, sa grofom Ćanom, duboko zašao u razgovore o tome da Italija, pomogne proglašenje „Velike Srbije“, a da Srbija, zauzvrat, napusti zapadne (hrvatske) krajeve Kraljevine – bio je povod da knez namesnik, po nagovoru Britanaca, mandat za formiranje nove vlade ne poveri stvarnom pobedniku izbora, nego jednom od njegovih dotadašnjih ministara, dojučerašnjih klimoglavaca, Dragiši Cvetkoviću, sa zadatkom da „reši hrvatsko pitanje“! To će Cvetković i učiniti, koalicirajući, u avgustu 1938, sa dr Mačekom, kada je potpisan sporazum Cvetković – Maček, kao početak formalizovanja hrvatske državne nezavisnosti. Tada je formirana jednonacionalna Banovina Hrvatska, jedina takva u Jugoslaviji, u koju su ušle dotadašnje Savska i Primorska banovina, ali i srezovi Dubrovnik, Šid, Ilok, Brčko, Gradačac, Dreventa, Travnik i Fojnica koji su, do tada, pripadali Drinskoj, Dunavskoj i Zetskoj banovini!
Tako je, posle te velike izborne pobede, okončan unutrašnji sukob unutar Je-re-ze između dotadašnje Stojadinovićeve politike zasnovane na srpsko-muslimansko-slovenačkoj osnovi (Stojadinović – Spaho – Korošec) i politike Stojadinovićevog dotadašnjeg ministra Cvetkovića koji je kandidovao srpsko-hrvatsku (Cvetković – Maček) osovinu koja se zasnivala na formiranju, praktično, „Velike Hrvatske“.
U februaru 1940. godine, Stojadinović je, iz protesta, osnovao Srpsku radikalnu stranku, u čijem programu je Cvetković – Mačekov pakt kvalifikovan kao državni udar, kojim je od „ne samo od hrvatskih, već i od čisto srpskih krajeva stvorena država Hrvata“. Ali, već u aprilu 1940, Stojadinović koji je, između ostalog, bio i Geringov intimus, ali i frankofil, po nalogu Engleza, strpan je prvo u kućni pritvor na Ilidži, potom prognan iz zemlje i interniran na Mauricijus, gde je proveo Drugi svetski rat.
Veliko diplomatsko zaigravanje i preigravanje na velike uloge sa veliki najvećim belosvetskim kockarima, dr Stojadinović je, posle Drugog rata, nastavio u Argentini. Verujem zato da će naš Vrhovnik, 21. juna, po principu „u dobru se ne ponesi“, kada bude izbrojao rezultat adekvatan Stojadinovićevom, sa izbora 11.12.1938, iako vladalac i vlasnik fantomske izborne liste „Aleksandar Vučić – Za našu decu“, u večeri izbornog trijumfa najpre da pogleda u pasulj, tj. rejting, ali ne u onaj sa oktroisanih izbora – već strateški, vizionarski, šta bi iza brda moglo da se valja…
Cvijetin Milivojević
Izvor: cvijetinmilivojevic.blogspot.com
