Sergej, Džo i Srbija

0
448

LAVROV POLOZIO VENAC NA GROBLJU OSLOBODILACA BEOGRADASrdačni osmesi i zagrljaji prijatelja, koje je srpska javnost videla ovog ponedeljka i utorka kada je u zvaničnoj poseti Beogradu boravio ministar inostranih poslova Rusije Sergej Lavrov, izgleda, nisu bili ni veštački ni namešteni samo za kamere. „Bili su to zaista iskreni, bratski razgovori“, sumirao je utiske o poseti ruskog šefa diplomatije, u razgovoru za „Pečat“, učesnik jednog od razgovora koje je Lavrov u Beogradu vodio sa svojim srpskim kolegom Ivicom Dačićem, predsednikom Srbije Tomislavom Nikolićem i premijerom Aleksandrom Vučićem.

Uostalom, Lavrovljeva poseta i započela je baš u tom duhu, simboličnim podsećanjem na zajedničku borbu i krv prolivenu za slobodu; položio je vence jugoslovenskim i sovjetskim oslobodiocima Beograda 1944. godine.

I nije to polaganje venaca u spomen zajedničkoj borbi, sa svom simbolikom koju takav gest sa sobom nosi, bilo i jedina razlika u odnosu na prethodni veliki spoljnopolitički događaj sa direktnim posledicama na našu unutrašnju politiku, dakle, u odnosu na prošlonedeljnu posetu premijera Srbije Aleksandra Vučića kancelarki Nemačke Angeli Merkel. Naravno da nema te zajedničke borbe kojoj bi, u spomen i dugo sećanje, venac mogli da polože bilo Vučić bilo Merkelova ili ma koji drugi Srbin i Nemac. Ali se drastična razlika između dvaju susreta na vrhu zapravo ponajbolje ogleda u primetnom olakšanju s kojim je Vučić, po završenom razgovoru sa nemačkom kancelarkom, konstatovao da „novih uslova nema“; nasuprot tome, bilo kakvog uslovljavanja Srbije sa ruske strane – na razočarenje ovdašnjih evroatlantista, vazda žednih dokaza da nam Rusija nije prijatelj – nije bilo ni u naznakama.

A opet, da se i sva ova razlika učini sasvim beznačajnom, potrudio se potpredsednik Sjedinjenih Američkih Država Džozef Džo Bajden, svojom čestitkom punom pretnje upućenom Aleksandru Vučiću, čiji tekst donosimo u okviru.

DVE KLJUČNE PORUKE

Ali krenimo redom.

Ponajpre, u svetlu ukrajinske krize, krize oko izgradnje „Južnog toka“ i svih ostalih svetskih kriza u kojima SAD nastoje da obuzdaju narastajuću moć Rusije – pri čemu se ove dve, ukrajinska i gasna, prelamaju i preko naših leđa – zvanična i naglašeno prijateljska poseta šefa ruske diplomatije ima posebnu težinu. I, bez sumnje, izaziva posebno nezadovoljstvo prekoatlantske sile koja je, takođe nesumnjivo, već iziritirana prošlonedeljnom posetom (stigmatizovanog) predsednika Belorusije Aleksandra Lukašenka Beogradu. I još više, pozivom predsedniku Rusije Vladimiru Putinu da 20. oktobra, na 70-godišnjicu oslobođenja Beograda, poseti našu prestonicu; pozivom posle kojega je Sergej Lavrov, inače, odgovorio da će se lično kod Putina založiti da se poseta i ostvari, uz opasku da ceni što je poziv predsedniku Rusije upućen u ovakvim međunarodnim okolnostima.

A dve ključne poruke, upućene posle Lavrovljevih sastanaka sa srpskim državnim vrhom, onu iritaciju i dodatno pojačavaju.

Prva poruka, već izgovarana ali ponovljena uprkos svim pritiscima, među kojima su oni nevidljivi bili i kudikamo jači od vidljivih, javnih: i pored zahteva SAD i očekivanja da svoju spoljnu politiku uskladimo sa politikom Evropske unije (to jest, da radimo ono što nam ona kaže) Srbija neće uvesti sankcije Rusiji. „Srbija neće učiniti ništa što bi ugrozilo dobre odnose sa Rusijom. Saradnja sa Ruskom Federacijom otvara Srbiji velike mogućnosti za prosperitet i bolji život građana i to svi znaju. Zato danas u Srbiji nema nikoga ozbiljnog ko bi se toj saradnji suprotstavljao“, saopštila je pres služba predsednika Srbije Tomislava Nikolića po okončanju njegovog razgovora sa Sergejom Lavrovim.

Što se Ukrajine tiče, „predsednik Srbije je rekao da naša država sa zabrinutošću prati tamošnja dešavanja. Stav Srbije po pitanju krize u Ukrajini neće se menjati, a predsednik Nikolić je istakao da se nada da će svi problemi što pre biti rešeni mirnim putem“. Na sličan način, prema saopštenju, i „predsednik srpske vlade izrazio je zabrinutost zbog sukoba na istoku Ukrajine i naglasio da će se Srbija zalagati da se ukrajinska kriza reši dijalogom“.

Naš izvor pak navodi da se na sastancima sa našim zvaničnicima Sergej Lavrov više nego toplo zahvalio na držanju Srbije, uz ocenu da se, u odnosu na pritiske da povodom Ukrajine mučki ustane protiv Rusije, Srbija ponela muški. Podsećamo, sličnu ocenu je u nedavnom intervjuu „Pečatu“ izneo i ambasador Rusije u Srbiji Aleksandar Čepurin.

Ukrajina je bila važna tema srpsko-ruskog dijaloga i zbog toga što će naredne godine naša zemlja preuzeti predsedavanje Organizacijom za evropsku bezbednost i saradnju, OEBS-om. Nasuprot tvrdnji „Blica“ da „Rusija ima velika očekivanja od našeg predsedavanja OEBS: Srbiju će boleti glava zbog OEBS“, naš izvor kaže da je ruski šef diplomatije samo izrazio nadu da će, kao predsedavajuća OEBS-a, Srbija biti nepristrasna i objektivna i to je zapravo i jedino što Rusi priželjkuju. E, sad, ako nam to bude stvorilo probleme kod evroatlantskih partnera…

A druga važna poruka tiče se „Južnog toka“. Rusija je od Srbije dobila obećanje da će radovi biti nastavljeni po planu (Ivica Dačić, uz opasku da, ako je napravljen „Severni tok“, ne vidi razloge da isto ne doživi i „Južni tok“: „Svi ekonomski projekti koji su započeti biće nastavljeni. Interes Srbije je da se oni nastave. Naš nacionalni i državni interes je da se izgradi ¸Južni tok‘.“) a Srbija od Rusije obećanje da nikakvih izmena u projektu, uprkos lošim vestima iz Bugarske, neće biti: „Nikakva promena planova apsolutno ne postoji. Ne gajim nikakve sumnje u to da je ovo zaustavljanje apsolutno privremeno. Kada se radi o ¸Južnom toku‘, želim da naglasim da je to jedno jedinstveno sistemsko rešenje za snabdevanje gasom dela jugoistočne Evrope.“

Dodajmo ovome da je, prema rečima „Pečatovog“ izvora, ministar Lavrov sa ozbiljnom dozom spokoja svojim domaćinima preneo uverenost Rusije da će, uprkos svoj halabuci, „Južni tok“ biti izgrađen, uz informaciju da Bugarska, zapravo, nikakvu zvaničnu odluku o suspenziji izgradnje ovog gasovoda i nije donela, iako se takav utisak stekao posle prošlonedeljne izjave Plamena Orešarskog, bugarskog premijera, kome su odbrojani dani na toj funkciji.

Predstavnici srpskih vlasti su od naših ruskih prijatelja dobili i obećanje daljeg poboljšanja ekonomskih odnosa – konkretizaciju tog obećanja i njene efekte očekujemo jer su Srbiji potrebni kao hleb nasušni – a dobili su i javnu podršku koja im je, za javnu upotrebu u Srbiji, potrebna podjednako; podršku našem stavu u vezi sa Kosovom i Metohijom – tako da nam sada ostaje samo da strepimo zbog našeg stava; pade bez reči u noći između utorka i srede i barikada na glavnom mostu na Ibru u Kosovskoj Mitrovici – i dobili su od Lavrova podršku svojim evrointegracijama, koja doduše podseća na Putinovu ideju stvaranja jedinstvenog civilizacijskog i ekonomskog prostora između Vladivostoka i Lisabona: „S poštovanjem se odnosimo prema poziciji Srbije kad je reč o pregovorima o ulasku u EU. Ta pozicija polazi od nedopustivosti stvaranja novih linija razdvajanja u Evropi i promoviše ideju jedinstvenog ekonomskog, humanitarnog i kulturnog prostora.“

STRATEGIJA (NE)PRIJATELJSTVA

Ivica Dačić je Lavrovu i javnosti na to uzvratio očekivanjem, ili obećanjem, da „članstvo Srbije u EU nikako neće oslabiti ili prekinuti veze sa Rusijom“: „Nisam shvatio da je to pitanje ¸ili Rusija ili EU‘. Mi želimo i EU i nastavljanje dobrih odnosa sa Rusijom. Zašto bi se samo od Srbije tražilo da se opredeljuje ¸ili-ili‘, dok druge zemlje EU imaju najrazvijenije odnose sa Rusijom.“ Na sličan način je i premijer Vučić rekao da je „cilj Srbije da postane članica EU, ali istovremeno i da očuva dobre odnose sa Rusijom“ i sve bi to zvučalo samo kao sanak pusti – imajući u vidu crnogorski Izveštaj o skriningu za Poglavlje 30 (Spoljni odnosi) u kojem se od Crne Gore eksplicitno zahteva da raskine svoj sporazum o bescarinskoj trgovini sa Rusijom, što i nas čeka – da nam naš izvor nije preneo obećanje Sergeja Lavrova da će Rusija, i po ulasku Srbije u EU („Ako se i to desi jednog dana…“ rekao je zapravo Lavrov) pronaći načina da Srbija zadrži privilegovani položaj u ekonomskim odnosima sa Rusijom.

Sve u svemu, Lavrovljeva poseta zvaničnom je Beogradu dala dosta razloga za zadovoljstvo. Dovoljno razloga za zadovoljstvo – makar zato što nije dobio ni nove uslove, čak ni optužbe za cenzuru interneta – Beograd je imao i posle prošlonedeljnog sastanka sa Angelom Merkel, kojoj je Aleksandar Vučić čak ponudio i partnerstvo i savezništvo. Sporazum o strateškom partnerstvu od prošle godine Srbija ima i sa Rusijom. Nazire li se u tim partnerstvima osovina srpske nade da će preživeti sve turbulentnije promene u globalnoj preraspodeli moći?

A između susreta sa Merkelovom i Lavrovim, Vučiću stiže pismo iz Vašingtona, od potpredsednika SAD Bajdena; tobožnja čestitka tobože zbog izbora na mesto premijera, iako je izabran još pre mesec i po dana, 27. aprila, tako da je teško izbeći zaključak da nije slučajno što je stigla baš dok Beograd pokušava da se pozicionira između Berlina i Moskve. Tim pre što Džordž Fridman, osnivač američke privatne obaveštajne korporacije „Stratfor“ bliske vašingtonskim bezbednosnim i političkim strukturama, piše (3. jun, „Geopolitičko putovanje, drugi deo: Granične zemlje“): „Ima logike u bližim nemačko-ruskim vezama. Ekonomski, one se dopunjuju i potrebne su jedna drugoj. Rusija izvozi sirovi materijal; Nemačka izvozi tehnologiju. Ni jedna ni druga ne vole pritisak Sjedinjenih Država. Zajedno, one bi mogle da budu u stanju da se odupru tom pritisku… Dok Sjedinjene Države mogu da pozdrave moćnu Tursku, isto ne može da se kaže za moćnu Rusiju, a naročito ne za onu koja je u savezu sa Nemačkom. Najveći pojedinačni američki strah ne treba da budu ni Kina ni Al Kaida. To – najveći američki strah – je amalgam tehnologije evropskog poluostrva sa ruskim prirodnim bogatstvima. To bi stvorilo silu koja bi mogla da ugrozi primat Amerike… Nemačko-ruski odnos, koliko god ran i sveden on bio, mora da pogodi Sjedinjene Države.“

Otuda, posmatrano iz ove vizure, Bajdenovo pismo Vučiću ne mora da se shvati samo kao spisak sačinjen od naloga i jedne pretnje; naloga da podržimo američki način raspleta ukrajinske krize, da slomimo otpor rukovodstva Republike Srpske učlanjenju Bosne i Hercegovine u NATO kao uvod u učlanjenje Srbije u NATO i da priznamo nezavisnost Kosova i Metohije, i pretnje da će Aleksandra Vučića („Vaše liderstvo…“) smatrati lično odgovornim za (ne)sprovođenje ovih naloga. Već Bajdenovo pismo može da se shvati i kao preteće podsećanje da se Sjedinjene Američke Države ovde pitaju, a ne Nemačka ili, ne daj bože, Rusija. A sve to je pojačano i kampanjom optužbi za cenzuru interneta u Srbiji, kao artiljerijskom pripremom za još jednu promenu režima koji pokazuje znake nedovoljne prijemčivosti za geostrateške interese Vašingtona…

Što će reći da su pred Srbijom i njenom vlašću uglavnom dve opcije. Da postupi po Bajdenovoj čestitki i postane prijemčivija sve do poslednjeg Srbina, ili da nasuprot tome pokuša da preživi a da pritom ne napravi nepovratnu štetu našim državnim i nacionalnim interesima, sve dok se konačno ne raspletu odnosi u trouglu Moskve, Berlina i Vašingtona. Realno, više od toga verovatno da i ne možemo da očekujemo.
________________________________________________________________________________
Čestitka puna pretnje

Samo mesec i po dana pošto je u skupštini izglasan za premijera Srbije, Aleksandru Vučiću stigla je čestitka potpredsednika Sjedinjenih Američkih Država Džozefa Bajdena.

U čestitki Vučiću, objavljenoj na internet sajtu vlade Srbije (ali ne i na zvaničnim prezentacijama potpredsednika SAD ili američke ambasade u Beogradu, što je možda zanimljivo primetiti) stoji:

„Čestitam vam na imenovanju za predsednika Vlade Republike Srbije. Unapred se radujem našem radu na zajedničkim prioritetima, uključujući promovisanje ekonomske modernizacije i poboljšanje investicione klime i jačanje naših bilateralnih odnosa.
Vaše liderstvo je od ključnog značaja za produbljivanje odnosa između naših dveju zemalja. Sjedinjene Države će nastaviti da podržavaju zalaganja vaše vlade da od Srbije napravite faktor stabilnosti u regionu Balkana, ali i izvan njega. Kriza u Ukrajini je samo ojačala našu rešenost da podržimo Evropu, koja je celovita, slobodna i živi u miru.

Uzdam se u vaše liderstvo kako bih bio siguran da će Srbija stajati uz svoje evropske partnere u podršci međunarodnim principima, s obzirom na to da stremite ka pravima i privilegijama članstva u Evropskoj uniji, kao i na to da Srbija preuzima predsedavanje OEBS-om 2015. godine.

Što se tiče Bosne i Hercegovine, pozdravljam ulogu Srbije kao glasa tolerancije, jedinstva i napretka ka evroatlantskim integracijama. Vaše zalaganje da u potpunosti normalizujete odnose sa Kosovom je od presudnog značaja ne samo za ostvarenje članstva Srbije u Evropskoj uniji već i za poboljšanje života ljudi u Srbiji i na Kosovu.

U ime američkog naroda, takođe bih izrazio duboko saučešće zbog nastradalih u poplavama u Srbiji i drugim zemljama u regionu. Sjedinjene Države su spremne da pruže dodatnu pomoć za oporavak i izgradnju.“

Piše: Nikola Vrzić za pecat.co.rs

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime