Šest godina putovanja iz ništa u ništa

Da u Srbiji ne bude još Vučićevih putovanja?

4
1240

Da li je s nama Srbima sve u redu kada je u pitanju naše mentalno zdravlje? Ovo pitanje samo se nameće, kada uzmemo i pogledamo naslove u domaćoj štampi, koji su vezani za rešavanje problema Kosova i Metohije. Najpre, da krenemo od direktora kancelarije za KiM, mlađanog Marka Đurića, koji nas upozorava da je u toku „stravična kampanja i u Srbiji i u delu međunarodne zajednice protiv naše zemlje u nastojanju da se izbori za nešto po pitanju KiM“. Podvlačimo i naglašavamo ovu reč nešto, iz Đurićevog obraćanja, jer ona svakako nije ovde slučajno našla svoje mesto. To „nešto“ treba da potvrdi i afirmiše tezu predsednika Srbije da mi na Kosmetu nemamo ništa, te ako dobijemo „makar jedan metar“, to će biti uspeh.

Porazno je, tužno, žalosno, ali i smešno, Vučićevo šestogodišnje putovanje od NIŠTA do NIŠTA. Naime, pre šest godina današnji predsednik države, a tadašnji PPV. rezignirano je iz Brisela poručio, da mu je ponuđeno da potpiše beli papir, odnosno, sporazum, u kome Srbija dobija, kako je tada naglasio – NIŠTA. Podsetimo se, takođe, da je taj isti PPV, nakon glumljenja žestokog otpora, valjanja po podu pod štiklom grofice Ešton i spavanja na svom (pa)radnom mantilu, prihvatio da potpiše papir (Briselski sporazum) po kome Srbija nije dobijala ništa, zapravo gubila je i ono što je realno imala, a šiptarska strana je dobijala sve, to jeste, poklonjena je gotova država u jednom cugu.

Ipak, ta poklonjena država kosovskim Albancima nije dovoljna, jer ona još nije dobila međunarodno priznanje. A međunarodno priznanje ta šiptarsko-natovska tvorevina nikako ne može ostvariti, a da je prethodno ne prizna Srbija. A Srbija nema nijedan ozbiljan razlog zbog kojeg bi trebalo da žuri sa donošenjem nekakve konačne odluke o statusu njene južne pokrajine. Zašto bi se tu žurilo s nekakvim rešenjem, kada je jasno da Srbiji u ovom času najviše odgovara zamrznuti konflikt, pa makar on trajao i sledećih sto godina. Realnost na terenu je u ovom času onakva kakva je, ali, sa druge strane, Srbija ima međunarodno-pravni suverenitet nad Kosovom i Metohijom i u tom smislu KiM je deo Srbije, ma koliko se određene velike i moćne sile trudile da dokažu da to nije tako.

Uostalom, kako je moguće da čelnici Srbije zagovaraju brzo (i kuso) rešenje za kosovsku dramu i to tako što će sami sebi, kako ih neki „dobronamerni“ stranci savetuje, amputirati nekakav „gangrenozni ekstremitet“? Da bi se tačno odredilo mesto odakle najviše dolazi pritisak na Srbiju da se dobrovoljno odrekne dela svoje suverene zemlje, dovoljno je da se pogleda najnovija analiza izvesnog (fantomskog) Futurističkog instituta, na čijem čelu je Marko Čadež, predsednik Privredne komore Srbije, zajedno sa profesorom Vladimirom Kutlešićem. Ovaj drugi je autor teze o stvaranju „realne unije“ Srbije i Kosova kao nezavisnih država. Koliko bi takva Kutlešićeva „unija“ bila „realna“, svako kome je ostalo i zrno pameti, dobro vidi i zna. I takvi „futuristi“ sada dobijaju prostor u srpskim vodećim medijima, kao vid „naučne“ podrške Aleksandru Vučiću na putu izdaje zemlje.

Nikako slučajno, pomenuti „futuristi“ počinju svoju kosovsku „tužbalicu“ nemačkom poslovicom koja glasi: Bolji je i užasan kraj, nego užas bez kraja. Ali, o kakvom užasu oni govore? Priznanje natovsko-šiptarske paradržave Kosova bio bi užasan početak, a ne užasan kraj, kako za Srbiju u celini, tako (posebno) za srpski narod, crkvu i srpske spomenike kulture na Kosmetu. Priznavanjem od strane Srbije, Albanci na Kosovu i Metohiju, odnosno, u kvazidržavi Kosovo, dobili bi odrešene ruke, da tamošnje Srbe tretiraju kako im je volja, a srpske crkve i manastire, da lagano ali sigurno uguraju pod šiptarsko keče. Dakle, postaje jasno da, u ovom času, Srbiji najviše odgovara stanje zamrznutog sukoba. Time se Albanci koliko toliko drže na uzdi, da ne krenu u žešći i otvoreniji progon Srba na KiM, te da u celosti ne popale i unište srpsko civilizacijsko i kulturno nasleđe na tom delu srpske svete zemlje.

Pre šest godina, kada je na vlast došla SNS, Srbija je imala „nešto“ na Kosmetu. A to „nešto“ bio je prostor od četiri opštine na severu KiM- a, na kome je Srbija imala apsolutnu kontrolu. Imala je tamo i sudsku i izvršnu i zakonodavnu vlast. Onaj koji je 2012. godine krenuo od briselskog NIŠTA papira, kao da je svesno je išao na to da i ono NEŠTO (sever Kosmeta) pretvori u NIŠTA. A zašto je to sve uradio? Da li samo da bi sada mogao da priča kako Srbi nemaju na Kosmetu NIŠTA.

Možda se motivi Aleksandra Vučića za ovakvu otvorenu izdaju nacionalnih interesa mogu objasniti, ali se nikako ne može razumeti reakcija srpskog parlamenta, koji je preko svih postupaka napravljenih na štetu Srbije, prošao bez ikakvog ozbiljnijeg protesta. Jednostavno, parlament je za svih ovih šest godina, bio (osim nekoliko opozicionih izuzetaka) u službi naopake politike Aleksandra Vučića – bio je njegova glasačka mašina.

Srbija danas ulazi u završnu fazu jednog razornog procesa, koji će se, kako stvari trenutno stoje, završiti veoma loše, kako po državu, tako i po njene građane. Ipak, još uvek nije sve izgubljeno, jer nam nije otišao i poslednji voz. I svakome bi moralo biti jasno, da Srbija nema nikakvu potrebu da se žuri sa nekakvim rešenjem, jer je žurbom, u stvari, stigla dotle da, po rečima predsednika države, nemamo ništa. Dakle, i pored svih naopakih političkih aktivnosti srpskog rukovodstva, Srbija i dalje ima Rezoluciju 1244 SB UN, koja sve ono što je predsednik države bacio u prah i pepeo, spasava i vraća u prvobitnu poziciju. Da se malo našalimo (iako ovde imamo malo mesta za šalu) Rezolucija 1244 je srpska mitska ptica Feniks, koja se u formi Kosovo i Metohiju, „rađa“ iz pepela. A samim poništavanjem pomenute Rezolucije, ne samo da se srpsko Kosovo i Metohija zauvek gubi, već se takvim činom cela Srbija pretvara u flogiston, zapaljivu materiju iza koje ni pepeo više neće ostati.

D. Gosteljski

4 KOMENTARA

  1. Ууу што се лепе ботови на Гостељског, ко муве на лепак. Ево овај доле се уби да нас убеди да ће Србија бити „безбеднија“ ако се одрекне Космета, да ће једино одрицање од њега заштитити косметске Србе, наше манастире и културно благо – о минералном благу да и не говоримо – и да нам једино то отвара врата у ружичасто сутра. Или се шали, или нас зеза. Та „безвредна“ резолуција СБ УН 1244 – http://undocs.org/S/RES/1244(1999) – је случајно још увек сасвим на снази, и каже црно на бело да је Космет Србија, да све избеглице треба безбедно да се врате, и да по повлачењу оружаних снага Србије (које се одиграло пре 18 година) Србија може да пошаље на Космет ограничен контингент полицијских и војних снага као део мировних снага, за заштиту манастира, присуство на граничним прелазима итд. Е зашто се ово не спроводи је оно што ботови заобилазе као кугу. Једини разлог зашто се то не спроводи је што то марионетске власти Србије, инсталиране од стране запада, првенствено Амера, то и не траже. Уместо тога, иду из УН у Брисел, на ноге НАТО-у, да „преговарају“, тј. да потпишу „историјски“ споразум „све за ништа“. И то „све за ништа“ ни армија ботова не може да промени…

  2. Neko je davno rekao: „Problemi se najbolje rešavaju, tako što se uopšte ne rešavaju“.

    Da li je baš tako?

    Prioritet svake vlasti u Srbiji mora da bude zaštita srpske zajednice na KiM i srpskog kulturnog nasleđa. Ako zagovaramo „zamrznuti konflikt“ da li smo svesni da Srbe na KiM i celokupno kulturno nasleđe prepuštamo drugoj strani koja neće sedeti skrštenih ruku. Pasivna pozicija jedne strane uvek daje prednost drugoj srani koja sprovodi svoj „plan“.

    Neko će reći: „Imamo Rezoluciju SB 1244 SB , to je naša tapija na KiM. Ne trebaju nam razgovori u vezi sa KiM sa Albancima u Prištini. Kada Rusija ojača i promeni se geopolitička situacija na Balkanu, Albanci sa KiM će spakotvati kofere i otići sa naše zemlje. Treba samo čekati, da sve na KiM kada dođe vreme, dođe na svoje mesto“…

    Šta zapravo imamo?
    Imamo papir, formata A4 o čijoj sadržini se „spore“ velike sile. Imamo mi i druge razne papire, kao što su da ne idemo u dalju prošlost koje pominju još samo istoričari.

    Šta nemamo?
    Nemamo jasnu južnu granicu Srbije bez koje Srbija ne može biti sigurna i ozbiljna država. Nemamo izglednu budućnost za preostale Srbe na KiM. Nemamo instrumente da sprečimo da srpsko kulturno nasleđe na KiM za koju godinu ne postane „Kosovsko“ kulturno nalseđe…

    Moramo imati viziju i ići u susret procesima koje ne možemo zaustaviti na KiM a ne čekati da se nešto povoljno desi na KiM „samo od sebe“.

    • Sta je cilj Vaseg pisanija, „glasu razuma“? Meni se cini da ste dosli ovde malo da zamutite vodu, da razvodnite temu? Postavljate pitanja koja nisu vazna i odgovarate jos manje konketno.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime