Pre dva dana izbio je požar u stambenoj zgradi na Novom Beogradu u kom je šest osoba izgubilo život. Juče je u Zagrebu bio zemljotres u kom je oštećen veliki broj fasada. Prvi događaj prošao je u apsolutnoj tišini, ali ne u onoj kojom se odaje počast, takozvani „minut ćutanja“, nego ona teška tišina ignorisanja, dok je drugi događaj bio ispraćen aplauzom podrške Zagrebu sa beogradskih balkona.
Na društvenim mrežama je i više nego aktuelno postaviti sliku Zagreba i uz nju natpis „Pray for Zagreb“, dok se za stradale sugrađane Beograd i Beograđani nisu previše potresli, ako je suditi po reakcijama ljudi i tišini koja vlada povodom požara.
Gledao sam i ja slike Zagreba, suznih očiju sam gledao trudnice koje drže svoju decu ispred porodilišta i molio se za njih i za teško povređenu devojčicu. Žao mi je svakoga ko je povređen ili ugrožen na bilo koji način. Međutim, od tih ljudi koji zdravi i pravi stoje na ulicama u Zagrebu, žalije mi je šest ljudi koji su poginuli u svojim kućama. Stradali su u požaru i očigledno nisu dovoljno dostojni žaljenja srpske javnosti. Ništa ni od upućivanja podrške Srpskoj pravoslavnoj crkvi čija je Saborna crkva Preobraženja Gospodnjeg stradala u zemljotresu! Nikakav dan žalosti, crnina, statusi na društvenim mrežama, ništa.
Suština ovog teksta nije poređenje nesreća, jer nesreće su nesreće bez obzira na to kome se događaju. Suština je u našem bezočnom ulagivanju drugima na račun svoje časti. Znamo istorijske činjenice, a biramo da ih ignorišemo. Onda više nismo naivni, sada smo glupi.
Stvar je ljudskosti i pravoslavlja pokazati solidarnost prema žrtvama i nesrećama, ali podsetimo se kako su Hrvati i njihova javnost pokazali solidarnost 1999. godine kada su na nas i isti taj Beograd koji žali za zagrebačkim fasadama padale bombe.
Tog marta, a godišnjica NATO agresije i tog terorističkog čina je sutra, 90 posto hrvatske javnosti je pozdravilo napad na Srbiju, kako kaže „Večernji list“. Da ne navodim dalje i ne govorim o nikad pokazanom kajanju za ogroman broj Srba ubijanih na najgore moguće načine u koncentracionim logorima i bacanju u jame.
Treba li spominjati da Hrvatska svake godine slavi „Oluju“, akciju etničkog čišćenja Srba?
Podržavam solidarnost, ali ne podržavam je ako će ona da poništi žalost za šest nevinih ljudi koji su stradali od vatre u svojim kućama.
Žalije nam je šest fasada u Zagrebu od šest ljudskih života u Beogradu! Ili smo teški licemeri ili strastveni građevinci.
Sram nas bilo nas i ovog odvratnog jugoslovenskog refleksa koji nas je toliko puta doveo u poziciju da ispadnemo budale.
Dok se svi vi molite za Zagreb kom se u suštini ništa nije dogodilo, ja ću se moliti za onu povređenu devojčicu i za majke koje su sa decom na ulici, ali i za vas koji zarad trenda i ko zna čega zaboravljate na šest ugašenih života.
I molim vas, ukoliko čitate ovaj tekst, nemojte biti „evropejski Srbi“ i ulagivati se ljudima koji su se radovali našem stradanju, a neretko su bili i izvršitelji, nego kad završite čitanje ovog teksta, oćutite barem minut za onih šest mučenika stradalih u vatri na Novom Beogradu, a nestalih u pepelu naše sramote.
Slava im!
Sva kuknjava je po diktatu a to cine mnogobrojne NVO, drugosrbijanci i kao i uvek korisni idioti. Skupili se licemeri….