Ako hodate glavnom ulicom videćete nevelike izloge i nepoznate ljude. To nisu izlozi nalik izlozima u velikim gradovima. Osrednji izlozi i na ulazu prodavačica koja pali cigaretu, nalakćena na ragastov. Uglavnom nije sama, niotkuda se pojave njene drugarice koje se izmigolje iz nekih nevidljivih lokala. Pošto izgaze pikavce, brzo nestanu, pa slika koju vidite dok nemarno hodate bez cilja, značajno se menja ako se ubrzo posle toga vratite istim putem.
Nepoznati ljudi postanu manje nepoznati, kao na korzou neke palanke, izlozi postanu primamljivi i okupani novim pogledom. Odjednom, osetite pripadnost gradu u kome živite.
Hodaćete kaldrmisanom ulicom i javljaćete se levo i desno. Osetićete toplinu, poželećete da sednete desno i popijete kafu sa nekim koga ste videli skoro, nećete se setiti kada, ali znaćete da je to bilo skoro, onomad; ili ćete se samo spustiti na stolicu levo, gde je oval sa vrelim roštiljom, da nazdravite jednom dunjevačom, a onda ćete otići u neku drugu, svoju, kafanu gde ćete krenuti ispočetka, sve kako treba.
Videćete tužne ljude, oni odaju počast svojim sećanjima i mladosti, biće vam dragi ali ćete ih zaobići, jer spremni ste, kao nikad, da se smejete, razgovarate i ne možete da se mračite, danas, kada je dan vedar i sunčan. Legla je plata, ili ste samo sačuvali neku veselu novčanicu baš za danas.
Sutra je dan za patnju. Sutra je uvek divan dan za patnju. Danas je savršen dan.
To je grad Niš.
Ne onaj grad Niš iz Bregovićeve pesme, onaj tužni, prisilni dan u nepoznatom gradu. To je grad iz pesama grupa kao što su: Fleke, Tam Tam, Agnus Dei, Arnold Lejn i Alhemija, Gospodin Pinokio… Niko ga ne proziva, samo osećate duh urbanog. I uživate.
Videćete bedu koja plete mrežu po oronulim fasadama, sjajne farove skupih automobila šanera iz Švajcarske; ako pažljivije osmotrite, videćete i tek razbuđene devojke napućenih usana, uspele dođoše koji hodaju kao oslobodioci, lokalne političare koji kao da prolaze kroz špalir svojih pristalica, pa se osvrću i pozdravljaju nemušte poglede svojih sugrađana. Samo će pravim Nišlijama za oko zapasti neugledne urbane legenda grada, koji dovoljno osiromašeni, kao duhovi jezde gradom i bude sećanja.
Na fudbal ispred zgrade, kada ste uklizavali kao tajfun, jer devojčice gledaju. Sve one lepe devojčice koje ostavljaju lastiš, na trenutak, da pogledaju najlepše dečake. A onda, sa prvim sumrakom, zajednička igra: između dve vatre.
Na prodavce bostana koji vrludaju po stambenom naselju.
Na prve poljupce u haustoru.
Na Muzički klub.
Na Simfonijski.
Na Džoj.
Na Tramvaj i Imidž.
Na zatvorenu Dušanovu ulicu, na eksploziju kulturnih dešavanja. Kada je Rambo Amadeus bio čudak, a ne postulat urbanog i glas razuma.
Kada je Davor Gobac bio samo mladi ludi roker koji skida gaće, a ne muzička zvezda kome smo zahvalni što nas je udostojio.
Na Kerber koji su bile glavne zvezde na punom travnjaku Željinog stadiona, gde su im prijatelji i predgrupe bili prestonički bendovi koji im nisu bili ni do kolena.
Na amatersku predstavu Đubre, grad i smrt, Rajnera Vernera Fazbindera, u režiji Ivana Blagojevića, koja je punila svaki prostor, a nije bila banalna, ni površna. Na amatersku predstavu Bajka o
De Sadu, u režiji Hadija Kurića, koja je bila rasadnik budućih glumaca u Narodnom i Lutkarskom pozorištu.
Na klaker kod sodadžije kod Gradske bolnice.
Na domaći jogurt i filovane kifle u Zdravljaku.
Na Levis 501 original iz Varteksa.
Na dane kada je Niš bez aparata za veštačko disanje, disao sam i slobodan. Evropski grad sa modernim ljudima.
Na Radnički u Evropi.
Ali, tako su zamorna sva ta sećanja. Sada imamo sve to u Beogradu. Što bi se sećali. Sada sve to imamo na televiziji. Sve to imamo, ali toliko daleko smo od toga.
Nekada smo bili deo Evrope. Sada smo samo oronuli, usputni saraj. Grad na raskrsnici puteva droge.
Devojke iz butika ponovo pale cigarete. Vreme je da zaboravimo sve. Valja nam živeti.
Srđan Stojiljković, književnik
gradjanin.rs
