Posle toliko godina bez svog grada zaranjam u njega.
Siđem nasumice iz tramvaja malo iznad Đerma. Pogledam gde sam, a u trenu mi zamirišu mekike kod Mike. Vruće, slane i žilave do zla Boga, iako tog kioska odavno više nema tu. Sećam se dole ispod pijace iz jednih vrata na ulici virio je pravi košarkaski obruč prkosno i kad je sneg i mraz sve sa dugačkom de mode mrežicom. KK Jedrenska, se zvaše klub, kao i ulica! Još malo ispod stoji zgrada uspomena od tri godine školske prakse mene kao neuspešnog radio- mehaničara. Neću tamo. Nevidljiva ruka vuče me uz opominjajuću zvonjavu tramvaja na jedno tajno mesto.
Nekoliko stanica napred je Cvetkova pijaca, pa dole ispod doma zdravlja moj stari kraj i ulica Ljube Davidovića, gde sam rođen. Dok šetam uskim ulicama kao da se ponovo rađam i rastem svakim korakom. Bacim pogled na Osnovnu školu “Miloš Matijević Mrša”, koja to više nije. Stojim dugo naslonjen na zgradu, gde je bio moj dom. Trošni paviljon br.56 . Pogledom tražim bilo kakav dokaz verodostojnosti mog sećanja na dvorište. Tek ponešto pronalazim na krovovima i ogradama retkih okolnih neporušenih kuća. Zadovoljavam se viđenom perspektivom, jer nemam izbora. Pokrećem se i nastavljam dalje, a srce lupa li lupa. Neka ga, neka lupeta, ne valja kad stane mislim se.
Pravim krug ka stadionima Sinđe i Obilića, gde sam obitavao bezbroj puta, pa nastavljam prema gradu sa druge vračarske strane. Sve oko mene je minijaturno malo i sitno osim nezgrapnih novoizgrađenih građevina. Mogu da siđem kod Neimara, gde sam se šetao sa onom atletičarkom Zvezde i da prođem pored njene kuće da me želja mine, ali neće mi se. Žurim do stadiona na obaveznu kafu u tenis klub Partizan pre no što odem do Miljakovca moje mladosti. Usput ću da se okupam na Banjici, jer me tamo poznaju i tribine i spasilačke stolice i poneki zaposleni ili poneki stari zavisnk saune.
Na Milji zagledam lica čilagera, ne bi li prepoznao nekog bivšeg drugara nekad dečaka, nekad zgodnu devojku prerušenu u tetkicu. Sa retkim se pozdravim, ispričam, a sa meni dragim popijem pivo ili kafu. Neizostavno bacim pogled na jedan prozor, iako znam da ona ne živi tamo već dugo i da nije više mlada. Ko zna zbog čega ipak pogledam.
Stisnem petlju pa odem do mog solitera, zazvonim na vrata bivšeg stana i prošetam sa sadašnjim gazdom nekad mojim bivšim sobama. Sa preostalim nekadašnjim komšijama se igram skrivalice ako me nisu prepoznali, a ja njih jesam. Uživam u tome kao da sam na kvizu. Bože, da li oni misle da sam dileja?! Nahranim dušu, pa nazad kući na Karaburmu u bazu na odmor i sumiranje utisaka.
Sutra ću da šetam Adom rasterećen razmišljanjem o prolaznosti vremena i o uspomenama. Izguraću zacrtanu pešačku normu, a u subotu po centru Knezom i Kališem jer tamo uvek vidim nekog poznatog bez dogovora ili pak neko spazi mene. Između ostalog ljudi zato tamo i šetaju. Da budu viđeni i da u šumi prolaznika prepoznaju nekog svog.
Uveče ću da se utopim u šaroliku noć stare Skadarlije, pa šta bude. Ko koga prevari.
Nenad Simić – Tajka
