Tuga i poniženje, praćeno besom i muklim roptanjem. Lajanjem, može se reći. Jadna i napaćena Srbija se privikla da bude nečija Stradija. Polupismeni i jadni ljudi, kao lak plen prefriganih moćnika, u večitoj ulozi žrtve. Ali, žrtve koja pati od Štokholmskog sindroma, te zato dželati nikako da „sjašu“ sa svog mesta egzekutora, pa ma kakvu egzekuciju oni napravili.
Čoveka, Državu, Boga??? – ma, kao i da je bitno, jer sankcije takvima jesu nezamislive. A, narod je toliko bedan da je i zaboravio da je stvoren za dostojanstvo. E, zato on nikom i ne pruža čast! Ali, zato jeste servilan i bezubo nasmejan svom dželatu, dok mu isti masti omču. Da, njemu će se nasmejati i biti prijatan. Svakako, dok ovaj ne okrene leđa. A onda će oplesti po njemu. Ni malo čojstveno, ali to već jeste bezdan u kojem smo! Nemamo kičmu za junaštvo, jer smo se dobrovoljno odrekli čojstva. Zato ližemo tabane onih koji nas gaze.
Tu kolektivnu pomirenost sa ulogom žrtve, inicirali su izgubljeni ratovi. Pre toga, izgubljena čast. A danas – izgubljeno dostojanstvo. I to je planski urađeno, a samom čoveku, nemoć je usađena.
Šetnja od Gradske bolnice preko Novog groblja do Karaburme, otkriva sve!
U hodniku bolnice, starija žena, izrazito žute i nezdrave boje, leži. Pored nje prolaze kao pored „turskog groblja“. Kao pored nečeg, a ne nekog. Što je najgore, to se svima po sebi razume. To da starija žena leži u hodniku bolnice, na krevetu koji ima točkove, i koja čeka…? Šta ona čeka? Ili, možda bolje pitanje – šta li mi čekamo, i čemu se nadamo, kada smo dozvolili da naši stari, na taj način, svoj poslednji udah imaju? Okruženi neznancima, sa jasnom svešću koliko su sami, i pored kreveta, drugima nevidljivi? Da, čemu se nadamo?
Do Novog groblja rodio se zaključak! Kako je moguće imati samopoštovanje kada se ostvaruje do 30.000. dinara zarade? Kako imati poštovanje prema žrtvi, da se čovek školuje, kada polupismeni i beskurpulozni, zarađuju basnoslovno više. A, naša mogućnost je na novou one žene iz hodnika Gradske bolnice. Bol spoznaje toga je ljuta kao otrov… a tada se i rađa odluka da sebe suštinski ne poštujemo, jer nemamo kvalitete, radi kojih će se naša deca ponositi nama. A ne nekima, od kojih i mi sami zaziremo.
Da, počivaj u miru, građanska Srbijo!
A, ovo jeste bila iluminacija, kao uvertira pogleda na Novo groblje, i novu, englesku travicu, ispred samog ulaza u zdanje. Vidi se raskoš, vidi se briga! Istaknuto je na dvojezičnoj tabli, da je ovo groblje na mapi evropskih grobalja. Da je nezaobilazno! I zaista, engleska travica, lep protok saobraćaja, ali bez zaustavljanja, kao Ada svoje vrste, u odnosu na Ruzveltovu. Svaka čast! Možda bi bilo bolje da direktora beogradskih grobalja zaposlimo kao direktora beogradskih bolnica, pa i tamo da nikne neka engleska travica. Pa, i tamo da se neko o nekome stara!
A onda Karaburma, i grafit dobrodošlice:
„Za svakog gosta tri grama dosta!“
Šetaj Srbijo, i ne zaboravi da sa Albanijom više nemaš granicu! Šetaj Srbijo, i potrudi se da umreš mlada! Šetaj Srbijo, i sretna ti Nova 2019-ta!
Sveštenik dr Ugrin Popović
Izvor: vidovdan.org
Ovde nekima ocigledno smeta sto protestuju GRADJANI
Oni bi vise voleli da nema protestanata, a ako vec mora, onda neka budu
RADNICI, SELJACI i POSTENA INTELIGENCIJA.
Ne razumem zasto se sekiraju. „Setajte do mile volje, ja ni jedan zahtev necu da vam ispunim. Moze i pet miliona da vas se skupi . . . rekao je predsednik.
Kaze Zarko :
„Sve dok glumimo GRADJANE, umesto da budemo LJUDI, bice drustvo ovako nakaradno“.
Molim te Zarko, objasni razliku izmedju „ljudi“ i „gradjana“
I jedno pitanje : Ko glumi „gradjane“ ?
Svedok samim tim sto ne pravite razliku izmedju coveka i gradjanina, mnogo govori o vama. Ako vam Domanovic i Nusic, nisu bili dovoljni, da vam ukazu na sav apsurd i bolest gradjanskog drustva,ja sigurno necu, niti imam nameru. Verovatno verujte i u jednakost svih ljudi, demokratiju, civilizovano drustvo i ostale nebuloze…
Sto se mene tice „gradjanska“ Srbija nije ni trebala da postoji. Lepo je sve opisano u “ Stradiji“ koju je i autor teksta pomenuo. Sve dok glumimo gradjane, umesto da budemo ljudi, bice drustvo ovako nakaradno.