Sezona bolesti

1
333

Često mi miholjsko leto zamiriše na sirup za kašalj i laboratorijske bočice sa jodom. Sezona gripa podseti me na neumorna tumaranja po hodnicima Vojne bolnice u kojoj sam, u jesen, provodio jednako vremena koliko na vrežinskom bazenu leti.

Za razliku od tadašnjih vršnjaka, imao sam privilegiju da sa plavom knjižicom, kao vojni osiguranik, na bazen ulazim besplatno, a u Domu vojske učim kako se na gitari razlaže “Greensleves“.

Još sam s vremena na vreme, u primorskim godinama, dobijao očeva ratna sledovanja i marednu – Euroblok i sok na cevčicu.

To smo delili brat i ja, sitneći čokoladu na najmanje komadiće, pa onda uredno razbrajali po sistemu “jedna tebi, jedna meni“. Valjda je to bila naknada koju je davala država kao zamenu za to što su deca vojnih lica, očeve u detinjstvu češće viđala na poslednjim stranama novina, nego kod kuće.

Onda su se vremena malo smirila.

Kad god pogledam u dvorište Vojne bolnice, sada, kada sam stariji od 26, vidim se, kako u jesen tumaram pored spomenika zarubljenoj piramidi, odlazeći po svoju dozu Pentraksila, tog gotovo mitskog leka koji je odnegovao generacije.

Tada se nisam pitao koja je simbolika kamenog spomenika što čuči pored prijavnice.

Pogledate li sa ulice u dvorište najstarije niške zdravstvene ustanove, videćete kako usamljeno stoji kamen sa natpisom “Ovde su pali za otadžbinu“.

Budete li dovoljno radoznali, možete još saznati i to da je spomenik otkriven 1915. godine i da simboliše epidemiju. Prema svedočanstvima dr Vladimira Stanojevića, u ovoj bolnici umiralo je 36 bolesnika dnevno, a pegavi tifus u smrt je odveo na hiljade žrtava. Spomenik je posvećen svima koji su na taj žaloban način izgubili život. Rat je jednako odnosio žrtve i na frontu i van njega.

Nedostatak zdravstvenih ustanova, među suparničkim vojnicima, svega osam godina nakon ustanovljenja Vojne bolnice, najbolje se video u srpsko-bugarskom ratu 1885. godine.

Ova godina predstavlja presedan u istoriji ratova i najsvetliji primer čojstva srpske vojske.

Vrhovna komanda je tada, nakon apela lekara Crvenog krsta, otvorila liniju fronta, propustivši sanitetski materijal, ćebad i lekove neprijateljskoj vojsci.

Baš u to vreme, kada je srpska vojska činila nešto do tada neviđeno, pripovedač i erudita, ali pre svega lekar, Laza Lazarević, osnovao je Veliku vojnu rezervnu bolnicu koja je zbrinula preko 2000 ranjenika i bolesnika. Privremena bolnica rasformirana je nakon potpisivanja mira.

Osetim, kada bezglavo protutnjim pored zgrade obrasle u puzavice, kako se prepliću danas i juče.

Naši su preci pisci nekada lečili ranjenike. A onda su postali huškači.

Naši su preci vojnici nekada branili druge od sebe. A onda idoli postali oni što su umesto ordenja, iz rata vraćali veš mašine.

Naši su preci, časne vojskovođe nekada bili ministri vojni. Danas je ministar Vulin.

Ne znam radi li još uvek kantina u krugu bolnice. Voleo sam tu da popijem čokoladno mleko. U ovo vreme kad je epidemija gripa. Pored zgrade pedijatrije, uvek sam bojažljivo gledao glave ustanika uzidanih u kulu. I razmišljao kako će sve jednom da prođe.

Epidemija tifusa je iskorenjena.

Epidemija gripa prolazi.

Verujem, proći će i ovi.

Nikola Marković
Izvor: juznevesti.com

 

1 KOMENTAR

  1. “sve ce jednom proci”… Kakva dubokoumna misao, nema sta. Naravno, zakljucak i resenje nasih problema je kao i uvek, cekanje. Samo treba da cekamo i problemi ce se sami resiti… Nikad necemo nista nauciti! Da su ti junaci, koje spominjes i cije lobanje i danas vire iz cele kule, radili za drzavnu platu i “cekali” da se sve resi samo od sebe, i dan danas bi mi bili pod turcima! Oni nama cele kulu a mi njima negu i lekove… Kao sto rekoh vec, NIKAD mi necemo nista nauciti!

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime