Sindikalci Novog poretka

0
635

mic24014aSve češće se pitamo da li još neko u politici u ovom sutonu života govori u naše ime. Da li na medijima, na izborima, u svakodnevnim poslovima? Ili naprosto, među nama, da li neko govori slično nama, o istim temama slično nama, i da li je uopšte moguće da su odlučujuće vrednosti do kojih držimo kao ljudi, a i o kojima smo pevali kao narod, stvarajući i gubeći države. Ili njih više nema i stvari se presavijaju na drugu stranu. Pa, umesto i kad treba da je vreme preloma i nade, svedočimo isključivo o nizu slomova, jedan za drugim, decenijama. Pa tako nije samo reč o krizi, niti tranziciji, već o nečemu obuhvatnijem, o istoriji, koju očito nema ko da iznese.

Bez sumnje, ovih dana u Briselu se još jedno poglavlje istorije nepovratno završilo. Reč je o slomu, kad pogledamo životnu putanju od lošeg ka gorem. Uključujući dalje opadanje, događaje kao što su poskupljenja, otpuštanja bez šanse za zapošljavanje, uz uterivače i kamate, uz lakrdiju koja prati račune za struju… Jasno je da gubimo formu. Kakvi su nam zakoni i ustanove života, kultura života naroda, koji odnosi sadašnjice, koje budućnosti?

I stranke su se promenile. I njihova stremljenja, nemoć da izdrže vlastite proklamacije, kalkulišući i mahom odustajući da ne bi izostale od deklaracija po kojima su bile poznate. Još samo nekoliko njih nije se promenilo, a po svemu, i one što nisu će se prilagođavati, inače će nestati. Tako će možda i DSS, sledeći evroskepticizam, ili, kako čujem da je Vladeta Janković izrekao – „evrorealizam“– početi da prati Britance kao najtvrđu skeptičnu struju koja planira svoj referendum. Možda će se usaglašavati s njima, možda dogovarati, možda oslanjati na njih. Za neke će to biti neshvatljivo, za druge mudra ironija, za treće tehnologija vlasti, ali svakako odraz još jednog sloma vascele Srbije. Ali svakako, ako se dogodi, neće biti reč o autizmu, nego o anticipaciji sa pregršt objektivnih i subjetivnih mana. Tako da će se i DSS vratiti, korak po korak, u sistem, ovakav kakav je danas, kad je Kosovo i Metohija postala očito više deo spoljnjepolitičke agende nego unutrašnje.

IZBORI NE DAJU NAJBOLJE Naizgled nadistorijskim pogledom ili pukim ličnim stavom, po samo mojim mogućnostima mišljenja, Koštunica ima osobine državnika, ali ne i zakonodavca (u antičkom smislu Plutarha ili Veberovskog harizmate), kao što su ostali pre svega manje ili više promućurni tehnolozi vlasti. U tom pogledu preteranih očekivanja očito je odsustvo vrsnih iznenađenja. Naprotiv. Zamišljajući iznenađenje, ono deluje moguće i darovito, iako mukotrpno za izboriti se. Ali, ironično, češće se događa manje mudro prihvatanje, koje ne mora biti cinično i dezorijentisano, dok padamo u ono što nam kao narodu onda samo sleduje.

Kad smo kod izbora, i da je reč o idelnim uslovima – što najmanje znači da su svi kandidati daroviti, pristojni i organizovano odgovorni ljudi u izbornoj ponudi – nikad izborni rezultat ne bi bio maksimalan. Ne bi na njima dobili najbolje, nego znatno manje od toga. Pri svemu tome, na njima ne može biti reči o konsenzusu, nego o kompromisu, o čijoj vrednosti a posebno moralu bi se uvek unedogled moglo raspravljati. Jer stvari ne idu tako – ne sabiraju se ni na koji način. Indentitetu kao obnovljena indentifikacije života, odnosno jačanja indentiteta u promenama i iskušenjima nije promene svesti, pa da, umesto veličine i očuvanja strasti za život, poziv i stvarnost utonu među gladne parazite života, koje nam isporučuju opšti društveni poremećaj kao sindiklace novog poretka. Zato sve stranačke liste očigledno i vrlo često poprimaju botoks forme, a nama ostaje da se promenom svesti na njih priviknemo. Mediji jedoino to i tako mogu, pa se ovi još lakše probijaju kroz stranke, koje nemaju narodni i samoregulativni kakrakter, nego arbitraran poredak, prilagođen mediskoj logici, posebno u medijalizovanom svetu kao što je to danas.

U sadašnjoj Srbiji sindikalno trošni vrtimo se oko improvizovano inskonstuisanih ideja o EU, ljudskim pravima, demokratiji, neoliberalizmu, sa pravom samo da se umirimo u bedi, kao pre Marksovog pisanja Kapitala. To je vreme koje mi u svojoj istoriji i nismo imali, budući da smo imali, ako se nevaram, tek 11 fabrika pred Veliki rat, pa smo nasekerani zbog nemogućnosti pečenju rakije, branja kajmaka, u našoj nostalgičnoj jugoslovenštini, koju ju je Cvijanović precizno locirao, uz šund Ženeove mornare, koji bi pedagogisali. U takvoj Srbiji jasno je da nema ni kulture života kao teme, a još manje raspravljene političke platforme, nego se isključivo srećemo na stranačkom tržištu sa pseudopolitičkom ponudom, koja ne dozvoljava nikakvu raspravu o svojim osnovama. I to je jedino oko čega svi isto reaguju, ma šta da se događa sa životom, sa kulturom života i Srbijom.

Sa takvom saglasnošću, gde u našem slučaju svako sa svakim može, mi se zapravo nosimo sa ubrzanim procesom profesionalizacije stranaka i njihovog pretvaranja u „stranke ponude“, za koje je i članstvo, i to šta oni misle i hoće sve manje važno, nego su važni mediji, preko kojih oni direktno pristupaju simpatizerima.

Dakle, nas pre svega okružuju stranke ponude i mediji. Javnosti (spoljnja i unutarstranačka) kao takve više nemaju presudnu ulogu – ne postoji nikakva stvarnost kao takva, pa ne postoji ni stid, samo medijska javnost. Jedino što je tu nepromenjivo jeste logika medija: kako i šta je medijski atraktivan sadržaj. A mediji po sebi odavno nisu tek posrednik javnosti, nego politički akter, sa izraženom ekonomizacijom odnosa u društvu. Oslonjeni su na visoku promociju spektakla, šunda, afera, namećući i normalizujući ih kao i društveni obrazac. U tome jasno prednjače komercijalni mediji, a svi drugi ih slede u borbi za zaradom, kroz borbu za gledanost, čitanost, zbog čega su se neke evropske zemlje baš dugo i uporno odupirale komercijalizaciji svog etra.

ODVRATNO LICE MEDIJA U predhodnim tekstovima smo se dotakli toga da mediji po svojoj prirodi nisu sposobni za bavljenje političkim strategijama, nego vode komercijalizaciji politike po prezentacionoj logici medija. Tako da ekonomska propaganda – marketing postaje uzor političkoj komunikaciji. Otuda se sadržaj politike u biću redukuje na serijsko-zabavni program, pa se bavimo političkim zvezdama, a zatim i koja će s kim u krevet, a koja se od koje razvela, koja se s kojom mrzi. Tako da se politička komunikacija suštinski medijski profesionalizuje, a kampanje amerikanizuju sa težištem na imidž predsednika, a ne politike i stranke, koje sve više gube na važnosti. Postalo je važnije koliko kamera voli predsednika i da se napiše rekreativni sinopsis njegovih nastupa, nego da se vrednuju i analiziraju programi i politike. Samim tim je i jasno da je od poruka mnogo bitniji budžet kampanje. Važnije je da se uživa podrška uticajnih centara moći nego neposredovani stavovi, ako takvih ima, potencijalnih birača.

Znači, pored rešenosti da budem uporan sa predlogom nacionalne konferencije, umesto da bivamo bačeni u politike, potrebno je konačno uvesti red i među medije. Kako u programske sheme, tako i u interese sa jasnim pravilima igre za koje već postoje zakoni kako bi trebalo da izgledaju. Uostalom, radi se o medijskom tržištu od preko 50 miliona evra godišnje, na kome se, kako je nekad svedočio Tijanić, najveći deo borbe odvija ispod stola, a samim tim i ispod onog što je društveni interes. To je borba upravo onih aktera koji dominantno nameću javnosti teme i prečesto ih proizvoljno opserviraju, propuštaju da raščiste sa vlastitim nagomilanim prljavim vešom koji zagađuje duboko i dugotrajno celo društvo.

Zato je sa društvenog stanovišta važno i to što se merenje gledanosti televizija provodi na kriminalan način. Ne postoji autoritet koji kontroliše one koji provode merenje, tako da se agencija koja meri konstantno brine za velike igrače na medijskom tržištu, dok oni sitniji kukaju i vrište jer im je jasno da im se zakida na udelu u ukupnoj gledanosti.

Naravno, sve to je povezano s parama: onaj ko dobije i samo jedan procenat veću gledanost u ukupnom saldu, kad se oglašivačima proda to vreme, dobija milione evra. Može se samo pretpostavljati ko se sve s kim tali.

Najkriminalnija je pozicija državnih televizija, pre svega RTS, ali i RTV, Studija B. One kupuju usluge merenja gledanosti, što je javna nabavka, ali nikada za to nisu raspisale tender, na šta ih, naravno, obavezuje zakon. To znači da su do sada desetine miliona evra potrošene na nezakonit način, ali to niko nikad nije pokrenuo kao problem.

To što sada postoji samo jedna agencija koja to meri, ne može biti nikakav izgovor. Do 2008. bilo ih je dve, ali ni do tada niko nikad nije raspisao tender. A, i kad je samo jedna, mora se raspisati tender jer bi se u tom slučaju sigurno prijavio još neki potencijalni provajder takvih usluga: ogromne su pare u pitanju, i nema sumnje da bi se pojavio još neko pa, ako dobije posao, u roku koji je predviđen ponudom pokrenuo bi taj sistem.

Jedino ispravno bilo bi, kako se inače radi u zemljama koje se potpuno otvoreno bore sa kriminalom u ovoj oblasti, da se na nacionalnom nivou osnuje regulatorno telo. Obično se ono zove „Odbor udruženih korisnika“ i čine ga predstavnici najvećih oglašivača, marketinških agencija, vodećih TV stanica, kao i predstavnici države koje imenuje vlada. To telo raspisuje tender, obično za četiri ili pet godina, bira najboljeg ponuđača, zaključuje s njim ugovor i potom stalno kontroliše i nadgleda rad izabrane firme. Kod nas se to pitanje nikad nije pokrenulo, a kamoli da je bilo pokušaja da se to regulatorno telo oformi.

Dakle, čak i u našem stanju ima šta da se radi ako već nema zrelosti da se uđe u prirodu naših prilika i organizuje konferencija koja bi u prvi plan izvela imena i rešenja sa kojim bi ljudi, prepoznajući sebe, oživeli dobre indentifikacije.

Mile Milošević

standard.rs

like-button.net here

wordpress-themes.org here

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime