U subotu, 11. jula, oko 10 sati, nedaleko od Radničkog, na Crvenom krstu, srela sam jednu očajnu ženu, izbeglicu. Zbunjena, što od vrućine, što od nevolje u kojoj se našla, pita me gde se nalazi kancelarija Crvenog krsta. Kaže, bila je već ranije tu ali se sada zbunila, ne može da nađe… Započinjemo razgovor. Živi sa dve unuke, od 5 i 3,5 godina, negde ispod mosta.
– Nismo od juče ništa jele ni one ni ja….ma, nije mi za mene, nego one su male, gladne su… još ne razumeju…. pa sam došla da vidim može li Crveni krst da nešto pomogne…
Njena ćerka, majka devojčica,pre tri godine nastradala je u saobraćajnoj nesreći, od tada se snalaze. Ali, više ne mogu.
Podelismo neki ostatak iz mog novčanika i dogovorismo se da se danas oko 10 vidimo na istom mestu; da joj donesem nešto dečje garderobe i još ponešto…
Došla sam danas na dogovoreno mesto petnaestak minuta pre dogovorenog vremena natovarenih kolica. Čekala sam više od sat. Za to vreme, pored mene je prošlo više od 30 ljudi, posetilaca Zavodu za zapošljavanje, čija kancelarija je na istoj adresi. Ona se nije pojavila. Da li se opet izgubila ili se nešto drugo dogodilo ne znam…
Sišla sam niz dvorište do kancelarije Crvenog krsta za Zvezdaru da pitam da li se javljala njima. Jeza koja me obuzela pri ulasku u zgradu, objasnila je, bez reči, kakve su mogućnosti ove institucije da bilo kome pomogne. U hodniku mrak, nigde nikoga. Iz dubine tame se čuje razgovor dveju žena, ali, da bih došla do tih glasova, kroz mrak se teško probijam između naslaganih stolova, stolica i ko zna šta još. U međuvremenu je stigla jedna mlađa žena sa detetom i počela da čupa travu kojom je zarasla davno napuštena žardinjera ispred ulaza. Ona pokušava da me sprovede do dežurne kancelarije.
Najzad, čitava stižem do vrata. Unutra se, kroz gusti dim duvana, naziru dve sredovečne dame, čije glasove sam čula u mraku.
Kažem zbog čega sam tu, a jedna od njih odgovara da mostovi nisu u njihovoj nadležnosti i da se obratim kancelariji na Paliluli.
Objašnjavam da sam se sa ženom dogovorila da se ovde nadjemo i pitam da li mogu da ostavim vreću koju sam joj donela, da joj predaju ako se pojavi.
Može, može… ako dođe, znaćemo po vašoj priči o kome se radi. (ja u subotu, šokirana njenom nesrećom nisam se setila ni da je pitam za ime).
– Ako ne dodje, molim vas, dajte nekome kome je potrebno, – kažem odlazeći. A moja sagovornica mi, kroz već zatvorena vrata dovikuje: izgleda da još ima humanih ljudi!
Nije ovo prvi put da u mom kraju, tu kod Crvenog krsta, srećem ljude koji su odnekuda došli, koji su negde ostavili sve… Čini mi se da o njima više niko ne brine. Nemaju ni adresu, ni identitet, ni osnovne uslove za život. I to traje godinama.
Pa mi pada na pamet da bi bilo dobro da Vulin, ministar za socijalu, umesto što brine o liku, delu i bezbednosti premijera, ponekad odradi i nešto što mu je u opisu posla. I da, kad već komunicira saopštenjima sa susedima, pokuša da učini nešto i za one koji su onda kada je Vulin takođe bio u vlasti, ali u drugoj političkoj strukturi, otuda pobegli od rata.
Njihova drama dugo traje i nije ništa manja od migranata koji su preplavili Srbiju. Jedino što za brigu o njima više niko ne dobija političke poene.
Oni su zaboravljeni, nevidljivi….. pravno ne postoje.
Ali, živi su još.Tu su, među nama!
Sena Todorović
senatodorovic.blogspot.com
