Siroti mali nasilnik

Naizgled, o slučaju Luke Lazukića koji je pretukao svoju ženu Natašu Bekvalac nema šta novo da se kaže.

Zatrpali su nas mediji mnogo, mnogo više nego što bi trebalo da znamo, ismejali smo ih na društvenim mrežama što uz vest o nasilju stavljaju foto galeriju njihovog stana na Dedinju, besneli smo što zvone na vrata stana u kom je beba od mesec i po dana, svađali se sa dripcima koji tvrde kako je kurva dobila šta je zaslužila. Zgražavali smo se nad medijskim lešinarenjem, šovinističkim glupostima, kretenima koji nas na Tviteru nazivaju „glupim kurvama“ jer „nikad niste pisale o nekoj nepoznatoj ženi“ (jok, ti si).

No, u Srbiji majci pored standardnog poluanonimnog medijsko-novinarskog taloga, žive i takozvani „bardovi novinarstva“, navodne legende profesije, šatro autoriteti, a zapravo su samo ofucani matorci koji su ono malo integriteta, ako su ga ikad i imali, prodali nekom sebi sličnom medijskom mogulu (koji je mogul samo zato što mu država daje naše pare da istoj toj državi plati višemilionske poreze koje je dužan). Tako se naprave čarobne simbioze u kojima i mogul i novinarski bard pokažu pravo lice – mogul da je beskrupulozna zver koja misli da je novinarstvo samo ono što pravi pare, a bard da je zapravo najobičniji primitivac iz prošlog veka. Jeste, Milomire Mariću, na tebe mislim.

Ima ovde u Srbiji ta Televizija Happy, koja je, verovali ili ne, grđa i strašnija čak i od Pinka. I ima taj nesrećni Milomir Marić, koji je, kažu ljudi, nekad bio mnogo dobar novinar, a sada je alfa i omega TV Happy, pa vodi sve emisije, uključujući i jutarnji program. I baš je u četvrtak, 19. aprila, od svih ljudi i bioloških činjenica koje svakodnevno defiluju po televizijama sa nacionalnom frekvencijom, rešio da pozove Luku Lazukića, čoveka koji je optužen da je pretukao ženu i kom je izrečena zabrana prilaska.

Srce mi je zadrhtalo od količine saosećanja koje je Marić pokazao prema sirotom Lazukiću. Prvo pitanje: „Odakle si došao? Gde ti živiš, ti si proteran iz stana?“ Nije, Mariću, proteran, nego mu je izrečena hitna mera, po novom Zakonu o sprečavanju nasilja u porodici, koji je, hvala bogu, skupštini i svim feministkinjama koje su to godinama tražile, stupio na snagu 1. juna prošle godine.

Pa dalje: „Da je kriv, bio bi u zatvoru.“ Ne, legendo novinarstva, pušten je da se brani sa slobode jer mu je ovo prvi prestup te vrste. A mogla je policija da mu odredi hitnu meru udaljenja iz stana od 48 sati, pa onda tužilac na još 30 dana, uz mogućnost produženja do okončanja procesa. No, prvi mu je put da je prijavljen, pa se provukao. I pohvalio se kako ima pomoć prijatelja, pa kod njih spava. Jer oni uvek imaju prijatelje, nasilnika se, iz nekog razloga, nikad niko ne odriče, nikada nijedan nije ostao bez ugleda ili mu je propala karijera zato što je tukao ženu.

Uz Marića, jutarnji program vodi i neka žena koja onako baš osuđuje nasilje i, eto, svih ovih dana, ona je onako baš osuđivala nasilje, ali se onda eto setila da treba da se čuje „druga strana“. Jao, ženo… U nasilju nema druge strane, nema, da prostiš na izrazu, ekvilibrijuma. Nije ti to skupština pa da se javiš za repliku. Imaš, sestro slatka, jednu ženu od metar i šezdeset i pedesetak kila, i imaš brbana od skoro dva metra. Ova mala i žgoljava je sva u modricama i ima ogrebotinu na licu, a brban ti sedi u studiju i, sad neka mi oproste čitateljke Lole, trideset i devet minuta – sere.

Stvarno ne znam bolju reč, kad neko davi o tome s kim se dopisuje porukama, kako šalje srca i smajlije poslovnim partnerima (!), ko sve ima šifru njegovog telefona, i tako dalje… Ovo bi me smorilo i da slučajno čujem kao razgovor u gradskom prevozu, a kamoli na televiziji sa nacionalnom frekvencijom. Ali onda uleće Marić sa pitanjima: „Da li je ona tebi stalno proveravala telefon? Jesi primetio da ti pretura po džepovima?“ Jer, valjda, ako jeste, onda je skroz okej da je malo mlatne.

Ovo bizarno gostovanje dostiže vrhunac u trenutku kad Marić pita „Je l‘ ona tebe prva udarila? Udarila te nogom u glavu!“ Lazukić na to mrtav hladan kaže: „Ne, nije me udarila nogom u glavu.“ Dakle, ovde već Marić ispada glup u društvu iz puste želje da se solidariše sa bratom sapatnikom, koji je došao da se pere kako nije tukao ženu, ali na kraju istu tu ženu mora da brani od Marića koji lupa. Bolje da je sam sebe lupio nogom u glavu.

Ostatak emisije je teška bljuvotina u kojoj koleginica voditeljka predlaže Mariću da u svoju emisiju „Ćirilica“ pozove sve bivše muževe Nataše Bekvalac. Mnogo jaka fora. Jer, zaboga, triput se udavala, a u „Ćirilicu“ uvek dolaze tri gosta. Pa ono, kapirate, ha ha. Ne. Kao što je već napisala moja koleginica Anja Stanišić, i da se sto puta udala, niko nema pravo da je udari.

E sad, meni đavo ne da mira, pa posle ovoliko godina pisanja o porodičnom nasilju, uz punu svest da se pretpostavka nevinosti mora poštovati, ne mogu da ne primetim neke detalje koji mi uteruju zebnju. Prvo, taj Lazukić je bezbroj puta izgovorio „moja supruga“, „Nataša“, pa ljubav, pa sve tako intimno, upoznali se na plaži u Ibici, pa „Nataša i ja smo živeli bajku“, „sudbina nas spojila“, „planula ljubav“, pa na kraju suzicu pušta što pet dana nije video dete, da nas ubedi kako on nju voli i kako je duša od čoveka, a ona mu sve ovo smešta jer hoće da se razvede.

Da nije toliko utrljavao o idealnoj ljubavi, ubedljivije bi zvučao. No, na kraju opet voditelji ispadoše gluplji. Ona što je tražila da se čuje druga strana, na kraju je uputila javni poziv i Nataši Bekvalac da im dođe u studio, jer „ipak je mnogo više napisa u medijima nego njenih izjava“, što je istina, jer Bekvalac svih ovih dana ne daje izjave, kao ni njena uža porodica i svi izvori tabloida su neki neimenovani prijatelji i poznanici.

Znači, ipak nije Lazukić druga, nego prva strana, pa sad zovu Natašu Bekvalac da se čuje druga strana? Jesam dobro ukapirala? Ili ipak kod nasilja nema druge strane i uvek treba biti na strani slabijeg, na strani žrtve, na strani onih koje batine dobijaju?!

Jovana Gligorijević

lolamagazin.com