Sjaj i beda Beograda na vodi

Jedno od predizbornih obećanja kojima su naprednjaci kupili glasove žitelja glavnog grada jeste projekat „Beograd na vodi“. Ta priča se i dalje forsira kroz medije, i pridaje joj se ogroman značaj u razvoju posrnule srpske privrede. Kada neko sluša predstavnike režima i ljude koji od njih imaju direktne finansijske koristi, priča deluje jako pitko, i u tu bajku je moguće poverovati čak i ako spadate u grupu ljudi koja na obećanja gleda sa dozom skepticizma.

Činjenice, međutim, u ovom slučaju nemaju prevelike veze sa bajkom o prestonici na reci.
Ako se situacija sagleda realno, vrlo je lako zaključiti da se radi o još jednoj šarenoj laži koju presvučeni radikali podmeću sve lakovernijem narodu.

Osim pristojno izrađene makete za sada imaginarnog Beograda na vodi, pronalaženja investitora vrlo sumnjivog kredibiliteta, osnivanja preduzeća zaduženog za izvođenje radova i postavljanja skromne internet-prezentacije projekta, ništa drugo nije urađeno na realizaciji tog poduhvata. Raščišćen je deo savskog priobalja, to je istina, ali to može da spada u redovne aktivnosti na održavanju i ulepšavanju Beograda.

Kada je o investitoru reč, srpski premijer je u više navrata naglašavao da se radi o njegovom ličnom prijatelju, direktoru kompanije „Emar propertiz“ iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, Mohamedu al Abaru.
Nisam sklon da verujem u lična prijateljstva kada su interesi države ili njenog glavnog grada u pitanju, pogotovo kada se radi o prijateljstvu između arapskog šeika i nekada jako glasnog četnika, koji je muslimanima namenjivao zarđale kašike.

Ako se na to doda činjenica da je Vučića sa šeikom upoznao Mlađan Dinkić, za koga je srpski premijer u vreme dok je bio opozicija u srpskom parlamentu govorio kako je osvedočeni kriminalac i kako će prvi biti uhapšen ako se (Vučić) dočepa vlasti, onda priča postaje još sumnjivija.

Dodatnu senku na to prijateljstvo baca i činjenica da je predsednik srpske Vlade na prošlogodišnjem samitu G8 u Davosu bezuspešno pokušavao da ulovi al Abara po hodnicima zdanja u kome je skup održan, on ga je vrlo vešto eskivirao i do susreta nije ni došlo.

O kredibilitetu investitora možda najbolje govori MMF, na koji se srpski premijer tako rado poziva kada su u pitanju mere štednje, a stručnjaci iz te organizacije (o kojoj autor kolumne ne misli ama baš ništa dobro) uložili su oštar prigovor na poslovanje sa arapskim finansijerom, budući da je njegova kompanija na ivici stečaja i da on posluje uglavnom sklapajući ugovore o virtuelnim projektima.

Na sve to treba dodati činjenicu da se u ovako velikim projektima finansiranje nikada ne poverava jednoj kompaniji, jer su kretanja na tržištu varijabla čije je pomeranje nemoguće predvideti, i moguća finansijska nelikvidnost finansijera dovodi do blokade čitav projekat.

A ovih dana, nekako volšebno se u zapadnim medijima baš pojavljuju tekstovi u kojima se al Abar ne pominje u previše dobrom kontekstu, pa se pominje čak i mogućnost da će zbog „Beograda na vodi“ morati da podnese ostavku ili da otkaz u svojoj matičnoj firmi.

Nesporna je činjenica da Beograd treba da iskoristi kapacitete dveju reka, na čijem se ušću nalazi, i da taj potencijal svakako treba razvijati. Svaki veliki projekat ovog tipa, međutim, mora da zadovolji niz preduslova da bi bio ostvariv. Za početak, ekonomija grada koji ulazi u ovakav posao mora da bude zdrava, a to sa Beogradom nije slučaj. Sasvim je nevažno da li je krivac za to stanje prethodni režim ili sadašnje loše poslovanje vlasti, činjenica je da Beograd spada među siromašnije evropske prestonice.

Suludo je planirati izgradnju stambeno-poslovnog centra u gradu u kome su bolnice u katastrofalno lošem stanju, u kome su kulturne institucije poput Narodnog muzeja zatvorene zbog nemogućnosti renoviranja objekata u kome se nalaze, van svake zdrave pameti je ulagati ogromne svote tuđeg novca – a to „tuđeg“ – znači da će (ako se projekat i realizuje) taj neko drugi ubirati profit – u vremenima kada su građani osiromašeni i kada nemaju novca ni za osnovne ljudske potrebe kao što su hrana i osnovna medicinska zaštita.

Da bi se ušlo u realizaciju ovakvog projekta, u izradu njegovog nacrta moraju da budu uključeni ljudi od struke, i o tome mora da se vodi široka otvorena rasprava. Ne može se zadužiti partijski arhitekta da napravi maketu, koja će služiti za pokazivanje lakovernima, i ne može se u projekat ući poverivši kompletan posao vrlo sumnjivom preduzeću Eagle Hills Properties. Klikom na link otvoriće se stranica Agencije za privredne registre, na kojoj se vrlo jasno vidi da bi posao trebalo da vodi beogradski ogranak kompanije Eagle Hills Properites International (UAE), koji je osnovan na adresi u centru Beograda, koja je ista i za (hmmm) predstavništvo Podravke, bez kontakt telefona, bez e-mail adrese i sa osnivačkim kapitalom od 100 (sto) RSD (srpskih dinara).

Ostaje mi za kraj ozbiljno uverenje da je i ovo jedno od praznih predizbornih obećanja Srpske napredne stranke, na kome se insistira kao i na drugim lažima kojima je srpski narod zaveden. To uverenje protkano je željom da se život u Beogradu prvo dovede u normalu, pa da tek onda uđemo u ozbiljnu priču o napretku i silasku na reke.

U prilog tvrdnjama da je projekat presvučenih radikala poguban po Beograd i njegove građane govori i otvoreno pismo stručnjaka upućeno građanima Beograda, koje je objavljeno u originalu u julu 2014 ali nije našlo svoj put do srpskih medija. Baš čudno, zar ne?

Ljudi od struke rekli su svoje, ne mešajući u celu priču emocije i politička potkusurivanja. Pismenom je sasvim dovoljno da shvati.

Peđa Đurović

Kolumnista.com