I tako, dok se vlasnik Srbije usred leta, kad mu vreme nije, raspada od posla, u danonoćnim protestantskim pokušajima da obnovi Srbiju od destruktivnog delovanja i pljačkaških privatizacija žutog preduzeća, pa čas otvara neuseljene zgrade, čas polaže kamene temeljce, čas mučno pregovara sa predsednikom „lažne države Kosovo”, šta rade nosioci njegovog kartela (i njegovog brata, ne zaboravimo) u našem malom mestu? Isto što i on, nastavljaju da posvećeno uništavaju grad, fizički i duhovno.
Na domaćem terenu i u lokalnoj zajednici skandali se ređaju filmskom, svetlosnom, naprednjačkom brzinom: u isto vreme dok je odbornička većina u Skupštini Grada Pančeva rešila da neodgovornom odlukom, sasvim u skladu sa svojim manirom razaranja lokalne zajednice u formi upravljanja lokalnom zajednicom, omogući nekom građevinskom otimaču, pardon, preduzimaču (koji je bacio oko na atraktivnu lokaciju u centru grada) da sruši ovaj objekat i podigne opet neki poslovno-tržno-zanatsko-garažno-ko-zna-kakav kompleks, dakle u to isto vreme, u Sremskoj Mitrovici, kojom takođe neodgovorno vladaju presvučeni radikali, arheološko nalazište iz rimskog doba u centru grada pretvoreno je – u svojevrsnu letnju pozornicu! Razgradnja je osnovna osobina ove štetočinske vlasti, pa sad da li je naša Letnja pozornica, ostaci Sirmijuma ili osnovne pretpostavke za normalno funkcionisanje društva, svejedno je…
Kad smo već kod građevinskih radova i kopanja, tek posle skoro mesec dana raskopavanja, prekopavanja, rovarenja i zatrpavanja centra Pančeva, gradonačelnik Pavlov je udostojio građane poluinformacijom, koju je saopštio preko Radojičine regionalne TV, da su u toku infrastrukturni radovi na gasifikaciji (kako bi bilo smanjeno aerozagađenje iz individualnih ložišta tokom grejne sezone). Obratite pažnju: niti je rekao ko je investitor, niti kolika je vrednost radova, niti na osnovu kog ugovora se oni izvode, niti ko je izvođač… Istina, ništa od ovoga ga „koleginica” nije ni pitala, samo je konstatovala da je „Sekretarijat za zaštitu životne sredine subvencionisao priključenje na gas”, opet bez konkretnih podataka, koga subvencioniše, kojim iznosom, po kom osnovu… Što je najvažnije: Pavlov nije rekao da li je sprovedena anketa među potencijalnim korisnicima gasa, koliko je onih koji bi se priključili u mrežu (što podrazumeva dodatno pojedinačno i „kapilarno” raskopavanje), kada će to biti učinjeno, koliko ugovora očekuje da bude sklopljeno, koliko će (stotina, hiljada…) tona ugljenikovih oksida i drugih gasova biti manje ispušteno u vazduh iznad Pančeva… Šta će da se desi, tj. ko će da bude odgovoran, ako, nakon tehničkog prijema instalacije, ne bude dovoljno zainteresovanih, pa se investicija pokaže neuspešnom? Da ne bude kao kada je pre petnaestak godina širena toplovodna mreža po gradu, u okviru neke od kampanja inostrane pomoći, pa su cevi razvučene do zgrada, ali stanovi nisu nikada priključeni. Onda gradoupravitelji mogu da kažu da su pare svrsishodno utrošene, da je instalacija korektno urađena, da Pančevo ima toliko i toliko kilometara te i te mreže… ali kakve stvarne koristi od nje?
I kada su Pazarci i Subotičani zatrpali rupe i ponovo poravnali trotoare, ostaje mnogo vidljivije ono što se nalazi na njima, u nivou ulice. Nekoliko dana pre održavanja karnevala, dakle sredinom juna, u Gradskom parku su se pojavile najedanput i niotkuda neke ogromne i ružne crne metalne kutije za koje se samo po crvenom natpisu „Moj kiosk” može zaključiti čemu služe. Jedna je zaprečila Korzo kod Nedeljka, druga začepila baštu „Pogona”, a treća, postavljena koji dan kasnije, gotovo onemogućila prolaz između „Gazda Laze” i „Pekabete”. Ovo novo ruženje Gradskog parka je sporno po svim osnovama – ko je izmerio potrebe građana za tri ovakva objekta u krugu prečnika manjeg od sto metara? Da li postoje neki estetski i funkcionalni kriterijumi koje bi ovakvi slobodno-samo-stojeći objekti trebalo da ispune pre no što zauzmu pločnike? (Ne postoje, očigledno). Najgore od svega, prisutna je više nego osnovana sumnja na osnovu koje se skoro može tvrditi da su uslovi javnog nadmetanja (obavljanje trgovinske delatnosti duže od 15 godina, više od 700 zaposlenih radnika, bruto prihod u 2016. godini od preko pet milijardi dinara!!??), sve i da su ti kiosci potrebni, unapred praktično diskvalifikovali sve male i lokalne preduzetnike, a bili prilagođeni namerama (i gabaritima) glavnog i ispostaviće se, jedinog pretendenta – Preduzeća za trgovinu na malo Štampa sistem d.o.o. Beograd – Moj kiosk.
Usledio je odgovor slobodnih građana: prvo je neko nalepio beli papir s porukom „Đubretu je mesto na deponiji, a ne u parku!!! Sklonite ga odavde!” na tom kod „Pekabete”, onda crveni s tekstom: „Ovo je upozorenje! MIČITE OVAJ SANDUK IZ PARKA! Sledeći put pišem sprejom!” na sva tri, da bi na kraju neki urbani gerilac (ili gerilka) stvarno sprejom napisao „REKAO MOJ TAST DA GA NOSIŠ KUĆI AKO JE TVOJ!!!”. Neki revnosni bot je poskidao papire sa tih odvratnih metalnih kućišta, ali su za sada pata-karte: skalamerije nisu uklonjene, ona na Korzou je proradila, dve nisu. Bojkot će biti jedini pravi odgovor, pa neka ih zatvore zbog neisplativosti. Treba krenuti od malih, simboličnih pobeda nad ovom bezosećajnom bahatošću kojoj je jedini cilj gomilanje para…
Ne treba zaboraviti ni najnoviji i najneverovatniji projekat Grada Pančeva – Filmski grad (studio, objekti za edukaciju, turistički centar, prateći objekti i sl.), koji bi mogao da bude podignut na površini od šest hektara u okolini Hipodroma i nekadašnjeg centra predvojničke obuke, ako, naravno, bude zainteresovanih investitora (kojih će biti samo ako ih kartel bude zainteresovao nekim unapred dogovorenim „nepristojnim ponudama”, u interesu kartela, a na štetu budžeta Pančeva). Stvaranje papiroloških preduslova, izrada dokumentacije dakle, koštaće tričavih 3,2 miliona dinara. U sredini fascinantne filmske baštine, o kojoj Mikin Sestrić i gradonačelnik Pavlov znaju tek pokoji detalj, umesto da je posvećeno neguju i strasno promovišu, sad su se setili da prave filmski grad, a nisu sposobni da, ne na primeren, nego na bilo koji način, obeleže filmske lokacije, kamoli nešto ozbiljnije, da stvarno stvore komforne uslove za rad filmskih umetnika. Inače, slična ideja za poboljšanje filmske infrastrukture postojala je i u idejnom rešenju rekonstrukcije Vajfertove pivare, u vreme dok je taj projekat promovisala gradska većnica Jelena Batinić, ali, avaj, šta to beše…
Na kraju, treba spomenuti i razlog zbog koga su 20. jula poskidane one preružne bandere iz starog Pančeva: omiljeni reditelj vlasnika Srbije Lazar Ristovski, tj. njegov sin Petar, režira film „Čarape kralja Petra”. Greh na vaš račun, Duška, Gordana, Vesna, Filipe, rekonstrukcijom upropašteno staro gradsko jezgro rasteralo je filmadžije, a ako se neko i zabuni pa navrati, mora da izvodi velike intervencije u prostoru. Uništen je filmski ekosistem, upropašćen šarm epohe, i mnoge bitne karakteristike tog dela grada, (s)likovnost, oduzeto mu je najvrednije – duša. Što reče Lambros, nećemo se smiriti dok poslednji kamen iz kaldrme ne bude bio vraćen na svoje mesto…
Nenad Živković
pancevo.city
