Škola u Lukićevu: Zona sumraka (1)

0
1167

Astrofizičko rašpricavanje

Dušan VukoticKako da čovek u Srbiji očekuje da će nešto, konačno, krenuti nabolje? Imam utisak da nam se čitava zemlja pretvorila u jedno veliko polje prevare, otimanja i pljačke. Mada, u mom slučaju nije isključeno da sam suviše opterećen ličnim problemima, tako da mi, verovatno, sve izgleda daleko gore, nego što je to u stvarnosti. Naime, već godinama sam u nekakvim sudskim sporovima, za koje ne vidim da će se ikada završiti. Najradije bih sve to batalio, ali, kada jednom upadneš u živo blato srpskog pravosuđa, onda se tamo zaglibljuješ sve više i više. Zapravo, srpski sudovi su jedan ogroman Levijatan, koji čoveka ne pušta nikako, samo ako ga se jednom dočepa.

Ovog puta ostaviću sud i pokušati da čitaocima Korena prenesem jednu, čini mi se, zanimljivu priču iz Lukićeva, sela pored Zrenjanina. U tamošnjoj osnovnoj školi ovih dana vrši se izbor direktora. Onaj raniji direktor (Sretenko Marić), koji me je bezočno proganjao poslednjih godina, sam je podneo zahtev za razrešenje funkcije. Uradio je to tek kada je prosvetna inspekcija naložila  Školskom odboru da ga razreše funkcije zbog brojnih prestupa koje je počinio.

Naravno, meni nije pravo što ga je inspekcija ostavila na miru i dopustila mu da se „elegantno“ izvuče, bez ikakvih ozbiljnijih posledica. Njegov drugar, načelnik Školske uprave, odmah mu je „pronašao“ časove u dvema zrenjaninskim školama. Jednostavno, „izdelili“ su odeljenja onoliko koliko je njemu trebalo za normu. Pa ko će kome ako neće svoj svome?

Marić je školu u Lukićevu toliko „urnisao“, da ona više ne liči ni na šta. Sve je oronulo, propalo, prozori su ili zakovani da se ne otvaraju ili sami ispadaju iz ležišta. Školski nameštaj razvaljen, škola neokrečena. Ako poželite da se u školi nešto popravi, tada morate da se obratite predsedniku Školskog odbora. A predsednik Školskog odbora je domar, koji bi trebalo da sam sebi naredi da se nešto uradi. I naravno, uvaženi predsednik Školskog odbora u teškom je konfliktu sa domarom, to jeste sa samim sobom, tako da teško možete da se nadate da će vaša stvar ikada doći na dnevni red.

Da Vas podsetimo:  Prepoznavanje

Siroti nastavnici ćute i rade. Odnekud se boje i svoje senke. Donekle razumem zašto je to tako. Valjda se boje da ih direktor (ma ko to bio) i domar (predsednik školskog odbora) ne uzmu na zub. Imaju i moj primer, kao opomenu… šta ih sve može snaći, ako budu neposlušni. Pravo je čudo kako ti ljudi funkcionišu onako „grbavi“. I pored svega, uspevaju da odrade svoj posao solidno, a deca postižu dobre rezultate na takmičenjima. Kako to sve tako zajedno funkcioniše, za mene je prilična enigma.

Kada imate školu u kojoj svi „gledaju svoja posla“, tada se dosta toga neobičnog može očekivati. Da se vratim na onaj izbor novog direktora, o kojem sam gore započeo priču. Za mesto direktora prijavila su se tri kandidata. Jedan od njih bio sam i ja, ali „izborna komisija“ je pronašla da nisam dostavio svu dokumentaciju (iako se sva potrebna dokumentacija nalazi u mom dosijeu), tako da sam u startu bio eliminisan. Nisam se nešto bunio, jer me, u stvari, posao direktora i nije zanimao. Prijavio sam se na konkurs kada sam čuo da se sekretar škole u Lukićevu sprema da bude direktor. Mislio sam, daj da vidim da tom mlađanom sekretaru nekako pomrsim računicu.

Verovatno je da će osnovna škola u Lukićevu biti prva u Srbiji u kojoj će direktor biti sekretar (diplomirani pravnik), čovek koji je završio onu „zloglasnu“ Privrednu akademiju u Novom Sadu. Tamo, tvrde oni dobro informisani, visoko obrazovanje može da stekne i čovek koji još nije naučio sva slova. Što bi narod kazao, plati pa vozi! Pomenuti sekretar (po imenu Savo Popović), izgleda, ima jaku političku zaleđinu. Tu mu je i tetka, koja drži „banku“ (finansije) u Školskoj upravi u Zrenjaninu i koja određuje ko od nastavnika može da ima punu normu, a ko ne.

Da Vas podsetimo:  Lako je srušiti, ali je teško sagraditi. To važi za zgrade - a još više za institucije

– Eto –  kaže Savo tetki Gordani (Nikolić) – zašto ja ne bih bio direktor?

– Pa kako ćeš? – pita ga teta Goca. – Nisi nastavnik?

– Pa kako nisam, teto – živnuo je Savo – pa zar ne držim građansko u Gimnaziji?

– Dobro znaš da sam te i tamo ubacila preko veze – kao da se malo ljutnula teta.

Ipak, na kraju, kao i obično, tetka je popustila. Složila se sa Savinom genijalnom zamisli.

– Pa probaj – rekla mu je pomirljivo – možda to i prođe, ko zna!

Savo se toliko uživeo u ulogu direktora, da je počeo da dovodi i ženu na radno mesto, da bi joj pokazao gde će u sledećim godinama njih dvoje gazdovati. Žena ga je, u trenucima kada bi nakratko ostajali sami u kancelariji, vatreno ljubila i pripijala se uz njega: – Moj mili Savice – tepala mu je  – tako sam ponosna na tebe!

Savo je dobro naučio da se u životu lukavost više isplati od rada i truda. Odavno je bio veoma „familijaran“ sa nekoliko mladih nastavnica (i nastavnika). Oni će ga podržati i za njega će „lobirati“. Ipak, glavni adut  u dizanju Savinog „rejtinga“ bio je  nastavnik Zoran Prskalo, čija  inteligencija i zapremina mozga stoje u neobičnoj srazmeri u odnosu na njegovu ogromnu telesinu. Prskalo ekstatično (Onanu nalik) uživa u kratkim  ulogama u kojim je on, eto, crvenoglav, stelarno erektovan i naturalno-njutnovski važan. Tipičan bukač koji uvek buče za druge, a da toga nije ni svestan. Prirodno sramežljivost, verovatno izazvana falusnom fascinacijom, sprečila ga je da, na primer, postane uterivač dugova. Sad kada mu je Savo dao zadatak (imenova ga za predsednika konkursne komisije) Prskalo se optimistički rašpricava po devetom astrofizičkom nebu.

Da Vas podsetimo:  Kratke noge

Nastaviće se…

Dušan Vukotić

like-button.net here

wordpress-themes.org here

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime