Škole visoke, pobude niske

0
650

Visoko-obrazovanje-300x193Ne bi bilo dobro da se visokoškolska kola slome na Mići Jovanoviću i (eventualno) Nebojši Stefanoviću.

Ne zato što pravda mora da bude slepa i ne sme nikoga da poštedi, ali ni zato što podnošenjem par žrtvenih jaraca razjarenoj javnosti stanje u obrazovanju generalno, a u visokom posebno, neće postati nimalo bolje. Nego, pre svega zato što su društveni troškovi lošeg visokog obrazovanja, baš kao što mu i ime kaže, vrlo visoki.

U Srbiji se, naime, godišnje na visoko obrazovanje potroši oko jedan i po odsto bruto domaćeg proizvoda, tj. oko 600 miliona evra (65 milijardi dinara). Najveći deo te sume odnosi se na državne fakultete, oko pola milijarde, dok na privatne fakultete otpada oko 15 odsto rashoda. To odgovara „rasporedu“ studenata: od ukupno 220.000 visokoškolaca, oko 190.000 ih je na državnim, a tridesetak hiljada na privatnim fakultetima.

Iz ovih podataka je jasno da ako nešto ne valja – a ne valja, još je jasnije, mnogo toga – onda uzrok valja tražiti pre svega na strani države. Potvrdio je to ovih dana i akademik Vladimir Glišin podsetivši da „na državnom Beogradskom univerzitetu polovina redovnih profesora nema objavljen nijedan naučni rad“. „Pa, kako su onda doktorirali“, pita stari profesor. Retorički, razume se.

Pre nekoliko meseci, još pre nego što je cela afera Stefanović-Jovanović izbila u javnost, u časopisu Kvartalni monitor, broj 35, Branko Urošević, profesor beogradskog Ekonomskog fakulteta, napisao je članak u kojem se govori o izuzetno niskom nivou doktorskih studija u Srbiji. Urošević u tom tekstu iznosi i predlog da se, po ugledu na zemlje poput Švajcarske, Španije, Austrije, ali i Hrvatske, organizuju jedinstvene doktorske studije za više univerziteta. I da se, recimo, kad je reč o ekonomiji, na doktorske studije upisuje najviše 20 doktoranata godišnje, umesto dosadašnjih dve stotine.

Da Vas podsetimo:  Još jedan krug pakla

Očigledno, ima u visokom obrazovanju ljudi koji su svesni i problema i rešenja. Problem je, međutim, u tome što to rešenje ne odgovara većini. Pa svaki pokušaj da se kvalitet visokih škola dovede na razinu adekvatnu njihovom nazivu, kažu univerzitetski insajderi, biva sasečen u korenu. Jer, u rukovodećim „organima“ ne može da dobije potrebnu većinu.

I, sad dolazi čuveno pitanje: šta da se radi? Jer, da se vratimo na početak ovog teksta, loše visoko obrazovanje izuzetno mnogo košta. Ne toliko direktno – što građani Srbije za svoje pare, kolike god bile, ne dobijaju odgovarajući proizvod – koliko indirektno, jer ta trula jabuka pokvari čitavo društvo.

Društvena elita sa lažnim diplomama ne može da vodi društvo. Tačnije, ona ga vodi u pogrešnom smeru, unosi naopak sistem vrednosti, uludo troši društvene resurse, rastače njegovu energiju. Nikada u ljudskoj istoriji to nije bilo opasno kao danas. Jer, danas je, ne treba to ni naglašavati, upravo znanje osnovni pokretač i činilac društvenog razvoja.

Pa, ako državni univerziteti, tj. univerzitetski profesori, ne mogu da se dogovore da se uozbilje nego istrajavaju na očuvanju svojih privilegija i odbrani nerada, nekompetentnosti i neodgovornosti, red je da makar država počne da se ponaša kao odgovorni vlasnik. Vreme je za korenite reforme čija će ideja vodilja biti: bolje manje, a bolje.

mijatlakicevic

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime