Školska odeljenja i bankarska svest: devetnaest je stara vest

0
722

Dospelo je i tekućeg ministra prosvete, Mladena Šarčevića da navodno razgovara sa uzvišenim predstavnicima nedodirljivog MMF-a. Da samo navodno razgovara, jer taj razgovor je već tradicionalno nalogodavni govor, nema pitanja pa se ne očekuje ni odgovor. Nalog, koji se srpskog obrazovanja tiče, ne menja se od početka saradnje sa globalnim institucijama za zaštitu sigurnosti protoka transnacionalnog kapitala, poput Svetske banke, Evropske investicione banke, i naravno MMF-a. Prve dve organizacije, obe bankarske, navedene su u zvaničnom dokumentu našeg Ministarstva prosvete (Akcioni plan za sprovođenje Strategije razvoja obrazovanja u Srbiji do 2020. godine), kao glavni finansijeri reforme srpskog obrazovanja.

Kakve obrazovne reforme nalaže i sprovodi kruti globalni bankarski sektor u nerazvijenim državama sa sasvim različitim konceptima lokalne organizacije, koje povezuje jedino očaranost bajkovitim obećanjima večitog prosperiteta? One su, logično, uvek i svuda iste i odnose se na samo jednu sferu – finansijsku. MMF je u tom procesu prilepak, babica koja pomaže u porođajnim mukama poravnanja vrednosti i bespogovorne orijentacije svih aktivnosti ka profitu. Ipak, pored nedopustive i u današnjim uslovima možda neshvatljive srpske naivnosti spremne da sve i svakom oprosti, ne treba zaboraviti da apsolutno povlašćen položaj pre svega ima profit baš tih monetarnih organizacija.

Upravo iz tih razloga sadržaj naloga upućen Srbiji, na kojem se neumorno insistira, sasvim će dobro svojevremeno izreći i bivša pomoćnica bivšeg ministra Gaše Kneževića (2001-2004) i državna sekretarka u vreme ministra Žarka Obradovića (2008-2012) i nesuđena ministarka obrazovanja bivšeg premijera Aleksandra Vučića (vremenska i druga ograničenja vlasti gube se u izmaglici sećanja). „Osoba sa dobrim kontaktima u međunarodnim organizacijama“[1], profesorka Tinde Kovač Cerović, tvrdila je: „efikasnost u oblasti ljudskih resursa biće postignuta racionalizacijom mreže škola“[2]. Jezik je unekoliko (ili svakoliko) suvoparan, bankarski a siromašan (?), ali – to je diskurs kojem se privremeno mora povinovati ako želimo da ponešto od sudbinskih procesa i razjasnimo (alternativa su planski servirane medijske efemernosti i beznačajnosti).

Pozabavimo se ovog puta samo jednom činjenicom iz prohujalih vremena, jer se na nju pozivaju svi potonji ministri prosvete do dana današnjeg. To je čarobni broj devetnaest (a brojevi su neporecivo ali i neoborivo merilo po kojem se ravna večito užurbana bankarska misao).

Devetnaesticu u medijskim obraćanjima trenutno obilato rabi i ministar Šarčević kako bi (ne)zainteresovanoj javnosti nedvosmisleno dokazao „neefikasnu alokaciju resursa na svim nivoima obrazovanja“[3]. Brojka predstavlja prosečan broj đaka u srpskim odeljenjima. Za početak, istaknimo (iz sveg glasa prećutanu) činjenicu da se ne radi o „svim nivoima obrazovanja“, već o osnovnoj školi. U srednjim školama je taj prosek iznosio dvadeset i pet (ako se već pozivamo na podatke iz odgovarajućeg perioda). Devetnaest je, dakle, krunski dokaz da je neophodna, i shodno tome od strane bankarskog lobija naložena „racionalizacija mreže škola“, zapravo u našem najboljem (finansijskom) interesu.

Štaviše, opčinjen retorikom nasleđenom još iz perioda Gaše Kneževića, tekući ministar čezne za proteklim vremenima: “19 đaka po odeljenju nema ni u jednoj evropskoj zemlji”[4], insistira. Malo je reći da ovo nije istina, kad je laž tako velika, ali zakoni pristojnosti nalažu da se prvo pretpostavi da je ministar neobavešten (od strane MMF-a).

Usredsedimo se, dakle, na Evropu, i pogledajmo ko je u tom periodu (pre, tokom i neposredno nakon izbijanja svetske ekonomske krize 2008. godine) u našem društvu, po ovom kriterijumu. Svetska banka i MMF (Ministarstvo) nas optužuju da imamo prosečan broj učenika nesrazmeran našem ekonomskom statusu, pa je za očekivati da se nepravedno poredimo sa najrazvijenijim državama Evrope koje su taj luksuz dugoročno i mukotrpno zaslužile. Realna slika je nešto drugačija. Naime, samo letimičan pogled na statističke podatke pokazuje suprotnu zakonitost: dok Portugalija (16), Island (17), Grčka (18) i Španija (19) imaju čak manji ili isti prosek, Belgija (20), Danska (20), Nemačka (22) i Britanija (26) imaju (opravdano?) veći prosek. Prva grupa spada u krug država koje su ekstremno pogođene ekonomskom krizom, dok one zemlje koje su u tom (finansijskom) haosu čak i profitirale imaju veći prosek učenika po odeljenju u osnovim školama nesaglasno upravo sa ekonomskim prosperitetom.

Da Vas podsetimo:  Zašto je Vučić najveći izdajnik?

Postavlja se opet drevno pitanje – šta je starije, kokoška ili jaje? Da li je manji broj učenika po odeljenju – uzrok ili posledica ekonomske neodrživosti konkretnog privrednog modela? Treba li uopšte odgovarati na banalno (zapravo usled drske zamene teza i duboko uvredljivo) pitanje: Da li je prosečan broj učenika po odeljenju u (nerazvijenim) državama doveo do (svetske) ekonomske krize?

Profesor sam matematike i programiranja u Matematičkoj gimnaziji (škola od posebnog nacionalnog značaja) u Kraljevu, gde godinama predajem predmete poput Verovatnoće i matematičke statistike, Matematičke logike, Geometrije i Analize sa algebrom i ne pretendujem na poznavanje (svih) ekonomskih zakonitosti, ali odbijam da prihvatim zaključke suprotne zdravom razumu i emotivnoj (i patriotskoj) inteligenciji. Drugim rečima – sa brojem devetnaest nešto je dubinski trulo (i to ne samo u državi Danskoj koja se ponosno diči većim prosečnim brojem – dvadeset).

Istrajno savetujem svoje učenike da prilikom izrade završnog maturskog rada ne koriste Vikipedija podatke kao relevantne već u najboljem slučaju kao indikativne, ali za ovu demonstraciju pogrešne (bankarske) logike nije potrebno zalaziti dublje. Poređajmo, naime, navedene države po gustini naseljenosti (broj stanovnika po kvadratnom kilometru) u opadajućem poretku po poslednjim Vikipedija podacima iz maja 2017: Belgija (337), Britanija (244), Nemačka (233), Danska (125), Portugalija (109), Srbija (110), Grčka (81), Španija (79) i Island (2,7)[5]. Za nas ovde nije od presudnog značaja apsolutna tačnost navedenih podataka, već njihov relativni odnos. Naime, prihvatljivo je pretpostaviti da u nekoj skorijoj budućnosti Island neće dostići gustinu naseljenosti kava je u Srbiji, kao što Srbija neće dostići Nemačku ili Britaniju, a pogotovo ne Belgiju koja ima skoro tačno tri puta veći broj stanovnika po kvadratnom kilometru.

Jasno se uočava da na osnovu ovog kriterijuma opet dobijamo savršeno razdvojene grupe: Belgija, Britanija, Nemačka, Danska na jednoj, i Portugalija, Srbija, Grčka, Španija i Island na drugoj strani. Upravo je ta druga strana osuđena na nemilosrdno prepravljanje, usavršavanje i usaglašavanje sa centrima ekonomske moći iz prve grupe koje, sve i da hoće, ne može dostići usled opadajućeg nataliteta i (planski sprovedenog) rastućeg odliva stanovništva u onu prvu grupu država. Ukoliko bi neko od učenika koje vaspitavam napravio takvu omašku (previd) u logici, zasluženo bi bio kažnjen lošom ocenom. U slučaju Svetske banke, MMF-a i našeg ministarstva, sve je sasvim (logički i statistički) korektno, jer je ideološki kompaktno i jer se odvija uz saglasnost našeg političkog vrha (koji je tu da brani naše lokalne interese, ili nije tako?). Ukratko, previd je suviše očigledan da bi tek tako promakao ogromnoj armiji dobro plaćenih ekonomskih stručnjaka.

Da Vas podsetimo:  Državni organ Srbije priznaje nezavisno Kosovo

Srpski prosek učenika po odeljenju u osnovnim školama je srazmerno (očekivano) mali, shodno gustini naseljenosti, i ne može se objasniti (a još manje ispraviti) neracionalnim ili racionalnim odnosom prema nekakvom fiktivnom budžetu. Dakle, u pitanju su uglavnom seoske škole u samrtnoj agoniji koje remete statistički prosek, i koje opstaju sa nekoliko učenika u odeljenju (ili školi). Ne radi se o nekakvim „fantomskim odeljenjima“ koje aktuelni ministar uporno forsira u medijskim obraćanjima, a koja ukoliko i postoje (na papiru), brojem ne narušavaju bitno statističku zakonitost. U krstaškom ratu protiv svojih zaposlenika a pod pokroviteljstvom bankara finansijera, svaki novi kabinet nastoji da ostvari bar još jednu pobedu, ma kako neznatnu. Računaju se zbirni rezultati, na duge staze, jer borba već ima svoju tradiciju i višegodišnji kontinuitet.

Misleći na izmišljena odeljenja, Šarčević poentira: “Bilo je to zarad zaposlenosti, đaci su bili u trećem planu.” [6] Sve i da hoće, prosvetni radnici još uvek nemaju toliku moć (reprodukcije) na bilo kom planu kako bi samostalno značajno promenili gustinu naseljenosti (čak i da danonoćno marljivo rade na povećanju nataliteta).

(Zamislimo na momenat da su i izveli takav titanski podvig “zarad zaposlenosti”, te da su (nado)budnom Ministarstvu uspeli da proture silne mućkove ili kukavičija jaja u vidu “lažnih odeljenja” ispred očiju glomaznog činovničkog aparata. To znači da su u stresnoj situaciji, sa ugroženim radnim mestima, sindikalni organi još uvek daleko efikasniji od uspavanih državnih organa. Kad smo već kod (kukavnih) jaja, obrni-okreni, iako im je plića vreća, sindikalna su veća. Beli bubrezi nadmudriše bubrege u loju.)

Vratimo se realnosti. U najmanju ruku, neumesno je koristiti argument broja devetnaest kao potporu za finansijske reforme jer to znači da za loše (obrazovne i privredne) rezultate zapravo optužujete geografiju kroz relativno malu gustinu naseljenosti. No, kod nas je i smanjenje nataliteta dobar argument za budžetske uštede umesto da bude alarm i pokazatelj gde budžetska sredstva (pre)usmeriti. “Ako se smanjio broj odeljenja, bez posla će ostati prvo oni koji su im predavali” [7], konstatuje zadovoljno ministar. Drugačije rečeno: ako se daviš u reci, ne brini – uzećemo ti odelo. Takvom logikom, idealno rešenje bi u prvom slučaju bilo da živimo svi u jednom gradu, a u drugom da zapravo i ne živimo. Ako ne želimo da budemo na trošku političara i bankara treba jednostavno da prestanemo da budemo. Logika je jednostavna. Još jedno večito pitanje: biti ili ne biti?

Zatvaranjem odeljenja (i kompletnih škola) u ruralnim područjima, ostvaruje se ušteda u budžetu, ali se i sa blagoslovom državnog aparata ruši i pustoši rodna i plodna teritorija. Škola je po nekakvoj inerciji u Srbiji još uvek okosnica (stožer) takvih opustošenih zajednica. Po mom skromnom mišljenju upravo bi takve škole trebalo da budu „škole od posebnog nacionalnog značaja“, sa budžetom specijalno izdojenim za njihov oporavak i opstanak. U suprotnom, zadovoljavajući logične, ekonomske, bankarske imperative globalnih institucija bez ikakvog uvida u lokalne probleme, sve škole bi uskoro mogle da izgledaju poput zgrade osnovne škole u Bresniku, blizu Kraljeva, nedaleko od Ibarske magistrale, prepuštene propadanju. Siguran sam da svako naseljeno mesto u Srbiji ima u svojoj neposrednoj okolini priču sličnu Bresniku: „Naselje, naime, koje je nakon rata brojalo nekih 500 duša, svelo se po poslednjem popisu iz 2011. godine na 115 pregalnika. (…) Ukoliko sretnete nekog od “dva i po člana po domaćinstvu”, pričaće vam ljubazno ali setno o konstantnom odlivu mladih u grad, u potrazi za boljim životom.“[8]

Da Vas podsetimo:  Preminuo sokolski starešina Pavle Vračarić

Poput samohranih roditelja koji su jedna od rastućih kategorija savremenih postmodernih društava, ugrožene seoske škole ne priznaju se formalno od strane državnog aparata. Tačnije, pojavljuju se isključivo kao statistička potpora ideološkog aparata. „Samohrani roditelji u Srbiji nigde u sistemu socijalne zaštite nisu prepoznati kao posebno ugrožena kategorija. Stvar je komplikovanija utoliko što nema ni precizne evidencije o njihovom broju kao ni jedinstvene definicije pojma samohrani roditelj.“[9] Ne postoji evidencija ni o broju ni o definiciji ugroženih osnovnih škola kao strateškom cilju od izuzetnog značaja (osim budžetskog rashoda koji treba eliminisati). Sistem ih ne vidi i izostavlja iz zvaničnog vokabulara posebno osetljivih i ugroženih kategorija (za razliku od recimo LGBT populacije) čime implicitno nagoveštava njihovu sudbinu – potpuno legalno zanemarivanje i istrebljene pod izgovorom „racionalizacije mreže škola“. Za razliku od nesretnog samohranog roditelja za kojeg postoji izvesna verovatnoća da u surovoj tržišnoj utakmici preživi i čak samostalno podigne sopstveno dete, osnovna škola je bez državnog pokroviteljstva osuđena na gašenje, a deca koju vaspitavaju (p)ostaju neudomljena.

Pa čak i da se sistemski realizuje „efikasnost u alokaciji resursa“ raspoređivanjem đaka koji ostaju bez matičnih seoskih škola, upućivanjem u (pri)gradske škole, o(p)staje na snazi zahuktala lokalna priča „o konstantnom odlivu mladih u grad, u potrazi za boljim životom“ pred kojom svi širom zatvaraju oči.

Nedavno smo, na putu ka vrhu Trem (1810 mnv) na prelepoj Suvoj planini pored Niša, nas nekoliko planinara susreli jednog sportskog turistu upravo iz gusto naseljene Belgije. Možda već postoji plan kako pomiriti njihovu gustinu sa našom razređenošću? Pretpostavljam da ćemo pravovremeno saznati sve o tome od nekog budućeg ministra, čim ga MMF izvesti o novim zahtevima.

Do tada vredno nastavljamo sa zacrtanim širenjem demografskog vakuuma, sa nadom da nas neće u skorije vreme isisati iz zagušljivih gradova u jednoj gromoglasnoj imploziji. Na veliko zadovoljstvo sretnih globalnih bankara – nalogodavaca i sitnu radost njihovih naložnica – nesretnih lokalnih političara.


[1] “Treća sreća?“, Danas, 2014.[ www.danas.rs/danasrs/dijalog/treca_sreca.46.html?news_id=280028 ]
[2] Prema: „Reforma obrazovanja u Srbiji i transnacionalne strukture“, Slobodan Antonić, NSPM, 2011.
[3] Prema: „Reforma obrazovanja u Srbiji i transnacionalne strukture“, Slobodan Antonić, NSPM, 2011.
[4] “ I pune klupe ostavljaju nastavnike bez posla“, Politika, 29.08.2017.[ www.politika.co.rs/sr/clanak/387867/Drustvo/I-pune-klupe-ostavljaju-nastavnike-bez-posla ]
[5] „Spisak država po gustini naseljenosti“, Vikipedija, 2017.
[ sr.wikipedia.org/sr-el/Spisak_dr%C5%BEava_po_gustini_naseljenosti ]
[6] “ I pune klupe ostavljaju nastavnike bez posla“, Politika, 29.08.2017.[ www.politika.co.rs/sr/clanak/387867/Drustvo/I-pune-klupe-ostavljaju-nastavnike-bez-posla ]
[7] “I pune klupe ostavljaju nastavnike bez posla“, Politika, 29.08.2017.[ www.politika.co.rs/sr/clanak/387867/Drustvo/I-pune-klupe-ostavljaju-nastavnike-bez-posla ]
[8] “Živopisni put ka Bresniku”, Pavlović Jovan, Mogoderina blog, 25.03.217.[ mozgoderina.tumblr.com/post/158806028619/zivopisni-put-ka-bresniku ]
[9] “Država ne prepoznaje samohrane roditelje kao ugroženu kategoriju“, Danas, 05. mart 2017. [ www.danas.rs/drustvo.55.html?news_id=340163&title=Dr%C5%BEava+ne+prepoznaje+samohrane+roditelje+kao+ugro%C5%BEenu+kategoriju ]

Jovan PAVLOVIĆ

fsksrb.ru

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime