Skoplje kara, Beogradu prigovara
Koje poruke šalje „slučaj Kumanovo“, na šta ukazuju mlake reakcije Zapada i zabrinutost Rusije, hoće li Makedonija preživeti ako Gruevski politički ne preživi, i čemu nas je naučila istorija.
„Izbor logike ulice preti opasnim posledicama“. Kad ovako nešto kaže Moskva — i to Moskva koja toga dana pravi najveću Paradu u istoriji, obeleževajući 70 godina od pobede na fašizmom — onda to može da znači samo dve stvari. Prvo, da se radi o nečem veoma ozbiljnom, kad saopštenje stiže i pored zauzetosti tako velikim događajem i dužnom pažnjom prema 30 svetskih lidera koji su bili gosti. Drugo, da nema eksplicitne podrške vlastima u Makedoniji — reakcija sa početka teksta se odnosila na teroristički akt u Kumanovu — ali da ima više nego eksplicitne osude: najpre terorizma, a potom i nasilnog svrgavanja vlasti.
Poziv na institucionalni dijalog
Tako je i stajalo u saopštenju ruskog Ministarstva spoljnih poslova tog 9. maja: „Pozivamo sve političke snage Makedonije na konstruktivni dijalog, a međunarodnu zajednicu, pre svega Misiju OEBS, da maksimalno pomognu u tome. Uvereni smo da takav dijalog treba da se odvija strogo u institucionalno-pravnom polju“.
Dakle, dijalog. A ispred termina „logika ulice“, stajalo je — „ipak“.
„Ipak, izbor u korist logike ulice i famoznog scenarija ‚obojene revolucije‘ koji je napravio niz opozicionih pokreta i nevladinih organizacija, inspirisanih između ostalog i sa Zapada, preti opasnim posledicama. One mogu da se prodube međuetničkim trvenjima u višenacionalnoj Makedoniji i susednim zonama Balkana koje su krajem devedesetih, početkom dvehiljaditih prošli kroz ozbiljna konfliktna iskušenja“, navedeno je tada u saopštenju.
Gromoglasno nemušto
Kako su reagovali oni čija je maksima „ca teroristima se ne pregovara“ maltene ušla u lektiru, a o učestalosti ponavljanja u filmovima da ne govorimo? Nemušto. A možda je nije ni bilo. Ne zato što nismo hteli da kopamo po arhivi vesti, već zbog toga što je — ako je takve reakcije i bilo — ona bila toliko mlaka da ju je prevladala vest da „Kumanovo na Zapadu nije vest“. Simptomatično.
Čudan zahtev Evrope
„Gruevski mora da se povuče“. Kad ovako nešto kaže Evropa — doista iz usta Aleksandra Grafa Lamsdorfa, potpredsednika Evropskog parlamenta — onda to može da znači, takođe, dve stvari.
Prvo, da Lamsdorf (koji je namerno izabran kao činovnik nižeg ranga zbog docnije mogućnosti korekcije stava) zna nešto što evropska i svetska javnost ne znaju. Da budemo još precizniji: ovakav zahtev nedugo posle terorističke akcije u Kumanovu, može da liči na sugerisanje da je makedonska vlast imala prste u ovoj akciji. To što se o ovoj tezi šuška i u samoj Makedoniji, ne znači da ozbiljna institucija kao što je Evropski parlament može isto tako da reaguje.
Drugo, ovakav zahtev znači da Lamsdorf — koji nije bukvalno Evropa, ali je predstavlja — ne osuđuje teroriste. Odnosno, da se mnogo jače, i dalje, čuje kad osuđuje predsednika makedonske Vlade Gruevskog. „Gruevski mora da se povuče kao prepreka na putu za smanjenje međuetničkih tenzija koje su se ponovo razbuktale, kao i za nove izbore koji će se održati u odgovarajućim demokratskim uslovima“, naveo je Graf i dodao da se region „ponovo nalazi na rubu građanskog rata“.
Ne, nemamo nameru da držimo stranu Nikoli Gruevskom. Ali, logika nameće da ako već neko želi njegovu ostavku, tražiće je ili pre terorističkog akta, ili kad se situacija smiri. A situacija nikako nije smirena, iako je u Makedoniji trenutno mirno. Ili pak ista ta logika nameće da taj koji upućuje ovakav zahtev eksplicitno kaže ima li Gruevski veze sa „Kumanovom“. I, ako je ima, onda je to ne samo čin veleizdaje, već i teror nad sopstvenim narodom. Ali, to mora da se kaže. I mora da se potkrepi dokazima. Sve ostalo je nedopustivo.
Na Balkanu ne važe teorije zavere
Ništa od svega do sad pomenutog, ni od onoga što se dešavalo 9. i 10. maja u Makedoniji, ali i od dosta ranijih događaja i onih koji će tek nastupipti — nije slučajno. Prosto, istorija nas je naučila — pogotovu istorija u poslednje dve decenije — da na Balkanu nema teorije zavere. Sve se, kasnije ili pre, pokaže kao istina. Za bliže pojašnjenje pročešljajte ponovo depeše „Vikiliksa“.
Ista ta istorija nam govori još nekoliko stvari. Makedonija je država koja ima četiri suseda. I sva četiri joj nešto osporavaju. Grčka ime, Albanija teritoriju, Bugarska jezik, a Srbija crkvu. Makedonija ima i petog „suseda“. On joj ništa ne osporava, već joj kuca na vrata. Ali je on sporan, i sporan je baš zbog tog kucanja. Govorimo o gasovodu „Turski tok“.
Na trasi Turska — Mađarska nalaze se Grčka, Makedonija i Srbija. Iz aviona se vidi da je najslabija karika u ovom lancu Makedonija. Zato je, kao primer, i izabrana. Opet, iz dva razloga.
Prvi je upozorenje zvaničnom Skoplju da ne može da maše na Zapad, a namiguje na Istok. Drugi razlog može da bude pokazna vežba Srbiji — šta može da joj se desi ako krene putem kojim se ređe ide.
Pouke iz prošlosti
Istorija nas uči i još nečemu. Mlaka reakcija kad je u aprilu 40 naoružanih i maskiranih osoba s oznakama OVK zauzelo policijsku ispostavu u makedonskom selu Gošince; mlaka reakcija na zastave sa oznakama takozvane „Velike Albanije“ i verbalne pretnje tom istom idejom; mlaka reakcija na terorizam u Kumanovu — jasno ukazuju da na Balkanu mora da postoji nešto čime će neposlušni biti upozoravani.
Na posletku, istorija nam sugeriše da će se desiti sledeći scenario. Makedonija će kao država opstati. Gruevski je bivši premijer. Da li će (politički) pasti u nedelju kad opozicija ima miting, u ponedeljak kad vlast ima kontramiting, ili do kraja godine — na geopolitičkom planu je nevažno. Važno je da će pasti.
Jedino ako, baš zbog te geopolitike, Gruevski kaže „ne“ i Ankari i Moskvi. Ili ako njemu Moskva kaže „da“. Za preciznije pojašnjenje ovog poslednjeg, tražiti pod: Bašar el Asad. Ili još preciznije: šta dobije onaj ko Medveda plaši rešetom.
Nenad Zorić
Sputnjik
